Др Мирјана Стојисављевић Филолошки факултет Бања Лука
Рад тематизује клеветнички напад Скендера Куленовића на Јеретичку причу Бранка Ћопића из августа 1950. када је у Књижевним новинама као `органу Савеза књижевника Југославије` овај Ћопићев први литерарни и ратни саборац објавио два „пријатељска“ текста против њега – Истина и слобода и Отворени финале једне анонимне дискусије. У њима ће Куленовић да изнесе `неколико мисли поводом Ћопићеве „Јеретичке приче“`, а у вријеме кад се, како каже, наша мисао с м ј е л о ос л о б о д и л а о д м а л а р и ч н и х и д е ј н и х н а н о с а и з з е м љ е (СССР) гдје се кастинство и све оно што га прати као сјена зацарило у систем, к о ј и с е б р а н и с в и м о б л и ц и м а с и л е и л а ж и (1).
1. Велика револуција била је већ иза леђа пјеснику Ћопићу, била, а није прошла. Некадашњи револуционари реформишу се наједном у револуционарну власт. Противурјечност у појму из простог разлога што револуционарна власт не постоји. Постоји само власт. У коју Ћопић вјерује јер је и сам учесник револуције. Тачније, он жели да у њу вјерује. Из чежње за вјеровањем у ту толико очекивану врхунарну правду плаћену безмјерним мајчинским „аљинама црним“ и „момцима без наусница“ , он ће 1950. да напише неколике своје сатиричке приче као баштиник њихове и властите вјере у „дан славе који ће доћи“. Биће онај први који је проговорио како је истина и слобода за коју су изгинули најбољи синови оскрвњена и скоро па претворена у лаж. Тај зачетник сатире у н о в о ј Југославији учинио је то без идолатрије, на начин који није анатемисао већ горкохуморно упозоравао на актуелне појаве у посљератном друштву као што је раскош скоројевића, каријеризам, бирократско изрођавање, као што је кроз завичајни глас свог Пепе Бандића знао да прикричи како се за овакве ствари није ратовало и гинуло.
Ћопићева Јеретичка прича настала у времену Информбироа као прва свјетлост послије дуге ноћи идoлопоклонства, била је повод велике књижевне и политичке афере. Сав њен „гријех“ садржан је у томе што је на тераси предратне виле писац окупио друштванце које се одвојило од бучне општенародне плаже. Ова кратка прича била је сатирички израз колизије стварности и идеала у времену гомилања све самих „значајних“ догађаја који су се помпезно, одреда проглашавали историјским , а младо ново друштво у свему видјело светињу `и револуцију, и мост који је саградило, и цесту и школу`. У нарастајућој поратној кризи морала која се појављује као пукотина, напрслина у свијету дотад једнородном, тада већ прослављени тридесетпетогодишњи бунтовни писац поставио се управо камијевски: “Довде да, даље не . Идете предалеко!“
Јеретичка прича одмах је изазвала буку и бијес и била дочекана не као друштвена сатира већ као „друштвена лаж“ и „прљави памфлет“ у којем се писац у `смијешној претензији` представио као `анђео спаситељ народне власти`. Према ријечима наручених текстописаца Ћопић је к л е в е т н и к `који је раскинуо са партијском линијом и спроводи своју линију`, свој `ситнобуржоаски, анархистички став, у суштини реакционаран и непријатељски према данашњици`, наступајући као `распуштени малограђанин који гази све дубље у негативно, штеточинско критизерство` и још притом `ужива у антикомунистичким и информбировским клеветама наше земље`. Па и послије мамутског писма ЦК , а све у варљивој нади да би се могао сам да одбрани од политичких, литерарних и моралних напада на своју личност и дјело, према критизерским ријечима партијских истинобранитеља он `вуче назад као сваки реакционар` и још више `пооштрава своје противљење линији Партије` тиме што објављује `двомјесечну серију друштвене сатире у „Борби“, серију која је, уистину, према Ћопићевим ријечима, сва проистекла из Јеретичке приче као њ и х о в е м а т е р е, у варљивом покушају одбране свега онога што је писац замишљао под својом јереси .
Узалуд: јер док се за ову „јеретичку“ у први мах могло помислити да је „подношљива“ (2) и да му се о м а к л а , тим другима које је „заређао једну за другом“(3) , он је према ликвидаторском суду оних који су д о б и л и д и р е к т и в у да о њему и његовим сатиричким причама дају негативну оцјену – `корак по корак, и то трчећим кораком газио све дубље у своје негативно, штеточинско критизерство` и тако се `срозао до клеветника земље и партије`. Његова „јерес“ због које су га `н а в р л о д р а с т и ч а н н а ч и н з а у с т а в љ а л и` (4) садржана је била у томе што је писац `дрско се јуначећи` опричао `како се живи и одмара на Јадрану недалеко од бројних радничких одмаралишта група функционера из високог друштва, проводећи одмор у вили грађеној у вријеме старе, труле ненародне итд. Југославије`. “Прилично смјело“, признаје доцније Ћопић, „распалим по тој имагинарној привилегованој дружини. Ударим по припростом министру, дојучерашњем сељаку, по његовој свастици и министровом помоћнику, његовој жени и другима што ту љетују“.
Резултат те `смјелости` био је да писац који се дотад надао да ради `због опште користи`, доживљава наједном, како рече свом посљедњем повлаштеном сабесједнику Владимиру Буњцу, `велику гунгулу`. „Почела да туче тешка артиљерија“ (5) која га је `необично изненадила`, јер је мислио да ће га похвалити због тога, а и иначе у овој сатири која је накнадно задобила изразито политичко обиљежје, Ћопић је према свим јунацима приче који су „неки друштвени фактор“ уствари био веома обазрив, проналазећи у њима увијек нешто позитивно са само њему својственим хуманитетом. Упркос томе, она ће од стране бројних критичара бити окрштена за јерес која се према политикантским ријечима Велибора Григорића огледала `у анархо-индивидуалистичком схватању слободе литерарног стварања кроз коју је пробила реакционарна малограђанска стихија`. Почели су да по њему „клепећу и лупају“ (Б. Ћопић) многи, `да ударају штапом, горе него штапом`, посебно кад је `бранећи се, нападајући` `заређао једну за другом` хумореске „Судија с туђом главом“, која је осванула у „Јежу“ 9. септембра 1950, а одмах затим „Ко с ђаволом тикве сади“, 21. октобра исте године и у истом листу, те на концу, „Однијећеш ти гаће на штапу“ и „Избор друга Сократа“. Били су то одреда сатирички комади који су изазвали бијес поретка који је страховао да га сатира може срушити, иако се хуморист и хуманист Ћопић `борбом на литерарном пољу` у њима само `подсмијавао догодовштинама и грешкама у нашем развоју` .
