Ovako se završava veliko strpljenje
Mukom nakon zanemarenih,podcenjenih
dugo odlaganih pitanja
jer ne liče na pretnju, ne ciče i ne plaše
sa zidova, s porodičnih fotografija
bez mnogo truda
šapću i stenju bližnji pokojnici
predmeti,stvari čak i senke i prašina
tišinom nastoji da se zakači za sećanje
uzdah,gutljaj,kriška,zalogaj,mlaz,otkos
usna,porcelan,kalaj,staklo,glina,dlan
pokreti i sudovi
pleva i paperje
obredi i navike,sudbinske sitnice
nemi događaji,glasne slike
sve ovo zalazeće je prikazanje
začeto plamenovima zemne masti
odozdo gde su nepoznati
nikad životom usluženi gospodari
jer, prvo beše masna zemlja
pa žila,koren ,list,dlaka,latica
čekinja,ruka,list ,krilo i
pozlaćeni venac smrtnosti
na nekom sudu,na nekom dnu
gde zagorelo mleko liči na oblake
i sad nek se neko usudi da pevuši
da mu potraje očno žumance
zapalo u grlo
i jecajući zasvetluca
iskopa se sama zakopana šaka
blistava od pleve iz suve balege
iscrtana trnjem
načini od sebe petoprsnu kabanicu
pokrov
kapelu kako pčelinju
tako osinju
i pusti niz brazde i linije
žulj-jastuke i neoprane praznine
taj poj,tu službu
i pramajka je,zaista,
možda iz vode
stajaće,plitke,providne
ničim naseljene sem bića u dubokom snu
travnate duge kose
što viori kad se sliva
i što se kida i mrsi
kad plavi
na raskrsnici kišnog puta
u kratkom oblačnom priviđenju
sva tako ležeća i okata
struka savitljivog ko vodeni prut
providni kajiš
nepomična u spokoju
ili,pak, nečem sličnom
što mi iz suve senke i zagušljive prašine
duboke guše naboja
još ne razumemo
ali i ona i bara u našem su dvorištu
kuća do kuće
košmar do košmara
a i blatnjavi naslednici
suvi i smrtni, stojećki
drežde i iščekuju
podliveni, nerascvetani
rastajemo se predveče
odlazimo u platnenu postelju
u konac i damast
u štirak ko u nepročitanu oluju
ostavljajući je u
nebom obeleženom plićaku nemom ogledalu
prevodeći čas glavom
čas srcem
njenu radost iz mulja
– lepo je samo gledati
Ne čuti ništa
I ne reći ništa
Zbog čega je,pak,
Njegova strana
U slici ovoj
Drugačija
Nametnuto presudnija
Očajno očinska,bespogovorna
Naravno vladarski sedeći
U višnjevom čamcu
Sporom i rumenom
Lakom ko poklopac mahune
Vitom ko zmijska senka
Šum koji se paučinasto
para po vodi
briše i muti slike odozgo
iščezava iz ogledala
i on ga prati,sve ga sluša
tiho i večno
jer duga je motka
kojom samo on dotiče dno
motka koja prolazi kroz sve
kroz sve što je iznad
kroz sve što je ispod
pa i kroz Nju
koja spi
skuplja boje i reči
brine i kroz teški san
njemu tako plovan,tako predan
neizbežno
bez trunke srca i daška vetra
iznad prigušenorumenog dvorišta
otresalo se naprobudivo priviđenje
čas oblačni krov,čas snop trske i bagrenja
krckala su zgnječena jaja u gnezdima
mesečina prepuna lepljivog paperja
starija je sestra silazila niz merdevine
noseću u kecelju skupljene golupčiće
brat je cikom oglašavao ushićenje
dubokim zabadanjem trščane strele
u veliku bundevu
neko će okliznuti,neko će pasti
šuštalo je iz trave i suvih zevalica
neko će,neko će…
prepun ptica ili prepun ogrebotina
silazeći ili spavajući
zapevušiti prastaru dečju pesmicu
isterati iz kuće bezvoljne kučiće i mačiće
pred jutro
kad se odozgo iskezi jarka poderotina
na zemlji će se zabeleti kostur oglodanog pauna
ko šakica,ko korpica
broš-krletka
u njoj će mahnito zujati
probuđena zatočena osa
neko će, neko će…
nije , nije,kriv bajkotvorac
onaj što danju čuči
u gustom,nepristupačnom
grmu trnjine
uvek se dešavalo gorko prepričljivo
svaka se generacija načekala
uvek najplodnija behu neispunjenja
kako ona iz duše
tako i ona iz Varoške kuće
sveštenici nam obećavahu spokoj večiti
