Deo severoistočne Srbije, ograničen Dunavom, Velikom Moravom i Homoljskim planinama, predstavlja jednu pravu vetrometinu naroda, gde je svoje tragove u materijalnoj i duhovnoj kulturi ostavljao svako na svoj način. Nedovoljna arheološka istraživanja prerimske prošlosti ovog kraja, njenog trajanja kroz period rimske dominacije i nerasvetljen problem južnoslovenske kulture u ovom delu Podunavlja, rezultirali su mnoge nejasnoće o duhovnoj i materijalnoj kulturi mnogih naroda, od prvih tragova čoveka početkom VI milenijuma do današnjih dana. Brojni običaji, verovanja i legende, sačuvane i danas kod srpskog i vlaškog stanovništva Homolja, Stiga, Zvižda i Braničeva sadrže elemente čije korene treba tražiti u veoma davnoj prošlosti. Neki elementi materijalne i duhovne kulture antike i praistorije sačuvani su i danas u pojedinim oblicima kod stanovništva ovog kraja. Ovaj rad predstavlja pokušaj u determinisanju pojedinih arheoloških celina i njihovo povezivanje sa narodnim verovanjima i legendama, sa ciljem da se pokuša rekonstrukcija dela religiozne koncepcije bronzanog doba u Podunavlju. Analizirajući ekonomiku, ostatke materijalne i duhovne kulture praistorije i antike i oblike duhovnog stvaralaštva kod današnjeg stanovništva, pokušali smo rekonstruisati nastanak, trajnje i postepeni pad bogova i božanstava na ovim prostorima od bronzanog doba do danas.
Šira zona Podunavlja je tokom kasnog bronzanog i ranog gvozdenog doba nastanjena nosiocima mnogobrojnih kulturnih grupa, koje se odlikuju svojim specifičnostima materijalne i duhovne kulture. Analizom obimne arheološke građe dobijena je prilično jasna slika o nastanku, razvoju i kraju pojedinih kultura, kao i međusobnim odnosima između njih. Posebnu specifičnost ove velike teritorije predstavljaju ostave metalnih predmeta. Svojim brojem one čine najbrojnije nalaze. Zbog velikog obima građe ovom prilikom analizirali smo ostave iz Jugoslavije, Rumunije i Mađarske. Na ovom području je do sada pronađeno oko 600 ostava, i to:
– Srbije i Vojvodina – 34 ostave
– severna Bosna i Hrvatska – 51 ostava
– Slovenija – 28 ostava
– Rumunija – 342 ostave
– Mađarska – 119 ostava
Problem ostava i njihovog inventara bavio se i bavi veliki broj naših i stranih arheologa: Draga i Milutin Garašanin , Ksenija Vinski-Gasparini , Stane Gabrovec , Marija Petresku-Dimbovica , Amalija Možolič , Merhart , Holste , Rajneke , Kraft , Hundt i drugi. Izdvojeno je pet horizonata zakopavanja ostava koji više ili manje prate sledeću shemu:
Horizont Period Vek
I Br D XIII
II Na A1 XII
III Na A2 XI
IV Na B1 X
V Na B3 VIII
Zanimljiva je činjenica da je drugi horizont ostava ubedljivo najbrojniji na celoj teritoriji.
Problem, koji ovom prilikom želimo da analiziramo i prodiskutujemo odnosi se na pitanje karaktera ostava, odnosno šta one u suštini predstavljaju i koji su ključni razlozi njihovog zakopavanja u zemlju.
Ovim pitanjem se više ili manje bavio svaki od napred pomenutih arheologa kao i neki autori koji su izvorno publikovali pojedine ostave.
P. Rajneke i G. Kraft su analizirali ovaj problem i došli do rešenja da ostave predstavljaju blago zakopano u trenutku opasnosti, čime su one dobile značenje važnih izvora za proučavanje i rekonstrukciju istorijskih događaja. Ovo mišljenje je i danas zastupano i branjeno od većine arheologa.
H. J. Hundt ostavama nordijskog kruga daje sakralno značenje u vezi sa pogrebnim običajima, što predstavlja novinu koja je izazvala određene reakcije na istorijsko tumačenje ovog problema.
M. Garašanin prema karakteru razlikuje: Ostave skrivnice koje sadrže hronološki homogeni materijal i predstavljaju imetak koji je u trenutku opasnosti sakriven u zemlju.
Ostave livnice koje sadrže hronološki disparatan materijal, lomljene predmete i komade sirove bronze. NJih majstor – livac sakuplja tokom dužeg perioda da bi ih kasnije pretopio. Ove ostave mogu biti vrlo velike i teške po nekoliko stotina, čak i preko hiljadu kilograma.
Votivne ostave, koje sadrže mahom samo jednu vrstu materijala i koje predstavljaju zavetni dar nekom božanstvu.
K. Vinski – Gasparini takođe zastupa mišljenje da je namena ostava u biti višestrana i da sigurno nije jednoobrazna. Ona ostave deli u dve osnovne grupe: sakralne i profane.
Sakralne su uglavnom kultne sa votivnom namenom. One se često sastoje samo od jedne, dve ili najviše tri vrste predmeta i ponekad pokazuju tragove gorenja.
Profane ostave su ili one livača bronze ili putujućih trgovaca, a najčešće su zakopana materijalna vrednost. Sasvim negirati opasnost kao motiv, zaključuje dalje Ksenika Vinski-Gasparini, bilo bi preterivanje, jer pouzdano znamo da su u antičkom srednjevekovnom periodu razlozi zakopavanje bili ili nesigurna vremena ili ratovi. Za velike ostave ona smatra da predstavljaju svojinu zajednice, a, kao votivnu određuje samo ostavu iz Gajine pećine kod Drežnika.