2. Међутим, догађаји су потврдили да пребрзо дотрајала идеја комунизма не трпи ни најмање подсмијавање на свој рачун и да је спрема да се ` б р а н и с в и м о б л и ц и м а с и л е и л а ж и`. Улоге књижевног критичара прихватио се и сам Велики Вођа, као у случају Ђиласове сатире „Анатомија једног морала“ за коју ће овај, пошто „метафори није био вјешт“, добити девет година „смишљања да смисли“ у Сремској Миртовици. Све је вукло на то да се у обрачуну са Ћопићем од њега направи „случај“ за примјер који, по ријечима Бране Петровића, по својој беспризорности може да уђе у сваку антологију бешчашћа. Писац се међутим `бранио све очајније, нападајући све жешће` и то хумореском „Ко с ђаволом тикве сади“, која је представљала сатирички осврт на дотадашње доживљаје које је имао поводом Јеретичке приче:
„Давно су казали паметни људи: ђаво нит` оре нит` копа , нит` иде на масовне радне акције , али зато користи сваку прилику да обрлати честиту фронтовску душу. Тако се десило и са мном. Наставио се ђаво око мене, те причај данас, те шапући сутра, те убјеђуј преекосутра, док ме није најзад заагитовао да напишем неколико сатиричких прича и да у њима прилично нагрдим разне наше људе и њихове слабости (6).“
У основи, Ћопић се у овим рецима самоиронијски горко шалио на свој рођени рачун , како је често умио да чини, али је све навјешћивало да га `изједа и пече нешто много важније`. То нешто важније, у њему самом, што га је према ријечима пријатеља Васо Поповић м н о г о с т у ж и л о, било је спознаја природе и граница слободе коју сатиричар може да ужива, слободе као централног мјеста сваке сатиричке мисли. Озбиљујући Јеретичком причом једну у основи друштвену накарадност у оскудном поратном времену, Ћопић ће се први пут срести са цензуром искусивши све `благодети агитпроповске свемоћи`. Он који по ријечима непогрешивог вође `у неким својим причама натјерује воду на млин непријатеља`, по другим, `истрчава пред руду`, `жели да себи отме заслугу откривача зла`, `храни малограђане повлађујући ситној буржоазији и чаршији`, `са литературом , све самим сељацима, Јовандекама и осталом сеоском братијом`, `а гдје ти је партија, ње код тебе нема“, он, тај засањани Бранко, излазећи из градаског комитета гдје је добио укор, резигнирано ће признати Зуки Џумхуру, карикатуристи своје Јеретичке приче: „Ја само о домаћем животу и могу да пишем. А како ћу сада, то једино Бог зна.“
Доказујући како се `кастинство и све оно што га прати као сјена зацарило у систем` и да су ти `маларични идејни наноси` почели да плаве и прву з е м љ у п р о л е т е р с к у, кренуо је оркестрирани напад на писца на начин „Баћушкиних“ чистки, али без смртне пресуде (зашто га не „самоубити“?). На писца се окомљују све саме бирократске културтрегерске удворице, правовјерници нове вјере, ти апостоли материјалног раја у свијету без Бога, исказујући богоборачко отпадништво од истине, у исти мах кад и празно знање које надима, одабрани по немуштом агитпроповском кључу: Душан Поповић у „Књижевним новинама“ објављује поругивачки напад са насловом „Клеветничка сатира“, Велибор Глигорић „Јерес Бранка Ћопића“, Милован Ђилас и Моша Пијаде, анонимно, додуше, у партијском листу „Борба“ „Јунаштво“ Бранка Ћопића“ у коме бране од Ћопићеве сатире „наш данашњи систем, сав државни и партијски апарат“! Управо из тог посљедњег наслова, према тврдњама Милована Витезовића, „вуће се неки давни рабоши“ јер писац као да `није разумио писмо ЦК или га је наопако разумио, остајући упорно при својој линији`, `пооштравајући до краја своје противљење линији партије и изопачавање линије партије“ .
Упркос настојању да се заклони за паролу `слободног писца у слободној земљи`, лавина догађаја нагнала је овог писца да крене путем самом себи постављеног питања о границама пјесничке слободе, никад сигуран да ће сачувати „своју лијепу насмијану главу витеза-луталице“, пјесника и занесењака или можда залутати на неки Бранков мост, неког кишног понедјељника. Рећи ће послије: „Сатиричарима обуставе рад кад то захтијевају виши бирократски интереси“. Подсмјехнуће се: „Од једне моје сатиричке буве некад се неком чинило да је нососрог“. Браниће се: “Имао сам најбољу намјеру, а као што је познато, и ђаво је пут до пакла калдрмисао најбољим намјерама“. До краја шерет, упозоравао је: „У нашој цвјетној литерарној башти сатира се најприје плијеви као неки штетни чичак.“ Признаће: „Тешко ми пада ако понекад морам да тупим неку оштрицу или да нешто сјајно прећутим. Па, ипак, најапсурдније је кад видим да неко почиње да се боји писца. То је најбољи знак да са њим нешто није у реду и да се боји умјетничке истине о себи“. „Трудио сам се“, каже, „да не само из своје свијести већ и из своје подсвесети, уклоним све туторе, све „бабице“, вртларе и повртларе(7).“ Његово књижевно вјерују гласило је: „Што се мене тиче, ја свој књижевни посао добро знам, и мени нису потребни никакви књижевни тутори и вође. Свој књижевни посао обављам максимално савјесно и себи сам најстрожи судија када је у питању умјетнички морал (8).“
Други ће, додуше много касније, попут Егерића устврдити: „Ћопић је свакако наш најзначајнији сатиричар који је свој најзначајнији сатирички опус остварио у првих петнаест поратних година“, не проблематизујући зашто је од бритког сатиричара који је у њему морао да заћути, постао само доброћудни лирски хумориста. Тек се понеко одважио да каже како је у периоду најцрњег администрирања у умјетности и литератури, „пун неспокоја, унутра, у себи, једини Ћопић могао што други нису ни могли ни смјели“ (Васа Поповић). Јер, било је: ДА сатири, „али само по млекаџијама, пекарима, ситним шверцерима и осталим мрачним елементима ненародне прошлости“, како је јетко прокоментарисао Брана Петровић. Али НЕ по „врхушци са Дедиња, раскомоћеној по туђим отетим и заузетим кућама“, НЕ о другу који је оградио море, НЕ против бирократског устоличења и свемоћи, НЕ – друштвеној критици понашања „другова“ и „другарица“!
