ЈАГЛИЧИЋУ

Ту јесен, пријатељу драги, прекрасну, неописиву
требало је да видимо заједно, Шекспир – наш савременик,
ти и ја. Али је Случај Комедијант, судбине изабраник,
другачије одредио. И бразготину неизбрисиву
једног полустолећа, утиснуту на образима и душама,
сад гракћу јата врана у сутон слећући на Старо Гробље.
Зашто вране, а не ти; и зашто морам ја
оно што је суђено теби? – Урони у паклено раздобље!
Онако како је оно твоје црне џигерице раздирало.
Не обазири се на глупаке што ће прочитати ту књигу,
коју је од тебе дух Шекспира одавно поручио;
неће је схватити; и осредњи духови мислиће да је
потпуно разумеју. Урони у своја осећања, у сваку бригу
своју, у заборав огромни, што се на све нас сручио…