Stane Gabrovec drži se iste podele kao i predhodni autori i opredeljuje ostavu iz Šenpetra kod Gorice, koja je teška nekoliko stotina kilograma i sadrži hronološki disparatan materijal, kao dugotrajnu votivnu ostavu. Osim toga i ostava i Škocijanske jame je opredeljena kao ostava sakralnog značaja namenjena žrtvama božanstvima ili kultu mrtvih.
U cilju rešavanja ovog problema potrebno je kritički analizirati dosadašnja mišljenja o karakteru ostava, odnosno sve eventualne celokupnim materijalom i razmišljanjima dodati etnografsku građu vezanu za rudarstvo i metalurgiju.
Kao što smo već rekli skrivačke ostave su definisane kao imetak koji je u trenutku neposredne velike ratne opasnosti zakopao u zemlju pojedinac ili zajednica. Činjenica je da od 34 ostave iz Srbije 18 sadrži oružje , od 51 iz severne Hrvatske 36 sadrži oružje , u Rumuniji od 342 ostave, 111 sadrži oružje i u Mađarskoj od 119 ostava, 83 sadrži oružje . Pojedine ostave sadrže samo oružje; mačeve ili koplja: Resck, Szihacom, Krasznokujada, Zsujtaa.
K. Vinski-Gasparini ističe da ostave II horizonta sadrže veliki broj oružja i opreme ratnika, što tumači da je naoružavanje zahvatilo široki sloj populacije sa težnjom za osvajanjem daljih područja . Ako ovaj stav uporedimo sa predhodnim stavom istog autora, o ratnoj opasnosti kao uzroku zakopavanja ostava u zemlju, imamo očigledan primer logičke nedoslednosti i kontradiktornosti. Zašto se zajednica ili pojedinac lišava oružja u trenutku ratne opasnosti ili pre osvajačkih pohoda? Držeći se premisa K. Vinski-Gasparini, nameće se po prirodi stvari zaključak da su se stanovnici velike teritorije na kojoj se nalaze ostave, zakopavajući oružje unapred predavali, što smatramo kao netačno.
Kod “skrivačkih ostava” male veličine, kakva je u suštini većina do sada pronađenih ostava, nameće se pitanje nije li vlasniku lakše, brže i sigurnije, da bežeći nosi predmete sa sobom, nego da kopa jamu i predmete zakopava u zemlju. Kod “velikih skrivačkih ostava”, koje navodno predstavaju imetak zajednice, kako to da se niko od članova te zajednice nije vratio i uzeo zakopano blago.
Upoređivanje ostava prelaznog perioda sa ostavama iz antike i srednjeg veka, gde je ratna opasnost uzrok zakopavanja je neadekvatna iz sledećih razloga:
Antičke i srednjevekovne ostave nalažene su unutar naselja i vojnih utvrđenja, dok su ostave prelaznog perioda otkrivene van naselja i nekropola, na praktično potpuno sterilnim terenima.
Antičke i srednjevekovne ostave sadrže, sem retkih izuzetaka (Tekija, Bare i još neke) uglavnom novac, dok su ostave prelaznog perioda po svom sastavu heterogene.
Antičke i srednjevekovne ostave nisu teritorijalno ograničene, već se nalaze na celoj teritoriji Balkana. Ostave prelaznog perioda su ograničene samo na širi pojas Podunavlja, tako da ih, na primer, nema u Srbiji južno od Zapadne Morave, u Hrvatskoj i Bosni južno od Posavine i tako dalje.
Ako je ratna opasnost, odnosno Egejska seoba, uzrok zakopavanja ostava prelaznog perioda u zemlju, onda bi po logici one morale da budu registrovane i u zonama kuda je talas seoba prošao: Moravsko-Vardarski put, dolina Neretve i slično.
Ovome treba dodati i pitanje kraktera zadnjeg horizonta ostava, koji je hronološki determinisan u VIII veku stare ere. Ove ostave, koje su nastale zbog prodora Trako-kimeraca, ne sadrže i ne definišu se na osnovu trakokimerskog, metalnog materijala, koji je u njima obavezno prisutan. Logički je nemoguće da onaj ko je izazvao ratne nemire krije svoje predmete od metala. Postavlja se pitanje od koga ih krije? Od potčinjenosti i zaplašenih sigurno ne, a od sebe samih ne zbog ratne opasnosti. Otkud lokalnom stanovništvu trakokimerski predmeti, ako su Trako-kimerci svojim prisustvom izazvali strah, odnosno predstavljali direktne neprijatelje? Sve to nas inicira da tražimo neke druge razloge.
Smatramo da što se ovog aspekta posmatranja tiče, nije obraćena dovoljna pažnja na sam tehnološki postupak livenja bronze.
Bronza je legura bakra i kalaja koja se lije, odnosno topi na temperaturi od oko 10000 S. Za njeno topljenje potrebna je velika količina toplotne energije, kao i specijalne peći i posude. Proces livenja bronze zahteva angažovanje više ljudi. Ovo su samo neki elementi koji rezultiraju da bi se kod livačkih ostava morala naći i druga vrsta arheološkog materijala: keramika, šljaka, ostaci peći, zapečena zemlja i slično. Situacija na terenu je dijametralno suprotna. Sem metalnih predmeta u ostavama, niti kraj njih, nije nađen drugi arheološki materijal, izuzev eventualne posude u koju je ostava smeštena.