3. Као зачињавац свег посла у излагању порузи пјесника Ћопића, тог августа гладне девестопедесете појавиће се неко ко се најмање могао очекивати – његов најближи пријатељ, земљак и саборац из ратних дана, књижевник Скендер Куленовић, онај који је више него било ко други знао да је Ћопић „заљубљен у литературу као у нешто своје једино“. Моралан кад се мора, Куленовић у два наврата у „Књижевним новинама“ објављује текстове против Јеретичке приче, „Истина и слобода“ и „Отворени финале једне анонимне дискусије“ као вјеровјесник историјске истине која се у књижевности не смије искривљавати, а у име истине и слободе у умјетничком стварању, оне слободе о којој нам је Ћопић оставио у аманет и овај јетки коментар:
„Можда би требало бити мање увјеравања о слободи стваралаштва. У високим планинама нико не говори о чистом ваздуху нити пише трактате о смогу (9).“
У свом првом полемичком памфлету Куленовић тако пише: „Но ја не налазим да је смисао слободе умјетникове у томе: неограничени избор ликова и теме тек је један спољни знак те слободе. А с м и с а о слободе умјетничког стварања ја видим у неограниченом откривању и с т и н е. Слобода која не ослобађа истину чини саму себе јаловом и излишном; без истине је она само воћка нероткиња (10) …“ Потом, као прави `писац наше, социјалистичке земље`, он наставља: „А виле, аутомобили, магацини? – можда ће ми неко одговорити и таквим питањем. (…) Нажалост, у социјализму су извјесне разлике још неминовне, али оне се темеље не више на капиталу него на р а д у. (…) Лицемјерно би било јавно не рећи да се те разлике, и послије „баћушкиног курса“ могу итекако да извргну у нешто што је социјализам без социјалистичке душе, ако се само скрене са лењинског пута. Кукавичлук би био, недостојан нашега књижевника, не узимати и под сатирички бич и саме зачетке тих појава. (…) Само, што ја њему и читаоцу , кад је ријеч против тих опасности, постављам питање: има ли опасности по истину , па и по умјетничку истину, дакле, и по успјех те борбе, када се те прилично сложене ствари не сагледају из шире, него из бабје перспективе?Да ли је то Ћопићево „омање друштво“ заиста такво какво је у Ћопићевој причи (11)?“
У наредном тексту као наставку претходног са насловом Отворени финале једне аноштне дискусије Скендерова псеудоодбрана „смисла“, „слободе“ и „неограниченог откривања истине“ била је међутим на флагрантан начин п р о к а з а н а, и то од стране (осам) “анонимних дискутаната“ који су се јавили редакцији стајући у Ћопићеву одбрану. Увидјевши да његова адвокатски направљена оптужница звана „Истина и слобода“ пропушта на све стране, Скендер у свом правдоодступништву у којем се истина протјерује и прозива за лаж, креће у „отворени финале“ не само против Ћопићеве слободе у откривању истине већ и против „господе другова и анонимаца“, чија су три писма била анонимна, а остала нечитко потписана. Сви су се они као људи из народа ставили у одбрану писца из народа и били против својеврсног јавног линча који је подржао и сам „Скендерчина“, како га именује Ћопић у роману Делије на Бихаћу (12). Тим чином анонимни дискутанти су према Куленовићевој исконструисаној аргументацији лишеној сатрудништва са Ћопићем „унапријед дигли руку да таквим књижевницима запљешћу“, мада према његовом морализаторском суду – „прави писац … не тражи таквог аплауза“ већ је „њему права награда само онај болни грч у грлу, она суза смијеха у оку, што их у читаоцу изазове магична искра његове ријечи (13)“.
Бранилац слободе умјетничког стварања коју види у неограниченом откривању истине (14), кога ће Ћопић у посљедњем роману за одрасле Делијама на Бихаћу (1975) не случајно назвати „комплетан домаћин и бранилац наше заједничке велике куће Југославије“ (ДБ 79), немајући куд, `са болним грчем у грлу и сузом у оку` увиђајући да су читаоци његовог памфлета остали недирнути изнесеном „истином“ и „магичном искром његове ријечи“, по посљедњи пут „у својој адвокатској (вјерујућој) души“, како сам себи тепа Скендер, напашће „митрљеском пјесмом из торбака“ (ДБ 79) не више Ћопића као „јавног мегданџију“ већ његове анонимне браниоце ријечима: „Народе, народе, иако си ти навикао да ствараш анонимно, слабе ли си вајде видио, колико ја знам, од овакве работе оваквих „људи из народа“!
Анонимна „дискусија“, колико год била диригована, пробила је оквир расправе о „истини“ у Ћопићевој Јеретичкој причи када се увидјело да са њом и није тако лако манипулисати премда се по опробаној рецепту у хајку на писца позвао глас народа у виду „анонимних“ писмописаца. Њихов став је у завршној ријечи („отвореном финалу“) осуде требало да „у име народа“ образложи лично адвокат Скендер Куленовић који је јавно суђење писцу због искривљавања истине номинално и започео. Испоставило се међутим да су „људи из народа “ (15) које Скендер описује ријечима:
„Бива овако: Хајде да напишем, а да се не потпишем, па ако збиља овако анонимно штампају, значи да је Устав збиља гаранција, а не преваранција, па када је већ гаранција, зашто да се онда накнадно не откријем …“ (16)
у својим „дискусијама“ мислили супротно од оног у шта је у својој адвокатској души в ј е р о в а о Скендер „а ви у својој далековидости н и с т е“ – да је „Ћопић искривио историјску истину“. Куленовић се пред `дискутантима` брани посљедњим реторским аргументима након што му је вехементно најављивана борба за „истину и слобооду“ у умјетничком стварању пала у воду: „Чему је „људима из народа“ била потребна анонимност кад и сами у свом писму кажу да је потребно отворено комунистички ударити по појавама које заслужују да се по њима удари? (17)
4. Након Скендеровог препричавања анонимних писама пристиглих од „људи из народа“, чији дар разумијевања истине и слободе код Ћопића он доводи у питање тако што их изврће и погрешно тумачи, писама пристиглих не против писца већ против њега самог, више је него занимљиво како је на ту денунцијантску, потказивачку работу на посредан начин и са временском задршком реаговао сам Ћопић, и то у Делијама на Бихаћу објављеним тринаест година након знамените Јеретичке приче, у којима Скендера назива „стаменим и бркатим“ „делијом са Бихаћа“, „сличног давном освајачу Бихаћа, Хасан-паши“ (ДБ 78), „у најмању руку, славном т у р с к о м војсковођи Мехмеду ел Фатиху, освајачу Цариграда“ (ДБ, 93), са његовим „з е л е н и м (!) торбаком“ (ДБ 78), са својом „силом и ордијом“ (ДБ 93) од, писац то не казује, али се дâ наслутити, и с т и н е и с л о б о д е !
