1 thought on “Леонардо и српске фреске”

  1. И ево, најзад!Прилазим једином, малом, занесеном кругу у ходнику ренесансе Лувра.Исчекујем.Одлажем сусрет, густирам…У углу, пре скретања у дужи ходник, Леонардо. Неколико платана, 7,8, чини ми се. Анатомска препознатљивост огромног Ван Ајка, представља студиозни, рационални део Европе. Леонардо ми је неухваљив. Испружени прст у небо и лик Светог Ђорђа. Он сверазумевајућим осмехом вечно младог лика, показује кажипрстом, пут небу. Тихи пут, тихи анђеоски глас и поза из другог света, окамењена осмехом. Да, схватих…Прилазим Мона Лизи.
    Боже, па ја ову жену знам! Не знам зашто се ови људи гурају, шта хоће да виде? То је благи сфумато, то је мелодијско јединство које се прелило у хармоније боја, то је спонатана, обожена слобода, то је „тајна“ присуства спиритуалне православне поруке, Другачије није могло бити. Сфумато је религиозност, она води слику. Она води небу.На њему са миром који обједињује, стоји она. Вечна, православна, тајанствена, блага, порука. Замислите око главе и торзоа, монашку, женску, православну одору или мараму и одору наших жена!? Са осмехом …

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s