Pojedine ostave sadrže samo cele ili fragmentovane kamene kalupe za livenje bronzanih predmeta: Rusu de Jos, Cehalut, Halchiu, Osorhei, Cogresti, Ciumesti.
Iako pojedine ostave sadrže i po nekoliko desetina predmeta iste vrste; mačevi, koplja, keltovi, srpovi, nema dva identična primerka koji su rađeni u istom kalupu. Pošto je ova vrsta predmeta livena u kamenim kalupima, koji omogućavaju više primeraka iz jednog kalupa, pojava identičnih predmeta bi morala da bude prisutna.
U pokušaju da se dođe do rešenja razloga zakopavanja ostava u zemlju, uveden je pojam “ostave putujućih trgovaca-zanatlija”, koji su nosili i prodavali gotove proizvode, istovremeno sakupljajući oštećene i polomljene komade u cilju njihovog ponovnog pretapanja. Po svom karakteru one u suštini pripadaju grupi “skrivačkih ostava”, ali za razliku od “klasičnih” one mogu u svom inventaru sadržavati i polomljene komade i sirovu bronzu. Od livačkih ostava razlikuju se samo po veličini, od kojih su daleko manje. Na taj način one predstavljaju kompromisno rešenje između livačkih i skrivačkih ostava, ne dajući u suštini odgovor na pitanje razloga zakopavanja ostava. I dalje ostaju otvorena pitanja:
Nije li trgovcu-zanatliji brže, lakše i sigurnije da bežeći nosi robu sa sobom, ukoliko se radi o manjim ostavama?
Kod velikih ostava, zbog razloga nemogućnosti transporta, isključena je mogućnost njihove pripadnosti trgovcima-zanatlijama.
Trgovac koji nosi robu, bez obzira da li je šire područje izloženo ratnim opasnostima ili ne, sigurno nema razloga da robu zakopava unapred, a u momentu kada je već neposredno ugrožen od strane razbojnika ili neprijatelja, onda mu je kasno i nema vremena da kopa jamu i zakopava robu. U kasnijim periodima trgovina se obavlja i u ratnim i u mirnodopskim uslovima, ali ostava putujućih zanatlija nema.
Sve ove navedene činjenice stavljaju veliki znak pitanja na većinu ostava koje su opredeljene kao skrivačke, livačke ili ostave putujućih zanatlija-trgovaca. Stoga smatramo da daleko veću pažnju treba posvetiti aspektu votivnog karaktera ostava.
Opredeljivanje votivnih ostava na osnovu broja vrsta predmeta u njima smatramo da je neprincipijelno i nebitno, što se odražava i po tome da je za neke autore samo jedna vrsta znak da ostava može biti votivna (Garašanin), a za druge su to i ostave i sa dve, tri ili više vrsta (K. Vinski-Gasparini). Ostave su po svom sastavu veoma heterogene. Mogu sadržavati oružje i opremu ratnika (mačeva, bodeži, koplja, knemide, šlemovi), oruđe (keltovi, srpovi, sekire, dleta, noževi, šila), nakit (narukvice, ogrlice, fibule, dugmad), posude i sirovu bronzu u najrazličitijim oblicima kombinacija, od samo jedne vrste, do svih vrsta zajedno.
Zbog toga smatramo da je za votivni dar bitno i koji je predmet priložen, ali isto tako može biti bitna i materija od koje su ti predmeti urađeni, u ovom slučaju metal, koji postaje primaran. Simbolika metala je povezana sa njegovim poreklom. Metali se dobijaju topljenjem rude koja se vadi iz dubine zemlje, čime su metali direktno povezani sa podzemnim svetom . Bitan element kultnoreligijske simbolike metala je i taj što se dobijaju topljenjem, odnosno dubokim preobražajem iz minerala-ruda. Tim preobražajem metal, izvučen iz minerala koji je krt, lomljiv i nepraktičan za upotrebu, postaje kovan, može da se lije i da se od njega izrađuju najrazličitiji predmeti za čovekovu upotrebu: oruđe, oružje, nakit, posude i drugo. Za topljenje rude i dobijanje metala i metalnih proizvoda neophodna je vatra i voda, dve elementarne prirodne pojave, odnosno sile, čija je uloga u većini kultova i religija primarna i nezamenljiva. Ovi elementi: ruda, metal, vatra i voda imali su ogromnu ulogu u formiranju religijske svesti čoveka bronzanog doba.
Teorija H. J. Hundta , da ostave nordijskog kruga predstavaju votivne darove u zagrobnom kultu, opravdano je osporena zbog razloga da ostave u području o kome govorimo nisu nađene u blizini niti u samim nekropolama.
U srednjem Podunavlju važno je za dalja razmatranja konstatovati sledeće činjenice tokom bronzanog i gvozdenog doba.
Ostave se javljaju pri kraju bronzanog doba, bronza D, i traju do srednjeg gvozdenog doba, halštat B 3, odnosno pripadaju intervalu XIII-VIII veka stare ere. Pre toga i posle toga, nalazi praistorijskih ostava metalnih predmeta su vrlo retki.