Између осталих сатиричких бува, пребирући по Делијама … наилазимо и на ове редове: „извалио је Скендер као да је ишчупао најдебљу букву“ (ДБ 93), у свом „мудром коњском објешењаклуку“ (ДБ 96), „натуштено као да ће из њега киша ударити“ (ДБ 108), тај „пијевац“ „не фалећи му вјере“ (ДБ 122)!
Умјесто да напад усмјере на Ћопића, писмописци из народа охрабрени аутором Јеретичке приче почели су неочекивано да прозивају сам „систем владавине „нове аристократске касте“, а онда и њиховог унајмљеног расправљача, „правдобрана“ (18) Скендербега – за шта ће их овај да оптужи како њихова дискусија „није искакала из насљеђених предрасуда, скучености и ниске мржње каквим кипте ваша писма“.(19) Замијенивши поетски садржај Ћопићеве сатире идеолошким, Скендер је пожелио да као Кочићев сљедбеник који, истина, никад није `неутралисао` своју вјерску суштину па ни у часу изласка на слободну српску територију 1941. године када су многи муслимански активисти узимали српске псеудониме, већ је изабрао муслимански псеудоим Омер Ћемаловић, Скендер је у доказивању своје правовјерности пожелио да као такав н е у т р а л и ш е, то јест, п о т у ч е Ђопића као на Мишару Карађорђе Кулин-капетана, али му је овај у својим Делијама … „као из пушке“ доказао да је тамо Карађорђе удесио твог (Скендеровог) чукундједа Кулин—капетана (ДБ 127)!
Такозвана „дискусија“ открила је читалишту и `далековидним писмописцима` истину да су оба писца, како накнадно обзнањује Ћопић – „исте горе лист, а један другом очи ваде“ (ДБ 127), „један је Муслиман, а други Србин (…) за исту земљу бојак бију, истим језиком говоре“‘ (ДБ 127). Истодобно, на видјело је изашла још једна истина коју ни вјешти правник, писац Стојанке… и син „бабе, Салих-бега“ (ДБ 170) није могао да сакрије: да се напад `анонимаца` није, како се програмирало, устремио на „јеретичког“ Ћопића, већ су се и сами слободоумно почели бавити `неограниченим откривањем истине` и `сликати „оне горе“ (20) као „угојене, безбрижне људе“ који већ не знају шта да измисле за своја уживања, а „оне доље“ као људе који се „сигурно много више жртвују за своју земљу него сви они горе“ . При томе су „садашњи животни стандард приказивали као систем владавине „нове аристократијске касте“ (21) и што је нарочито индикативно, да оптужују Скендера како је то „покушао да то з а б а ш у р и.“
5. Онај који је високопарно навијестио линч на пријатеља `неколиким мислима о истини и слободи у Јеретичкој причи завршиће је слично догађају из Делија на Бухаћу у коме Скендер у једној сцени романа говори дјечарцу, момчићу Ђурајици Орајару који ће у нападу на Бихаћ и погинути: – „Што си се ти, друже Ђуро, нахоризио као онај мали пјевчић „ђуђан“? (ДБ139 ). Управо попут пјевчића ђуђана нахорозиће се још једанпут „друг“ Скендер, али сада у стварности, на „јеретичког“ Бранка намјеривши да буде самопрокламовани бранилац свакако нове „истине и слободе“ ријечима:
– “Кад би мени данас, просто речено, ма ко ма само и намигнуо, или чак припријетио: Не шали се, чујеш мене, или овога и онога, или то и ово, не узимај под перо! – ја га сасвим сигурно не бшх могао (М.С.) да послушам, него бих га једном ипак „узео под перо“, наравно ако бих само у њему нашао нешто што виче да се, рецимо, извргне ругду. Али бих настојао, морао бих да настојим, да га ухватим ш т о т а ч н и ј е, што истинитије (дакако не у фотографском смислу); па ако би се том лику из моје сатиричке пјесме, комедије, приповијетке, и сличним људима у животу, свијет смијао, нека им се смије, ја сам баш и хтио да им се смије, и да им се смије најдубљим смијехом, и још више – да се такви људи можда једном сами себи насмију, кад се препознају у лику који им ја доносим. Тај смијех од кога се здрави неће зависити само од пишчеве духовитости, него од духовито казане тачности и истинитости. А како то изгледа у „Јеретичкој причи“? (22)
Кад је `добивши директиву да о Ћопићу и његовим сатиричким причама дâ негативну оцјену` `једном ипак узео под перо` доброг друга, али тек када је у његовој литератури нашао, како пише, „нешто што виче да се, рецимо, извргне руглу“, а који иначе никада и никога `не би могао да послуша` осим кад је по свему судећи `једном ипак` у свом неморалу „морао“, тј. кад су му „намигнули“ на Ћопића, аутор Стојанке… морао је да настоји, а у име високих принципа „истине и слободе“, да га „ухвати“ (није ли ријеч ипак о хајци?) што тачније, што и с т и н и т и ј е! По наређењу „оних горе“ који су, како их оквалификоваше људи из народа, „толико побјешњели“, Скендер је био спреман да „ухвати“ вјечитог бојовника и бјегунца тако што га „није отворено комунистички ударио“ на терену литературе (његов дискурс заражен удбашким невјерјем како видимо постаје све агресивнији!) већ на идеолошком плану, тако што би пронашао `нешто појава` у Ћопићевој причи које заслужују да се по њима „удари“. На томе терену, којим је за разлику од Ћопића мислио да суверено влада, синак Салих-бега Куленовића се у својој стратегији не више читања и тумачења Јеретичке приче , тог Ћопићевог умног бисера, већ потјере и хватања слободноумног писца џ и л и т н у о – на срећу истине н е п о г о д и в` ц и љ а! И не само да није успио да `ухвати` писца, већ ће као награду за труде бити оптужен од стране писмописаца из народа који се нису дали обманути лаковјерним резоновањем овог адвокатског умника ни упасти у једну од бројних замки постављених у име нове социјалистичке „истине“ и „слободе“ – како је покушао да то забашури