knezovi zaštitu od palikuća
i konjokradica
poljočuvari čiste bunare
vojnici mir na granicama
u noćnim satima
pod zvezdama,uz zrikavce
prijao je taj sok boje krtičije krvi
iz tih grožđica,sred trnja,granja
i svetlucavog ptičjeg izmeta
ali,kako svane
slije se sveža neverica i oskudica
opkoli Varošku kuću
sasluša govornike
raziđe se
vrati ikonama,posuđu i naboju
s pečatom tamne krvi oku ustiju
bajkom za tešku noć
ničeg hitrijeg od prolazećeg detinjstva
ne beše u ovim zemnonebesnim mahunama
umirali su kučići pokupljeni u jarku
mala braća spašena iz vode
ždrebad noću ukradena
trenutak pre svitanja, trenutak pre prodaje
prvi baštenski grm s prvom premladom
golom rođakom,
prvim jakim otkucajima srca
i prvim vrelim očima u glavi
nešto je ,neko je
otkrio taj porub za naše dvolisne mahune
pokazao kako se deli,cepa i otkida
to sve overavao u Varoškoj kući
priveo red i zakon
lako mu beše
jer mi smo već osenčili i
i odrasli
očerupao je svako svoju
slatku pticu iz kiselog drveta
pleše starac
posedala je publika na
balvane predkućne
uživa i bodri
plesača koji izviruje
iskače iz svoje ravnoteže
ko riba iz brzaka
ali balvani se ne kreću
neuvezani miruju u
prašnjavom pristaništu sokaka
i plesač pljeska od zanosa i radosti
odjekuju dlanovi i kolena
ko suvozemni delfin propinje se
osmehnut iznad malaksalosti
što više zanosa
to tiši glas
otet od zagrljaja i rukohvata
sam među godinama
zadivljuje i izaziva
nepokretne saputnike
na dudovim,topolinim,bagremovim arkama
odjekuje,u očima odjekuje
od blata pastrmka
na kraju pevljive se slike
preobraze u mrve u vrelom levku guše
ne upropašćuj očnom kapljom
taj u pevanju rastvoriv samoglasnik
sećanjem prebrojavajući
one što se nisu vratili s tavana
konačno
taj pauk u krošnji stare višnje
to između neba i paučine
sva je suvišnost istorije
slika njene neprevodivosti
čas njenog raskola u istoj onoj
tečnosti- tamnocrvenoj
iz utrobe trnjininog ploda
iz dubokih otvorenih podzemnih
krtičijih rana
natiču priče,opet,ko plikovi
uveličane u ćutanju
jer, jednom ,ipak,treba živeti
slatkobezobrazno i nezasito,složili su se
Stanko i Ferika
kumovi i traktoristi
otišli u onu mesaru pored
zatvora i one propale samoposluge
i kupili celu krvavicu
celu ćemo pojesti sami
caklilo im je u očima zbog
umora i dogovora
još im je u ustima pljuvačka
rastvarala gorki list topole
i slani mlaz iz Marijolinih kiflica
jer ona se brinula o njihovom gubitku
gubitku soli
setićete se vi mene kad počne preznojavanje
ali setili su se kad je nastupila žeđ
žeđ koja na brazdi u hladu, halapljivo
gleda uvis u krošnju
priziva sok u lišću,rosu u paučini
tek ,svinji hvala,eto krvavice
nepomična ko tamniocrvena
višnjeva cepanica na
čistom natron čaršavu
raju pakpapirskom
gozbu-gozbu nam daj,Gospode
nek prija ovaj nestašni kraj smene
bez pomisli na familiju,na Džona dira
behu to strmi i nepoštedni zalogaji
prosto su gurali glavu,vrat i kičmu
sitost je rvačkim zahvatom
oborila na strnjiku Stanka i Feriku
najzad site baš onako po volji
i klonulih glava
šetale se vrane one iste
iz porte crkve u Totovom selu
više nisu bile popovima oko vrata
nisu bile deo ni naramenica
ni okovratnika
pešačile su i graktale
o teškoj hrani, slabom srcu
masnim grozdovima u vreloj krvi
graktale oko uha,oko grla
u grudima, u slepoočnicama
spram njih krečnobela lica
Stanka i Ferike
bila su ko cvetovi popanca
puzećeg niz pomenuto strnjište
ako padne nešto odozgo
Gospode,
i nabode se na slamni trn
nek zapali ovo mesto,neka se vine visok dim
neka javi
Stankovim i Ferikinim
kako sve prija posle umiranja
topole i svinje, so i voda
traktori i vrane