Iz perioda bronzano –gvozdenog doba, u delu Podunavlja u kom se nalaze ostave, otkriveno je više nekropola gde imamo sledeću situaciju. Grobovi starijeg bronzanog doba vrlo često imaju različite metalne priloge: oruđe, oružje i nakit (primer nekropola Mokrin) . Istovremeno na ovoj teritoriji nemamo nalaze ostava. Grobovi mlađeg bronzanog doba i prelaznog perioda (XIII-VIII vek stare ere) na kojoj se nalaze ostave po pravilu ne sadrže metalne priloge (primer Dubovac, Kličevac, Žuto-Brdo, Korbovo, Cirna ). Iz perioda polja sa urnama (Belegiš-Ilanxa-Gava) metalni nalazi u grobovima su retki i svode se na delove ličnog nakita koji je na lomači goreo zajedno sa pokojnikom , te u suštini ne predstavlja prilog, nego samo inventar groba (primer Karaburma, Belegiš ). Istovremeno na ovoj teritoriji nalazi ostava su i česti i brojni, tako da predstavljaju najznačajnije nalaze ovog perioda. Na teritoriji van područja ostava, metalni prilazi u grobovima su više ili manje redovni (primer Glasinac ). U periodu srednjeg i mlađeg halštata i latena (VII-I vek stare ere) metalni prilozi u oruđu, oružju i drugom, u grobovima su uglavnom redovni (primer mnogobrojne nekropole ovog perioda : Karaburma , Pećine …)
Pojava velikog broja ostava i odsustvo metalnih priloga u grobovima u Podunavlju tokom perioda XIII-VIII vek stare ere, i obrnuta slika u krajevima van Podunavlja u isto vreme, nameće nam zaključak da razloge zakopavanja ostava prelaznog perioda prvenstveno treba tražiti u religijsko-kultnim motivima. Opasna je zamka ostave na osnovu toga povezati sa zagrobnim kultnom, kad one to kako smo već pokazali nisu. Zbog toga je za rešavanje pitanja karaktera ostava neophodno pre toga objasniti i protumačiti odsustvo metalnih priloga u grobovima. Smatramo da ova pojava nije slučajna i da se ne može dovesti u vezu sa ekonomskom moći stanovništva. Paralele za tabuisanje metalnih predmeta u zagrobnom kultu imamo kod mnogih naroda, pa i kod južnih Slovena.
U zagrobnim običajima Srba, upotreba metala u pogrobnim obredima je zabranjena i V. Čajkanović to objašnjava na sledeći način :
“Duše pokojnika i htonični demoni uopšte,plaše se gvožđa (gvozdenim mašicama, npr. teraju se zmije, za koje znamo da su podzemni demoni; gvozdenim nožem se rasteruju oblaci sa gradom, odnosno duše utopljenika koje te oblake vode, itd.), pa je otuda gvožđe u mrtvačkom kultu zabranjeno: pokrov, npr., ne seče se nožem, već oštrim kamenom; i nigde se ne ušiva (svakako za to da ne bi došao u dodir sa iglom, koja je od čelika ili gvožća); pogača, na daći, ne seče se nožem, već lomi. Međutim, mi znamo da je upotreba gvožđa zabranjena i preko Božića: postoji strog propis da se još na Badnji dan moraju skloniti vatralj, noževi, kašike i vezati verige, badnjidanski kolač, kao i pogača na daći ne sme se seći nožem, već se lomi rukom. Zašto su ti propisi? Očevidno za to što je nama cilj da o Badnjem večeru skupimo duše pokojnika, pa zbog toga sklanjamo sve čega se one plaše.”
Sličnim religijsko-kultnim razlozima možemo objasniti i pojavu odsustva metalnih priloga na nekropolama u Podunavlju tokom kasnog bronzanog i ranog gvozdenog doba. Metalima se kod mnogih naroda pripisuje kultna nečistoća, te odsustvo metala u grobovima predstavlja određenu religijsku koncepciju i težnju da duša pokojnika na drugi svet ode čista. Prema mitu, vavilonska boginja Ištar, spušta se u donji svet, odlažući prethodno sve metalne predmete sa sebe, kako bi se pojavila pred sestrom, kraljicom sveta mrtvih, poptupno čista .
Kult mrtvih predstavlja samo jedan od elemenata određene religije. Prema Dirkemu “Religija je čvrsto povezan sistem verovanja i običaja koji se odnose na svete, to jest izdvojene i zabranjene stvari, naime sistem verovanja koji sve svoje pristalice sjedinjuje u istu moralnu zajednicu. Ona je složen sistem mitova, dogmi, obreda i ceremonija. Religija je određen filozofski pogled na svet i na čovekovo mesto u njemu: ko je on, odakle je i gde ide. Ona direktno zavisi od stupnja društvenog razvoja, podneblja, odnosno geografskih faktora i ekonomije.
Imajući ovo u vidu, pokušaćemo da razrešimo pitanje razloga zakopavanja ostava prelaznog perioda u zemlju, tražeći ih prvenstveno u kultno-religijskim uzrocima. Pošto ostave sadrže metalne predmete, analiziraćemo sve elemente vezane za proces dobijanja i prerade metala, upoređujući ih sa podacima iz nama dobro poznatih paganskih religija: grčka, rimska, keltska i slovenska.
Prvi element u procesu dobijanja i prerade metala je ruda i rudnik. Sam posao vađenja rude je i danas jedan od najopasnijih. Silazeći u nepoznate i mračne dubine zemlje rudari su neprestano suočeni sa opasnostima od gušenja, potapanja, obrušavanja i eksplozije. Rudarske nesreće, i pored sve tehnike i tehnologije, nisu retkost ni danas, te moramo pretpostaviti da su u praistorijskim uslovima bile još češće. Tragalački duh čoveka za novim, za metalom koji je obezbeđivao više hrane, bolji i sigurniji život, nijedna nesreća nije mogla zaustaviti. Čovek je bio svestan da vadeći rudu, odnosno metal iz dubine zemlje uzima nešto što je priroda ljubomorno sakrila. Važno je naglasiti da se svet mrtvih kod mnogih naroda nalazi pod zemljom i da silazak rudara u rudarsku jamu istovremeno znači i sam silazak u donji svet. Jama, rudnik i pećina su posrednici, odnosno komunikaciona sredstva između sveta živih i sveta mrtvih. Zbog toga je za rudarstvo vezan čitav niz verovanja i običaja kod mnogih naroda.