Још једном се освједочујемо да ако је ико `забашуривао` и умањивао вриједност Ћопићева дјела поступком систематског одрицања његовог национал-идеолошког карактера, онда су то у првом реду чинили његови идеологизовани тумачи који би нашли нешто појава које по њиховом суду заслужују да се по њима `удари`, а онда би кренули на цјелокупно литерарно дјело настојећи да га тако оклеветају да се „свијет смије, нека му се смије, ја сам баш и хтио да му се смије, и да му се смије најдубљим смијехом, и још више“; на концу пожељевши у својој острашћености која граничи са најприземнијом злоћом – да се и сам Ћопић `можда једном самом себи насмије` кад се препозна у лику који су му Скендер и ини „бранитељи“ истине и слобооде, односно „историјске истине“ намијенили. Тај `смијех од кога се здрави` и од кога би, мишљаше сујетно Скендер, и Ћопић можда о з д р а в и о, а од кога је наш најталентованији лирски хумориста и сатиричар послије Домановића заувијек заћутао, тачније, био ућуткан , тај скендеровски злобни смијех не би зависио само од пишчеве духовитости ( којом је Ћопић по признању „лијечио своје и туђе ране“) него и „од духовито казане тачности и и с т и нито с т и“.
6. Аутор памфлета на крају нам у име „Партије која данас одлучно води борбу“ открива како је то замислио да пред народом писца изргне руглу. Наиме, док писац, према Скендеровом мишљењу „има обавезу да смисао слободе умјетничког стварања види у неограниченомоткривању и с т и н е. Слобода која не ослобађа истину чини саму себе јаловом и излишном“ (23) , дотле је задатак оних који једном узму „под перо“ писца оптуженог за „антидржавну ствар“ (Ћопићев појам), да без обзира на пишчеву духовитост „настоје да духовито кажу тачност и истинитост својих запажања“ – да би им се `свијет смијао`! Која су то запажања која би ваљало духовито изрећи о Ћопићевој сатири и зашто их фељтонист Скендер није изрекао, то нам дични Петровчанин није оставио у насљеђе осим тек пуку жељу да се Ћопићу о коме једном саркастично напомену да је „по поријеклу сељак, ал` се ничимм у његовим текстовима не би дало доказати да је то и у литератури“ (24) , након његовог удворичког текста спрам „оних горе“ свијет смије, нека му се смије, ја сам баш и хтио да им се смије, и да му се смије најдубљим смијехом, и још више …! Међутим, кад је о смијеху ријеч, пишчев завичајни дискурс би рекао: „Ко се задњи смије – најслађе се смије!“ па је и онога пута било тако јер су бројни анонимни писмописци за његов напад, удар, хватање јеретичког Ћопића устврдили да он само „з а б а ш у р у ј е систем владавине нове аристократске касте“ тиме што као њихов адвокат настоји да забашури тачност и истинитост Јгретичке приче!
Како ју је то он то настојао да „забашури“, открива нам сам језуитски (25) схоластичар:
„А сада бих се вратио на постављено питање: има ли ова Ћопићева сличица магију животне истинитости, је ли она, према томе, и умјетнички истинита? Горки је говорио да је све што је читао – читајући поредио са животом; он је уствари радио исто што чини сваки добар читалац. А може ли Ћопићева цртица да издржи такво једно суочење са животом? (…) Ево примјера из кога се види како ни врло талентован писац на животно неистинитом не може дати ништа умјетничко истинито, ништа – ни сатиричку цртицу! Ево, уједно примјера који показује како се „гмижући по стварности“ из бабјег кутка, без једног врхунца са кога се види шире – не може ухватити врло сложена и с т и н а нашег живота, ни умјетнички, мислим, ухватити. И, најзад, ево примјера који, иако ситан, врло јасно казује врло крупне ствари о слободи умјетничког стварања. Која ми вајда од слободе као уставноправног прописа и од слободе као страсти и храбрости мога духа, ако ја сам себе (рекао сам како) ослободим од истине!“ (26)
Ево како у својој дедукцији наступа овај фељтонист и памфлетист: тако што грубо изврће и погрешно тумачи пишчеву наводну несагласност са стварношћу. Како с а г л а с н о с т и с а с т в а р н о ш ћ у н е м а б е з г у б и т к а с е б е ( Борислав Пекић), то је Ћопићева литература за коју признаје да у њој „има врло мало измишљеног“ (27) била једини начин да ту „несагласност“ изрази и критички превлада, и то кроз бројне књижевне жанрове, од сатире, приповједака, романа за дјецу и одрасле, драмских игроказа, безбројних хуморески и наравно, поезије. Како опет наступају ликвидаторски настројени књижевни критичари када на наговор времена (на миг „оних одозго“) наводно „вреднују“ књижевно дјело у односу на у њему исказану сагласност или несагласност са истином: тако што за дневнополитичке потребе побркају категорије „животна истинитост“ и „умјетничка истина“, литературу као „поређење са животом“ и њено „сучељење са животом“, „животно неистинито“ и „умјетнички истинито“, „слободу као уставноправни пропис“ са слободом као „страшћу и храброшћу духа“, изводећи из те вјешто подметнуте к а ш е појмова (Скендеров израз) „нимало пробављив“ (опет Скендеров појам) закључак како је резултат овог Ћопићевог спорног сатиричког дјела, „гмижућег по стварности из бабјег кутка“ ситан – н и ш т а у м ј е т н и ч к и и с т и н и т о, н и ш т а – ни сатиричка цртица!
