Никада нисам ни помислио а камоли
покушао да напишем роман
Тврдоглавост рукописа одувек је
одвлачила у песму у
поље макова озвучено цвркутом
мелодијама из историје језика птица
Између романа и песме две патње
стрпљиво стоје у реду
Романи пате од историја података од
превелике чежње за ситницама стајања
настајања и престајања света илузија
неверника
Песма се рађа у себи у срцу из кога је
Христос изашао на путу за Јерусалим
Тако је рођена логика говора
Писмо које су књижевници
преграђивали и кварили
Нема логике у подизању зидова између
Старог и Новог завета
Савршенства нема ју граница
О томе сведочо новозаветно поље музике
Бескрај лепоте
Романи су увек јавност
Старе уморне даме
Оне непрестано мрмљају из асматичних
углова из
загушљивх просторија простачких станица
За ту обест лекове је требало потражити у
ненадмашним лирикама Достојевског
У нежној стрпљивости песме срце је
једини узор
Узор Христосове логике говора и
Достојевскове поезије поезије
_________________
Из пропратног писма: Dragi Miroslave, evo da Ti se javim posle „pola veka ćutanja“. Na fotografiji
sam sa Aleksandrom i Miroljubom u njegovom domu u Petrovcu na Mlavi. Autor fotografije je Miroljubova supruga. Voleo bih da pročitaš i ovaj tekst, ko zna kada napisan. Jedno jutro sam ga našao na stolu u sobi iz koje vode stepenice u
moj arhiv. Sramežljivo me je gledao, a ja ga evo za Đurđevdan šaljem u Zavetine.
Na čist vazduh u polju srca. Veliki pozdrav od Zorana M. Mandića!!!
ЛеЗ 0006558
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 