U kostolačkim rudnicima uglja veruje se u postojanje rudarskog duha koga nazivaju Baxa. Zamišljen je kao čovečuljak duge brade, sa rudarskim čekićem, koji se šunja po zabačenim i napuštenim delovima rudnika. NJegova pojava predskazuje nesreću. Veruje se da će oni koji ga vide ili mu se odazovu na poziv nastradati. Sličan demon je poznat i u borskim rudnicima pod imenom Bergman. Nemačko poreklo imena ukauzuje da su ga sa sobom doneli u ove krajeve Sasi ili kasnije nemački rudari. Patuljci kao što su Baxa i Bergman predstavaljaju duhove zemlje. Kod Germana oni su vezani za pećine gde kriju svoje kovačke radionice. Kod Kelta vođa patuljaka bdi nad tajanstvenom posudom koja će postati sveti Gral koji sadrži sve aspekte keltske religije. U grčkoj mitologiji ovim patuljcima slični su Daktili-demoni metalurgije, Kabiri, koji su u likovnoj umetnosti predstavljeni sa šiljatom kapom i čekićem i Telhini koji su demoni kovačke veštine.
Za naše razmatranje osobito su značajne legende zabeležene u rudarskoj oblasti Kučajne koje su vezane za Srebrnog cara. Radi potpunog sagledavanja stvari donećemo ih u izvornom obliku.
Prvu legendu zabeležio je O. Pirh 1829. godine .
“ Već u doba kneza Lazara, ko zna koliko još i ranije kopale su se ovde rude. Posle kosovske bitke Turci su neko vreme produžili rad na rudnicima i davali su manastirima peti deo, kao što je to ranije bio običaj. Srbi su morali kopati rudu. Zatim, Turci prestadoše davati manastirima njihov deo i htedoše da povade sve srebro, pa i čoveka od srebra, koji na dnu sedi kao što ljudi pričaju. Kad su već došli do njega onda ovaj povika. “Dunave, Savo i sve ostale reke, pomozite mi!” Tada jurnu voda sa sviju strana, poplavi celu dolinu, noseći sa sobom kuće i zasu rudokope, koji tako ostadoše do nemačkog doba. Nemci su kopali, kopali ali čoveka od srebra ne beše već tu.”
Drugu varijantu zabeležio je J. Abel 1849. godine.
“ Prilikom rada u Kučajni stari rudari naišli su na moćan srebrn sklad, ali se baš tada pojavio i rudnički duh koji im je zapretio da ako dotaknu ovog kralja srebra, on će pustiti u rudnik, Dunav, Savu i sve druge reke i rečice i potopiti ih. Neposlušni rudari nisu se povinovali ovom naređenju i pri prvom udaru rudarskog čekića doživeli su svoju strahovitu sudbinu.”
Treću varijantu zabeležio je Milićević 1876. godine .
“ U Kučajni se, veli on od pamtiveka kopa ruda: ko nije vladao ovom zemljom, taj nije tražio blaga u tom rudniku. Jednom u staro vreme kopalo je rudu u oknima kučajskom oko 60 oknara. Kopajući tako naiđu u zemlji na neku stvar koja je izgledala mrtva a sijala se kao jarko sunce; glava je u te stvari bila od samog srebra. Oknari navale da tu stvar izvuku napolje, ali im ona progovori:
“ More ljudi! Manite me se; dosta sam vam dao i srebra i zlata; šta hoćete više od mene? “
Ovo je bio Srebrni car čiji i jest majdan, ali ljudi nisu to znali.
Oknari, videći tako skupocenu stvar, a neznajući ko je ona i šta je navela opet da je iznesu napolje. Opet im car odgovori:
“ More ljudi! Manite me se; dosta sam vam dao srebra i zlata, šta hoćete više od mene?”
Oknarima nedadne dobrina da se manu, nego navale i po treći put.
Srebrni car, videći se u nevolji, pozove okolne reke Mlavu, Pek i Moravu, sve omanje potoke da ga izbave od ovih napasti. Nijedna mu voda ne dođe u pomoć osim rečice Dagudin koji izvire u hataru sela Bratinca, a sliva se u Dolove, a Dolovi idu u Mlavu. Dagudin brzo projuri kroza zemlju i dođe mu u pomoć: sva okna zalije i oknare sve podavi; potom izađe na polje i sve oknarske kuće potopi i odnese.
Blizu toga Srebrnog cara, priča se dalje ima još jedna kućica olovom pokrivena, a blizu te kućice vučija puna novaca, pola zlatnih, a pola srebrnih. Te novce ne može niko da nađe. U onoj kućici je voda lekovita, i Turci, kad su zavladali ovom zemljom i počeli kopati rudu u Kučajni dođu takođe do te kućice i počnu se u njoj kupati. Srebrni car njih potopi te rudnik opusti.
Dagudin i danas verno čuva Srebrnog cara. Čiča Janko to tvrdi tim što se voda već javlja svuda u oknima, a to je znak da su blizu došli do Srebrnog cara. Pre nekog vremena pao je, veli, jedan naš radnik iz sela Kučajne u okno bilzu Srebrnog cara i ostao na mestu mrtav, a to je znak da je on tu.
Gde je god više vode, tu je ruda bogatija. Englezi su doneli neke sudove da izvlače vodu, ali čim priđu Srebrnom caru biće krvi ili kakve druge nesreće za njih, jer će ih Dagudin sve podaviti čim na Cara naiđu.”