Да би се дошло до тога НИШТА као вредносног суда за „ цртицу“ звану Јеретичка причи, из кога проговара сам дух злобе, лажни пријатељ Скендер је ипак м о р а о да „стави под перо“ свог књижевног сабрата, зашта ће овај пред смрт да призна како су га избубетали добро додајући: „Никада не могу заборавити шта сам све преживио пре више од тридесет година.“(28) По свему судећи, никад није могао да заборави ни Скендерову отровну „дискусију“ мада је нигдје није отворено спомињао, али је више него јасно да ју је посебно тешко поднио што „читамо“ из његовог посљедњег романа Делије на Бихаћу у којем када приповиједа о Скендеру и себи као „делијама“ и „пијевцима“/пјесницима на Бихаћу, Ћопић поред осталих самоиронијских „чашћавања уз Скендеров лик веже управо ону горку опаску да су „исте горе лист, а један другом очи ваде“, прећуткујући ко је то коме „очи вадио“, он Скендеру или „Скендерчина“ душмански њему!
Куленовићево с и т н о „ништа“ за „умјетнички дојам“ Јеретичке приче која се данас налази на челу „Антологије српске послератне сатире“ имало је значење сумарне оцјене донесене након најшире и најпрљавије кампање која је икад вођена „преко новина“ против неког писца на јужнословенским просторима, уз учешће највиспренијих књижевних полемичара и уз отворену политичку подршку партијских препирача из врха тек формиране државе, у вријеме авети Информбироа и најцрњег комунистичког безвјерја. Сву ту „дискусију“ изазвала је тек једна сатиричка цртица, то „ништа“ обима дволиснице која је одмах прерасла у књижевну и политичку аферу, `узбудила књижевне духове и заталасала јавност` нове Југославије, да би на крају, у отворени финале била укључена и „база“ у виду анонимних писмописаца.
Како би поништио сваку умјетничку вриједност тог с и т н о г н и ш т а које на свијет гледа из „бабје перспективе“ (29) , а које је и као такво у себи носило „опасност по истину, па и по умјетничку истину“ (30), унајмљени правни заступник `нове аристократске касте` морао је у својој адвокатској вјерујућој души да лукаво замијени тезу о „умјетничкој слободи“, у име које је наводно и кренуо у дискусију о Јеретичкој причи и коју је тобож бранио, а која као „слобода“ не ослобађа писца од обавезе да се „ослободи“ од истине“ – са „слободом као уставноправним прописом“! Пронашавши у овој у м ј е т н и ч к и н е и с т и н и т о ј цртици „нешто што виче“, како мудријаши Скендер, против „истине“ чији је он прокламовани `уставноправни бранитељ` он се реторски пита – може ли ова Ћопићева цртица да издржи једно суочење са животом?
7. Зачудо, то исто питање постављају и у данашњици, која као и свака друга `има своје велике лажи, своје велике понесености` (Ћопић) понеки паушални тумачи Ћопићева књижевног дјела, и то управо они потекли из редова нове „аристократске касте“ коју је изњедрио посљедњи крсташки поход бојовника новог свјетског поретка против српства и православља. Постављају га они који трајно затровани комунистичким безвјерјем никако да се „отресу“ својих старих `тутора и вођа` и тако изађу из душевног ропства у које су упали. Према злобном коментару којим се унапријед обезвређује Ћопићев литерарни таленат, они езоповски мнију како ће „можда доћи вријеме када ће се наћи неки надобудни и препотентни књижевни критичар који ће тврдити да није само листао већ и ишчитао и анализирао цјелокупна Ћопићева дјела“ (31) . У жалосној претензији да можда буду скендеровски духовити, испада да су по свему судећи управо они, надобудни и препотентни, само л и с т а л и покоју Ћопићеву књигу , извлачећи из тога на видјело овакве екстремне судове, разједене таштином.
Зашто је то деценијама свјесно чинила плејада књижевно-историјских бескичмењака и струковних удворица изашлих испод комесарског шињела појединих абдулхамидовских лижисахана (Ћопићев појам) и братије коју су чинили најученији српски синови, доушнички и безбожнички, дакако, Душан Поповић, Велибор Глигорић, Милован Ђилас и „ковачи“ наше среће, Ђуро Пуцар (32) , Моша Пијаде и Тито, темељитије познаваоце живота и дјела великог писца више не чуди, али зато запрепашћује да се неки наши савременици, у име старих агитпроповских хушкања из времена Информбироа, ни након овог посљедњег одбранбено-отаџбинског рата, не либе злурадог и још и дрскијег изругивању, како би, бива, „Бранко Ћопић схватио посљедње ратно вријеме у коме је још једном његов народ доведен пред смакнуће? Д а л и б и б и о на н а ш о ј с т р а н и. Да ли би вјеровао да смо, пред жртвовањем морали да прихватимо оружану борбу „до истраге наше ја л` њихове?“ (33)
У своме греховном паду они признају без стида да је ово „прво што им је на ум пало“ и „што су обликовали у питање“ !(34) Очигледно, ови идолатријски партијци који су се као протагонисти нове лажне свијести већ, мишљаше, „уписали“ у историју тиме што су по ароганцији према Ћопићу гори од оних из времена богоборачке комунистичке власти, преносећи у аманет новим генерацијама књижевних критичара наслијеђена упутства за погрешно читање која се повлаче из прошлог система, на самољубиво постављено питање да ли би Ћопић био на „њиховој“ страни гордљиво и „позерски“ (35) пресуђују како „одговоре не очекујемо, јер их нема ко да дâ, а у Ћ о п и ћ е в о и м е н е м а н и к о п р а в о д а г о в о р и, јер се он довољно и јасно опредијелио, изјаснио и исказао на вријеме и у својој литератури.“(36)
Ти неморални потираоци пишчевог моралног лика (37) у својој умишљености и критизерству ипак се за сваки случај унапријед ограђују од могућих усамљених опонентних гласова исприком која у најмању руку звучи злурадо и дволично и управо је негација претходног, резолутно изнесеног става – како ипак „ј о ш н и с м о у с п ј е л и д а с т в о р и м о н о в а п о л а з и ш т а у к о ј и м а б и с м о в р е д н о в а л и њ е г о в о д ј е л о“ (38) , будући да „н а ш е в р и ј е м е ј о ш н и ј е п о г о д н о, јер није ослобођено мјешавине већ изречених ставова, предрасуда и предубјеђења, да на другачији и нов начин размишља о Бранку Ћопићу и да беспристрасно суди о његовом укупном дјелу“ (39).
