KRATKA RASPRAVA O MERI ZA MIŠLJENJE UDESA PEVANJA / Boško Tomašević

U specifičnom kontekstu govora o pevanju i mišljenju koje ovde otkrivamo, pevanje je ukidanje pevanja za meru udesa pevanja. Interval ukidanja pevanja za meru udesa pevanja je beskonač¬nost obzorja pevanja kao puta koji (pro)hodi unutar „metafizike prisustva“. Reč „prisustvo“ je u bitnoj vezi sa „pitanjem o subjektu“. Ono upućuje na dekartovski cogito s jedne strane, a s druge, na čuvenu Parmenidovu izreku o eykykleos aléthéie koju navodi Heidegger. Kao takvo prisustvo označava sublimirani trag lógosa proizašlog iz epohalne razlike prisutnosti spram pri¬sutnog (Anwesen und Anwesendem). Pevanje počiva upravo na ovoj bitnoj razlici (biti pesništva). Idući Derridinim tragom (a ovaj, pak, upućuje na Heideggera), mogli bismo bez oklevanja reći da nas pevanje na neposredan način upra¬vo i stavlja u logiku prezencije, otvarajući na neskriven način „propitivanje biti prisutnog, prisutnosti pri¬sutnog“. Pesništvo kao propitivanje biti prisutnog (pri¬sutnosti prisutnog) nije, dakle, ništa drugo do razlika (la différence). Drugim recima, pesništvo upravo jeste „povesno i epohalno razvijanje bitka ili ontologijske razlike“ (Derrida). Mera za mišljenje udesa pevanja mora nužno slediti ovaj trag. Reč je, dakako, o tragu koji proističe iz Derridinog (odnosno Heideggerovog), epohalnog mišljenja razlike (la différAnce) kao zaborava razlike prisutnosti spram prisutnog, bitka spram bića. Zabo¬rav navedene razlike iščezao je u povesti metafizike, to jest, kako kaže Derrida, „sâm trag razlike je potamneo“. Ovaj zaborav razlike, pogađa, sensu stricto, takođe mi¬šljenje bîti samog udesa pevanja u čijem se povesnom sagledanju i tumačenju takođe uočava senka ontologijske razlike. Pesništvu bîti pesništva (to jest bitnom pesništvu) pripada upravo epohalni zadatak „raskrivanja pri¬sutnog u svojoj prisutnosti“. Drugim rečima, bitnom pesništvu pripada prevođenje osvita (raskrivanje) za¬borava razlike bitka spram bića, utoliko pre što je trag te razlike utisnut („uščuvan“) ,,u jeziku kojem pripada bitak“. Ne govori bez razloga, stoga, Heidegger o tra¬gu kao čuvanju (to hreon), pri čemu je reč «’čuva¬nje’ diktirano mišlju iskustva zaborava bitka». Bitno pesništvo, pak, jeste ono jedino koje u svojoj bîti raz¬vija odnos prema prisutnom u samoj bîti prisutnosti. Ono, preko jezika, „pripada jedinstvu bitka samog“. Bitno pesništvo u tom smislu nadoknađuje „izgublje¬ni zavičaj mišljenja“ o kojem govori Derrida. Izgublje¬nom zavičaju, a ne mišljenju, pripada zapravo „prva reč bitka“. Stoga se, govoreći o mestu bitnog pesništva unutar ontologijske razlike, može reći da ono uščuvava rani trag razlike bitka (spram bića) koji se u njemu nije „izgubio u jednoj nevidljivosti bez povratka“, već, naprotiv, rani trag je u njemu zaštićen, pričuvan, pro-gledan, zaustavljen. Tome, dakako, deluje u bîti svojoj sâm učinak pisanja. Ali nikako samo on. Naprotiv. Reč je o „pričuvanom upisu“, kome se jedino pesništvo kao takvo ukazuje u svojoj bitnoj autentičnoj funkciji. Bit¬no pesništvo, jedino ono, tematizuje razliku bitka spram bića (ontologijsku razliku) ne zaboravljajući je. Razlike, zapravo, ne bi ni bilo da ona nije u nekoj ra¬noj epohi metafizike zaboravljena. Staviše, i neko ra¬no pesništvo u povesnom smislu učestvovalo je u to¬me. No, bitno pesništvo podvrgava ovaj zaborav prei¬spitivanju, ostajući autentično u smislu pevanja prisut¬nog „počevši od prisutnosti“. Koligod, naime, u zapad¬noj metafizici odnos između prisutnosti i prisutnog ostajao nemišljen, toliko u pesništvu ova razlika prisut¬nosti spram prisutnog jeste neko prisutno. Na ovom mestu valja da se podsetimo Heideggerove izreke da je „zaborav bitka, zaborav razlike bitka spram bića“. To¬ga, međutim, u bitnom pesništvu nema. Zaboravljeno metafizike u pesništvu, kroz jezik, upisalo se u trag «onog što u dubini povezuje fundamentalnu ontolo¬giju i fenomenologiju» (Derrida). U bitnom pesništvu ovaj trag prepoznaje svoju neprekidnu (neprekinutu) nužnost. U svemu, bitno pesništvo je na jedan odre¬đen način „starije“ od ontologijske razlike, jer samo nje¬mu, uistinu, pripada istina bitka.
Per definitionem, bitno pesništvo upravo jeste propitivanje biti prisutnog, prisutnosti prisutnog. Po¬novimo još jednom, bitno pesništvo kao razlika (la différAnce) „nije drugo negoli povijesno i epohalno razvijanje bitka ili ontologijske razlike“. Pevati ontolo¬gijsku razliku znači pevati bitak koji unutar povesti bit¬ka zadržava svoju bit, znači, drugim rečima, pevati ono razlikovano – prisutnost i prisutno. Činjenica da je ova prisutnost i prisutno zadržana u „prvoj reči bitka“, u jeziku, nosi unutar bitnog pesništva izvesno zavičajno uzdanje. Takvo zavičajno uzdanje zbori ne samo (i va¬zda) „preko sveg jezika“ (Heidegger), no se baštini u „području vladajuće čistine“ (Heidegger).
Bitno pesništvo peva ono što grčko mišljenje na¬ziva alétheia, a Heidegger tumači kao neskrivenost mi¬šljenja, kao čistinu prisutnosti. Pesništvo jeste, uistinu, „samo ako vlada čistina“. Drugim rečima, „iskušava se i peva (M. Heidegger veli: „misli“ – prim. B. T.) samo ono što alétheia kao čistina jamči, a ne što ona jeste kao takva“. Ono što Martin Heidegger u raspravi Če¬mu još filozofija? samo pita, naime, da li je eykykleos alétheie („savršeno okrugla neskrivenost sama“) mi¬šljena kao čistina? – mi, kada je o pesništvu reč, tvrdimo ono što proizlazi iz pi¬tanja. Naime, bît bitnog pevanja je „čistina i prisutnost“ upravo stoga jer bitno pesništvo napušta dosadašnje pevanje za meru udesa pevanja kome obzorje upravo jest: čistina i prisutnost.