Četvrta varijanta zabeležena je 1848. godine .
“ Damjan Hutman sa svojim oknarima, kad je rude vadio naiđe jedared na Srebrnog cara, gdi ostalim svojim oknarima zapovedi da ga napolje izvuku želeći istog videti. Na to mu odmah odgovori stojeći Srebni car da se njega mane i neka vadi ostalu srebrnu rudu oko njega koje dosta ima. No ne hoteći Damjan Hutman slušati reči Srebrnog cara odgovori da se on njega nikako maniti ne može. Videći car da se Hutman ne šali vikne:
“ Manule, daj vodu po imenu Pek!”
Odgovori Manul: “Nema žicu.”
“ Daj Mlavu!”
“Opet nema žice.”
“Daj Moravu, Manul!”
I tu mu dade odgovor da žice nema.
“ Daj Dagudine!”
Dagudin udari i podavi Damjana Hutmana sa njegovim oknarima. I tako od tog vremena prestane raditi rudokop u Kučajni.”
Petu legendu zabeležio je T. Đorđević 1910. godine.
U Staroj Kučajni, u brdu koje se zove Dajbog, živeo je nekada Srebrni car. Neka devojka čuvajući goveda nađe u jednoj leski srebni Štap gde viri iz zemlje. Ona to kaže ljudima i oni stanu kopati na tom mestu. Kopajući naiđu na Srebrnog čoveka. Hteli su da ga iskopaju, ali im on rekne da ga ne diraju, jer će ih potopiti Dagudin. Kopači se ne poplaše već ga stanu vaditi iz zemlje. Najedanput pukne Dajbog, pojavi se velika voda i svi se podave sem jednog mladića koji je bio protivan da se Srebrni car izvadi iz zemlje!”
Poslednju varijantu je takođe zabeležio T. Đorđević 1910. godine.
“ Jednom je u Staroj Kučajni radilo 200 robova. Kopajući naiđu oni na Srebrnog kralja. On ih zamoli da ga ne diraju jer imaju dosta rude i bez njega. Robovi jave svom kapetanu. On im naredi da ga iskopaju. Srebrni kralj im stane pretiti da će ih potopiti, ako ga stanu vaditi. Oni i to jave kapetanu, ali on ostane pri prvoj zapovesti. Srebrni kralj im rekne da će pozvati Mlavu i Pek da ih podave ako ga dirnu. Robovi i to jave kapetanu, ali on i po treći put naredi da se iskopa. Robovi sad stanu vaditi Srebrnog kralja iz zemlje, ali on pozva Mlavu, Pek, Dunav i Savu te ih sve podavi. Iz Dajboga izvire vrelo Banja koje kažu da je onda nastalo.”
Sve ove legende o Srebrnom caru, kralju ili čoveku od srebra imaju istu idealtipsku sliku koja je kod svih varijanti konstantna:
1. Srebni car živi u zemlji i gospodari rudama.
2. Rudari kopajući nailaze na Srebrnog cara i hoće da ga izvade bez obzira na njegove molbe , opomene i pretnje da će ih potopiti, jer im je dosta i srebra i zlata.
3. Srebrni car poziva u pomoć reke da ga izbave.
4. Reke, a najčešće Dagudin spašavaju Srebrnog cara i potapaju rudare.
U analizi ostave iz sela Klenja kod Golupca izneli smo mogućnosti determinisanja Srebnog cara kao vrhovno htonsko božanstvo, povezano sa rudnim ležištima i metalima, kome su ljudi kasnog bronzanog i ranog gvozdenog doba prinosili žrtve u metalu, koje mi danas nalazimo kao ostave. Strukturalnom analizom legedni o Srebrnom caru došli smo do sledećih elemenata:
1. Srebrni car u početku nije bio antropomorfno božanstvo, jer se u nekoliko varijanti legende navodi da su rudari u zemlji naišli na stvar, na sklad od srebra, kome se kasnije daje antropomorfni oblik, što nam ukazuje na duboku starost same legende.
2. Srebni car nije zao demon. On prethodno moli i opominje rudare, podseća ih da im je dao dosta i srebra i zlata i da ga imaju još puno ne dirajući njega.
3. Htonski karakter Srebrnog cara je očigledan, ali on komunicira sa ljudima.
4. Našavši se u opasnosti Srebrni car poziva u pomoć reke da ga izbave direktno ih pozivajući po imenu. U jednom slučaju on se obraća preko posrednika: “Manule, daj vodu pod imenom Pek!” Očigledno da u ovom slučaju imamo jedno hijerarhijski niže htonsko božanstvo. NJegovo ime Manul, nedvosmisleno ukazuje na manes (duša), odnosno na božanstvo mrtvih, kod rimljana.
5. Srebrni car je tesno povezan sa demonima vode, tačnije sa rekama. On poziva u pomoć Dunav, Savu, Moravu, Mlavu i Pek i, sve manje reke. Najčešće mu se odaziva Dagudin koji ga sigurno spašava. Dagudin je veoma mali potok u Stigu. Otkuda on da izbavlja Srebrnog cara i odakle mu tolika voda? Smatramo da se odgovor krije u njegovom imenu. Dagudin je prisvojni pridev od imenice dagud čija je etimologija vezana za ime Dagda – bog Kelta, bog znanja. Iz legendi se vidi da je Dagud (Dagda) podređen preko Manula Srebrnom caru. Glavni simbol Dagde je njegov kotao (Dagdin kotao), koji predstavlja kotao izobilja. Izložena etnografska građa nam daje za pravo da ga opredelimo i kao božanstvo vode.