Признајући како су и „сада превише збуњени и неодређени у изрицању нових судова о Ћопићу“ (40), ови фрагментарни познаваоци Ћопићевог опуса, који се никад озбиљније и истрајније нису позабавили иједним од обимнијих дјела из његовог романескног петокњижја о судбини српског човјека под Грмечом од 1941-1946, јер да јесу не би се питали на чијој би страни био Ћопић у посљедњем анрисрпском рату са својом „п р е ц и ј е њ е н о м (!) литературом“, ти псеудосрпски културидеолози, куленовићевски ускогруди и искључиви када је у питању њихова партијска истина и елаборирање властите идеолошке исправности, у својој подлости раде очигледно оно за шта су једино научени: да се кочоперно „нахорозе“ на Ћопића не би ли га поново ставили у запећак, а са њим и истину изречену у његовом дјелу – и тако је поново умртвили! Тиме потврђују, како једном рече Ћопић позивајући се на Крлежу, да се „од историје никада нико није ничему научио!“ (41) „Кроз читаву историју“, поучава нас писац `са чуперком на врху главе`, „познато је да никад нису имали право они који су гњавили списатеље. Мени се чини да се исте грешке понављају јер савременици признају велике умјетничке истине тек од оних писаца који су поодавно умрли. Живом писцу никада не дозвољавају да буде пророк. Чак ни на кратком размаку. Макар само мјесец дана унапријед. Увијек се добро зна ко је пророк: онај који има браду и моћну трубу.“ (42)
Имајући једно вријеме моћну трубу, културидеолози из владајуће `касте` поновили су грешке комуниста и наставили да „гњаве“ овог писца показујући тиме колико је Ћопић и данас уствари жив, али и потврђујући `у ком Грмечу лежи зец`: да се наше вријеме ни за јоту није измијенило од времена (комунистичког) Навуходоносора, великог бога-вола или вола-бога из Вавилона“ (Св. Николај Српски), иако смо се плиткоумо заносили надом да ћемо коначно моћи да изрекнемо идеолошки непристрасне судове о овом обимном, разноврсном и пребогатом књижевном дјелу, онако како то захтијева један међу најталентованијим од српских приповједача. Не бисмо ли, макар и са вишедеценијским закашњењем, некако истјерали страх који су титовци утјерали у кости генерацијама српских књижевних критичара када су у питању велике умјетничке истине овог најомиљенијег, најпопуларнијег и најпревођенијег српског и југословенског писца.
Умјесто да се коначно покајемо за гризодушје учињено према Ћопићу под комунистичким џелатима који су га и навели на Бранков мост тог 26. марта 1984. године, а зарад свенародне моралне, друштвене и духовне обнове, ти сијачи кукоља остајући у дослуху са старим/новим управљачима у мундирама демократским, поново устају на Ћопића свједочећи да се прогон одавно мртвог пјесника и даље наставља, а успомена на њега и сада разапиње. Замагљујући нам вид демонском копреном „нове“ вулгарно посрбљене културе, они и даље спречавају да тек што смо изашли из бољшевичког ропства не упаднемо у друго, још горе, оно под именом „новог свјетског поретка“. Исказујући болест карактера, али и политике и културе коју презентују, ти „нови“ Скендербези у својој подлости показују се горим од оних комунистичких политиканата који мишљаше да су једном заувијек на својим зарђалим кантарима измјерили стварне домете Ћопићевог литерарног мајсторства. Сплеткарећи и данас против њега у име никад укинутих јавних и тајних агентура, на концу су ипак пред тим литерарним изобиљем принуђени да признају капитулирају и тако сагледају непријатну истину о ништавности свог потхвата – да су заправо `превише збуњени и неодређени у изрицању нових судова о Ћопићу.`!
– И не били, као да чујемо глас неутихле и још и сад многобројне Ћопићеве свенародне читалачке публике.
8. У „Аутобиографији“ велики писац оставио нам је у аманет и овај шеретски запис у коме се расцвјетава његов осебујни смисао за осмјех и подсмјех: „Сад, шта му је, ту му је , ваља газити набујалу ријеку Сану , па таман да је вода и преко главе“, по сто пута сјећајући се Кочића и његове: – Уздај се у се и у своју памет, ако је имаш!
Несигуран да опет „неће налетјети на неку мину“ „из прикрајка је посматрао терен“, дубоко свјестан „да не може једна књижевност без сатире“. Ријетки ће бити писци његовог времена који су хтјели да „гризу“, а сам није могао, није пристајао „да пише сатиру у копродукцији са неким форумом“. “Сатира је“, толкује нам послије Домановића најзначајнији писац српске сатиричке приче, баштиник Чехова, Гогоља и Сервантеса, Хашека и „Доброг војника Швејка“, али и богате традиције народне хумористичке приче, „чудна ствар: један пише, други се чешка,трећи се смије.а сви уче. Сви. Зато су сем смијача потребне још двије стварчице: таленат и атмосфера погодна да се тај таленат развије. Талента би се још и нашло, али атмосфера никако да погодује сатири.“ Са тешким, непријатним и тмурним успоменама које је годинама потискивао када су у питању клевете око „Јеретичке“ и других прича, чији јунаци `нису били подесни за бронзане споменике`, којима је отпочео његов крсни пут, чији се сатирички одјек донекле укоричио у комедиографским драмским игроказима „Одумирање међеда“ и „Вук Бубало“, сувише луцидан да се приклони пролазној идеолошкој истини и без резерве прихвати налоге `људи одозго`, Ћопић зарана открива узнемирујућу суштину слободе која се негдје изметнула; слободе без које сатира не може, без које ће његов сатирички таленат бити трајно укољенчен и окренути се против себе. Једино што га је занимало у вријеме његове „највеће“ јереси било је зашто му сви редом телеграмом отказују позиве, јер се сале наводно крече. Са само њему својственом сатиричком бувом знао је да приупита: – Занима ме само, можда може неко да ми каже, докле ће то да се кречи?