crveno je crna trnjina
crno je crvena trnjina
i pitka ko okrepa
i jestiva ko krvavica
uzalud na koži kraste
uzalud u srcu želja
uzalud u glavi oprez
dušu ne čuvaju creva
niti se pevanjem bol ublažava
nečega negde ima
nekoga nigde nema
samo će grm ovaj gust i trnovit
opet bljesnuti belo
bez senke i ustuka
zaboravljeni zid u ataru
đavolova preskakalica
tako na onoj bini od strnjike
leže Stanko i Ferika
ne dišu
po suvom tlu skakuću
oko njih
nevidljivi,naravno,otkucaji srca
čeka se pomoć
podiže prašina
bilo je ,bilo
i takvih vrečeri
kad su se u isti čas
vraćale iz polja,zabrana
livada i pašnjaka
i krave i ovce i konji i svinje
sve kapije behu otvorene
sva dvorišta vidljiva
ukućani iznenađeni i postiđeni
životinje zbunjene i nemirne
pomešan beše ljudski i životinjski
naum, uzalud su se širile kapije
kresale krošnje,premeštale staze
od travom podraslih cigala
ipak,složile se te dve poslušnosti
a umor,glad ,san i poverenje
starinske sprave zabodene u zemlju i nebo
vaseljenske ko dvorišne
brzo su pretvorile sutonsku vrevu
u pacovsku i zoljastu nesanicu
kroz zube i hrkanje,škrgut i znojanje
optuživalu su sve i svakoga
posebno džandara Mirinskog
Da je sve plave leptirove
Doterao u svoju baštu
Jer imao je svu vlast
I najviše dece i ko zna kakve sve pomagače
Sitni leptiri,sitni razlozi
Pomešane kočine
Uzalud su zbunjene svinjske oči
Svretlucale uvus ka visokim jaslama
Uzalud se saplitali konji o nisku
Ogradu svinjskih obora
Uzalud otimala za vazduh jagnjad
pod ogromniom kravljim vimenom
uplašeno presiti.
Stogodišnji poljočuvar
Svetlucao je sedokos iz mraka
Jedini razgovetan u toj noćnoj bari
Plutanju nejasne more
Zakrčene ljudskim i životinjskim glasovima
-strah se ne pamti,strah traje
Uzalud čamdžija s početka
Krči put kroz vodu,galamu i nejasnoće
Po majčinom tragu
Po površini
Od mračne svile,po beznadežnom priviđenju
Koje ništa ne znači,samo usporava čamac
Dopušta samozvancu
Da pohlepno posmatra svice na obali
Svice u koje su se preobrazili
Otkucaji srca dvojice traktorista
To više nije za disanje
Već za gledanje
Uzalud i glasno horsko psovanje
Iz zamračenih vrba
I pesma o ljubavi Laure i Lazara
o uzaludnoj upornosti njenih bogatih
i njegovih siromašnih roditelja
da se uzmu,venčaju i krunišu
njihovu nikad čistotajnu ljubav,
da ne putuju svaki u svoj bogat svet
pun lekova,obećanja i bižuterije
izvesnosti,anestezije i zarade
da pričekaju
samo život,samo trenutak
zaslade se munjom odricanja
svetlih lica da se okrenu jedno drugom
načine dete,sahrane roditelje
jecanje
ovde dođe ko prelava mast
klizi,greje, tera situ muku
tegli testo, skuplja grlo
s dna,malog ili velikog
zemljanog ili providnog
leda ili stakla
cakli mast, večna pričalica
neće,neće prestati
ova crnocrvena kiša
kiša boje isceđene trnjine
topi se kreč na zidovima od naboja
drobi se crep boje nevestine ruže
i mnoge se vidljive stvari
tope i rastvaraju ko paorske ikone
i ne dešava se sve samo ljudima i kućama
iz porinutih pletara u mrtvaji
beže ribe žabe i rakovi
u đermovoj senci i pod valovom
cakle izgažene rečne školjke
nečije veliko,nevidljivo lice
odjednom se pojavljuje
kako su se razletele vrane
i kroz mrak,sočnu tamni kišu
čuje se samo glas
bridi samo poruka
vidim,preživeli se dosađuju
Velika Moštanica-Veliki Bečkerek, jul avgust 2011
_____________________________
Obavezno pogledati:
Врт ЕМИЛА СИОРАНА / Радивој Шајтинац
https://sites.google.com/site/usmeruvrtloga/
Писмо Радивоја Шајтинца
http://70653dotcom.wordpress.com/2012/05/04/pismo-radivoja-sajtinca/
____________________________
ЛеЗ 0006546
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 