V. Čajkanović je Srebrnog cara identifikovao sa staroslovenskim htoničnim bogom Trojanom ili Dajbogom, jer u jednoj varijanti legende se kaže da Srebrni car živi u brdu koje se zove Dajbog . Videli smo iz analize da većina elemenata Srebnog cara pripada predrimskom i rimskom periodu te možemo zaključiti da pominjanje Dajboga predstavlja kasnije slovensku kontaminaciju, kao što su i očigledne kontaminacije pominjanje cara Lazara, Turaka, Damjana Hutmana i slično.
U navedenim legendama imamo i tri elementa koja ukazuju na žrtve i kult Srebrnog cara.
Prvi je u podatku da su Turci kada su vadili rudu davali manastirima peti deo, a kad su prestali davati hteli su da izvuku i čoveka od srebra. U davanju petog dela manastiru imamo hristijanizovan primer rudarske žrtve. Prestankom prinošenja žrtve i diskvalifikovanjem vrhovnog htonskog božanstva njegovim izvlačenjem napolje, što predstavlja najveće skravljenje, prouzrokuje katastrofalne nesreće koje legende pominju.
Drugi element je u podatku da blizu Srebnog cara ima jedna kućica, a pored nje vučija puna novaca koje niko ne može da nađe. U kućici je voda lekovita i Turci su kad su počeli kopati rudu počeli se u njoj kupati. Srebrni car ih zbog toga potopi i rudnik opusti. Funkcija kućice i bureta sa novcem je kultna jer su obe tabuisane. Novac niko ne može da nađe, a kupanje u vodi povlači iste posledice kao i samo izvlačenje Srebrnog cara napolje.
Treći element je u podatku da je neka devojka čuvajući goveda našla u jednoj leski srebrni štap gde viri iz zemlje. Kad su ljudi počeli tu kopati naišli su na srebrnog čoveka.
Leska je sveto drvo kod mnogih naroda vezano za kult plodnosti. Ona se povezuje sa Artemidom (Dijanom) koja je obožavana u leskovom pruću . Važno je napomenuti da je leska upotrebljavana za vađenje žive vatre. Leska je vatrena biljka, od nje se pravi živi oganj kojim će se zapaliti prva vatra u kući. Očigledno da je leska igrala glavnu ulogu u kultu vatre. Kao što smo već napomenuli, vatra je neophodan element u metalurgiji te je logično da i kult vatre ima određeno mesto i značajnu ulogu u kultu i religiji rudara, metalurga i kovača. Samim tim je i uloga leske jasna.
Srebrni štap je ljudima ukazao na Srebrnog cara, što nas navodi na zaključak da je štap njegov glavni atribut, kao što je štap (caduceus) atribut Hermesa (Merkura) koji su između ostalog i bogovi kovači.
Na osnovu izvedene analize možemo izvesti glavne elemente kulta vezanog za rudarstvo:
Srebrni car – vrhovno htonsko božanstvo, zaštitnik ruda, rudnika i metala čiji je glavni atribut srebrni štap.
Manul – božanstvo mrtvih, rimski Manes.
Dagud – božanstvo vode i izobilja, keltski Dagda.
Leska – božanstvo vatre, granica između ovozemaljskog i onozemaljskog sveta.
U tom slučaju ostave bi predstavljale žrtve prinete vrhovnom htonskom bogu, koji je u legendama opisan kao Srebrni car, božanstvu koje je direktno vezano za rudu i metale. Srebrni car je samo posredno, preko hijerarhijski nižeg Manula (manes) vezan i za svet mrtvih, ali to nema neki bitan značaj u samom kultu.
Legendama o Srebrnom caru treba dodati i brojne legende o zakopanom blagu. Sve one, ma koliko bile različite svode se na sledeće elemente:
1. U zemlji ili u pećini se nalazi zakopano blago.
2. Čuva ga zmija ili zmaj.
3. Na mestu gde se nalazi samo pojedini ljudi određene noći (Bogojavljenje) mogu da vide vatru koja izbija iz njega.
4. Samo pojedini ljudi uz strogo određen ritual mogu da dođu do zakopanog blaga (narodna verovanja kažu: “Ne da se svakom da nađe zakopano blago.”)
5. Neupućeni, odnosno neodgovarajući ljudi nailaze na mestima na kojima je iznad blaga gorela vatra, na sklupčanu zmiju ili uglevlje.
Sve ovo ukazuje na dubok kultno religijski karakter samih legendi. Zmija ili zmaj su htonske životinje ili htonski simboli. Vatra je simbol svetlosti, života i napretka. Ona otkriva gde je blago zakopano, ali otkriva samo upućenim, odnosno posvećenom. Drugi će umesto na blago naići na zmiju ili na ugljen. Ugljen je simbol ugašene vatre, on je crn i kao takav ima htonsko značenje. U legendama o zakopanom blagu kriju se i elementi mita o Argonautima i zlatnom runu. Sve to ukazuje da “zakopano blago” ima prvenstveno sakralni, a ne profani značaj. Iako je iz svesti ljudi nestao podatak o njegovom poreklu, svi drugi elementi ukazuju na sakralni karakter: vatra, zmija i ugljen. Smatramo da iz navedene analize legende o Srebrnom caru i legendi o zakopanom blagu možemo izvesti sledeće zaključke:
1. Postoji hronološka i kulturna veza između ovih legendi, čija starost seže u daleku prošlost. Na to ukazuje maglovito i nejasno vreme zbivanja odnosno vreme zakopavanja blaga, vatra, zmija i ugljen.