Чак ни након посљедњег крвавог рата, ужасног и узвишеног, који је бјесомучно затро његову Крајину и родне му Хашане, али и начео бројне давно преживјеле идеолошко-пропагандне клишее, ни сада са пуном сигурношћу не можемо да му одговоримо: „Драги наш Бранко, сале су окречене!“ И без циничког мудровања ваља на жалост да признамо како се сале за Ћопића код Срба још и сад крече, крече …!
Једно је неспорно: Бранко Ћопић био је први који је већ 1950, на самом почетку друге „петољетке“ у отпадништву од вјере, изишао из идеолошке опијености и привезаности мртвоузицом за догматско схватање истине и слободе у умјетничком стварању. Он је први који се у посљератној приповједној прози побунио , али тако да нам непрестано измиче од признања како се побунио. Зато „остали“, сваковрсни безбожни књижевни учењаци, политичари и покварењаци нису могли а да не осуде његов јеретички искорак и покушају да ликвидирају овај усамљени глас разума, дајући компромитирајућем присташи ужасну прилику да `још даље дотјера логику своје побуне`, као би то рекао Ками у „Побуњеном човјек“. Овај поступак друштвене самоодбране генерисаће у исходу и његову властито изабрану смрт као крајњу инстанцу метафизичке побуне.
„Храбрији од многих литерарних псовача и лажних критичара који, сви заједно, чезну ореол мучеништва , а уз велики аплауз и обимну лову“, како га је окарактерисао пријатељ Васо Поповић, тај беспријекорни пјесник „ноћи свијета“ каквог га памтимо по предговору за његову ненадмашну Башту сљезове боје којом већ језде црни коњи апокалипсе, искорачиће посљедњи пут из себе. Не чекајући да смрт дође по њега сам ће јој прискочити као још један од умјетника `који није подносио збиљско`, посебно оно и онакво какво су пропагирали и проводили идејни и духовни тровачи заводећи бољшевичко ропство. Он који је смисао живота видио у литерарном стварању био је самоубијен друштвом као још једна његова невина жртва.
Који је од оних „горе“ добио лице своје жртве? Није ли можда управо надмени Скендер чија га је п р е ј а к а р и ј е ч посебно забољела, када је накљукан правничком учевношћу и фарисејским знањем кренуо да черечи Јеретичку причу у име дволичне „истине“ и „слободе“, озакоњујући тим идолопоклоничким чином управо стрмоглав истине и суноврат словоде.
______________________
1. В. Буњац, Јеретички Бранко Ћопић, Народна књига, Београд, 1984, 16.
2. В. Буњац, нав. дјело, 40.
3. Исто.
4. „Почели су да ме саслушавају, да ми праве комисије, испитивали су шта сам мислио том својом „Јеретичком причом“. А шта сам мислио: просто сам видио нешто, уочио, и почео о томе да пишем причу без неке нарочите жеље да неког извргнем, не знам ја, руглу.“ Исто, 40.
5. Исто, 39.
6. Исто, 32.
7. В. Буњац, нав. дјело, 85.
8. Исто.
9. В. Буњац, нав. дјело, 85.
10. Исто, 16.
11.Исто, 16.
12. Б. Ћопић, Делије на Бихаћу, Сабрана дела Бранка Ћопића, Просвета, Свјетлост, Веселин Маслеша, Београд – Сарајево, 1975, 108.
13. В. Буњац, нав. дјело, 19.
14. Исто, 85.
15. Исто. 19.
16. В. Буњац, нав. дјело, 18.
17. Исто, 19.
18. Тако је отац Николе Тесле у једној својој пјесми ругалици називао адвокате.
19. В. Буњац, нав. дјело, 19.
20. Исто.
21. Исто.
22. В. Буњац, нав. дјело, 16.
23. Исто.
24.В. Буњац, нав. дјело, 201.
25. С. Куленовић је завршио језуитску гимназију у Травнику.
26.В. Буњац, нав. дјело, 17.
27. Исто, 125.
28. Исто, 72.
29. В. Буњац, нав. дјело, 17.
30. Исто.
31. В. Максимовић, Бранко Ћопић – некада, сада и сјутра, Српска вила, Бијељина, 1998, (46-50), 50.
32. Када је 1952. године из штампе изашао роман Пролом Ђуро Пуцар је Ћопића напао ријечима да „написано пас с маслом не би појео“ јер је, наводно, „нагрдио наше муслимане“.
33. В. Буњац, нав. дјело, 17.
34. В. Максимовић, нав. дјело, 50.
35. исто, 50
36. Исто.
37. Најсудбоноснија одлука у пишчевом животу, према властитом признању, била је она из 1941 када се нашао „између двије могућности – или се борити са својим народом или изгинути без борбе.“ „Када је српском народу под Грмечом запријетио, што би се рекло, геноцид, потпуно истребљење рекао сам себи: Остаћу са овим народом да са њим дијелим и добро и зло јер се бори за опстанак и за своје мјесто под сунцем. Учешће у тој борби дало је дубљи смисао читавом моме животу и књижевном раду“, ријечи су слободољупца Бранка Ћопића.
38. В. Буњац, нав. дјело, 17.
39. Исто,17.
40. Исто.
41. Исто, 85.
42. Исто.
======================================
* Из пропратног писма ауторке: O `лешини савременог српског десетерачког пјесничког националног кича` бих да кажем коју ријеч. Прво, тај уопште није националиста већ комуниста, а понајприје врбовани удбаш. И то одавно. Бијаше у Бањалуци научни скуп о Скендеру и Меши на моме факултету. Сви ударили у даире и славоспјеве осим мене којој је било зазорно хвалити Скендера као што је то на сва уста чинио Ного; тог Скендера који се своједобно онако крвнички окомио на Бранка Ћопића. И наравно изнесем свој суд о та два његова „уратка“ кад ће ти Ного: То су се они Мирјана договорили да баш Скендер нападне Бранка око „Јеретичке приче“! Није
него! Па не престаје да адвокатише Скендеру и да ме некако дезавуише.
Безуспјешно, наравно.
Кад је прије двадесетак дана изашао зборник радова, кад оно нема мога текста против Скендера иако сам тада била шеф студијског програма за српски језик и књижевност.
Дакле, преко својих херцеговачких линија ( Ранка Поповића и Реметића) које су биле у уређивачком одбору, цензори на Ногово инсистирање и препоруку а у име његове велике љубави према Скендербегу, избацише мој рад, који ти шаљем.
_______________________
ЛеЗ 0006555
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 