2. Na osnovu svega i uz argumente možemo pretpostaviti da je “ zakopano blago” identično sa ostavama prelaznog perioda kakve ih nalazimo.
Tumačenjem ostava, odnosno zakopanog blaga, kao zavetnih darova vrhovnom htonskom božanstvu – Srebrnom caru, daje nam mogućnost determinisanja ostava bez logičkih kontradiktornosti i nedoslednosti:
1. Srebrnom caru se prinosi žrtva u metalu, gde vrsta predmeta igra sekundarnu, a materijal od kog je napravljen primarnu ulogu. Na taj se način božanstvu vraća deo od onog što mu u suštini pripada, čime se teži da se sledeći put od njega dobije više, da se ono umilostivi i da se omogući blagostanje. Irelevatno je da li je predmet ceo, oštećen, polomljen ili je samo običan komad bronze.
2. Žrtva se prinosi na onom mestu i na onaj način kako će biti najdostupnije božanstvu: u pećinu, u rudnik ili zakopavanjem u zemlju na onim mestima za koja je logično da budu van naselja i nekropole, kako bi bila kultno čista. Zbog toga je većina ostava nađena na potpuno arheološki sterilnim terenima, a u pojedinim slučajevima je registrovano i kultno očišćenje prostora oko ostave vatrom.
3. Veličina ostave u ovom slučaju zavisi od broja učesnika u obredu, odnosno od broja onih koji prinose žrtve, i od vremenskog raspona prinošenja žrtvi na jednom mestu. Time se objašnjava prisutnost hronološki disparatnog materijala u ostavama što je relativno česta pojava.
4. Vrsta i stepen očuvanosti predmeta u ostavama zavisi od ekonomske moći, vrste zanimanja onih koji prinose žrtvu.
5. Kult Srebrnog cara, odnosno vrhovnog htonskog božanstva je sudeći po ostavama, bio prisutan u široj zoni Podunavlja i van rudarskih oblasti. Objašenje ove pojave možda imamo u legendi o rudnoj vili, koja je zabeležena u Neresnici kod Kučeva .
“Rudu u zlato u Kučajni je čuvala vila, koja je živela u svom dvorcu pod zemljom. Kad su joj se rudari jednog dana približili ona je sa zlatnim plugom i zlatnim volovima pobegla leteći nebom za Majdanpek, gde još uvek živi. Leteći ona je plugom dodirivala i parala vrhove nekih brda ostavljajući tako sa sobom trag. Iz Kučajne je za Majdanpek odletela preko: Tilva Uroš, Markova krčma, Krakula Jordan, Blagojev kamen, Rudna glava, Železnik i Majdanpek. Na mestima gde je zlatan plug zakačio zemlju i danas se mogu isprati zlatna zrnca koja potiču od njega”.
Arheološkim rekognosciranjem i iskopavanjem pomenutih brda ustanovljeno je da se u svim slučajevima radi o arheološkim lokalitetima – naseljima iz praistorije i antike. Na taj način smo dobili realno tumačenje legende, odnosno možemo zaključiti da je u njoj mistifikovano i opisano seljenje rudnika tokom predrimskog i rimskog perioda. Vila predstavlja demona zaštitnika rudnog bogastva. Kod Kelta vila je glasnik drugog sveta . NJeno povezivanje sa plugom i volovima ima dublji religijski smisao. Plug je simbol oplođivanja, a bik simbol neizmerne i neukrotive snage. Na taj način bik, plug i vila čine jedinstven sistem trojstva. Uloga vile u religiji starih rudara Kučajne je htonska . Zlatni bik koji leteći nebom vuče plug je nebeski simbol. Plug je ovozemaljski. NJegova uloga je da ostavi trag, putokaz za daljim traganjem za zlatom i metalima uopšte. Osim toga važno je napomenuti da je plug osnovni simbol zemljoradnje, a bik simbol stočarstva. Time se jedna u suštitni rudarska religija disperzuje i na glavne privredne grane, zemljoradnju i stočarstvo, čime dobija značaj jedne univerzalne religije na širem prostoru Podunavlja tokom kasnog bronzanog i ranog gvozdenog doba. Rudna vila je hijerarhijski niže božanstvo u odnosu na Srebrnog cara, što se vidi iz podatka da je ona pobegla ispred rudara dok je Srebrni car potopio rudare.
Na osnovu izvedene analize možemo delimično rekonstruisati osnovnu religijsku shemu celog kulta (sl. 1) . Tokom antike i srednjeg veka cela religijsko kultna koncepcija je prodorom novih religija potisnuta u treći plan, da bi se do današnjeg dana očuvala samo kroz pojedine mitove i legende.
Daljom analizom ostalih elemenata duhovnog života nosioca pojedinih kultura mlađeg bronzanog i starijeg gvozdenog doba u Podunavlju, moguće je rekonstruisati i neke druge elemente religije. To predstavlja temu nekih sledećih razmatranja, jer izlazi iz okvira ovog rada. Govoreći o kontinuitetu možemo na kraju zaključiti da nesumnjivo postoje izvesni elementi kontinuiteta u religiji od kasno bronzanog doba, do današnjih dana. Niukom obliku ne možemo govoriti o kontinuitetu stanovništva, već da na kraju još jednom zaključimo o trajanju jedne određene religijske koncepcije koja je bila zavisna od geografskog i ekonomskog faktora, a kojoj su mnogi narodi; Kelti, Rimljani, Sloveni, Turci, Nemci i drugi dodavali po nešto osobeno i karakteristično samo za njih.
ЛеЗ 0006555
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 