ЛЕТ КРУПНИХ ЖДРАЛОВА

ПРЕЋУТКИВАНИ ПИСЦИ.
СКРИВЕНЕ ВРЕДНОСТИ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И КУЛТУРЕ

Овде је бачена је критичка светлост на песника, романсијера; на једно „посвећено дрво“ српске књижевности, усамљено и горостасно… Видљива је, диспропорција, несразмерност између онога што је Лукић написао и објавио, и онога што је о његовом делу написано. Због чега је то тако? Српска књижевна критика би била позвана да одговори на ово питање, спашавајући свој образ (ако га још увек има?)…

П Е П ЕЉУ ГА или Случај Мирослава ЛУКИЋА

О Мирославу Лукићу (1950, Мишљеновац, код Пожаревца,Србија), песнику, романописцу, есејисти, антологичару, оснивачу и уреднику Аламанаха за живу традицију, књижевност и алхемију и Заветина, и творцу позамашног књижевног опуса, бастион официјелне литературе, чини се, појма нема. Критичари су га, пре свега – српски, као зла маћеха, сакрили под корито. Читали су они или слушали у детињству бајку о Пепељуги, можда и пролили коју сузу; али: знају ли крај бајке и поуку?Јер на Балкану многи пролазе кроз епску поезију, мит. Многи долазе из мита и завршавају у њему.
Да је мит на почетку књижевности, како је тврдио Борхес, као и на њезину крају, најбоље показује и случај Мирослава Лукића.
Лукићев Опус је „скривен“ уз помоћ тзв. троглаве моћи официјелне српске књижевне критике, која, жилавија од пиревине, још увек, опстаје у плодном хумусу бастиона официјелне литературе.
На крају, или на почетку: верујем и надам се, да ће ова невелика књига, подићи завесу која је спуштена, и открити једног значајног и битног писца, (….)
Ко искључује друге, искључује себе!
Лукић није дошао из бастиона тзв. официијелне српске литературе, напротив: он га подрива и разара … Прве књиге објављује средином шесдесетих; друге тек четрнаест година касније! У међувремену му велика државна (комунистичка) издавачка предузећа одбијају читав низ рукописа, које Лукић објављује тек деведесетих година у „шињелу“ Пишчевих издања.
Од средине деведесетих, почињу да излазе Лукићеве књиге редовније.
Опет већина тих књига има заштитни знак Пишчевих издања.
(Пишчева издања, наравно, имају светлу традицију у последња два века српске књижевности; родоначелник им је Вук Стеф. Караџић. Историја оне праве и стварне српске књижевности је историја Пишчевих издања и забрањених књига. То је најчаснија институција српске књижевности!).

ЛЕТ КРУПНИХ ЖДРАЛОВА. У о ч е н а ј е ј е д н о с т а в н о с т к о ј о м с у н а п и с а н а н а ј б о љ а д е л а М и р о с л а в а Л у к и ћ а , а л и т а ј е д н о с т а в н о с т н и ј е н и м а л о ј е д н о с т а в н а : т о ј е и з б о р е н а и в и с о к о у м е т н и ч к а т в о р е в и н а .
„Лакоћа компоновања, то је највећа снага уметности, и припада само највећим уметницима, и она најтачније разликује и одређује. Механичка изврсност једино је превозно средство генија.Извођење, то су убојна кола генија“, з а п и с а о ј е ј е д н о м п р и л и к о м п е с н и к Б л е ј к .
Сп а д а м о у о н е р е в н о с н е ч и т а о ц е с а м а л о д у ж и м с т а ж о м и п а м ћ е њ е м , у о н е к о ј и н и с у о д у ш е в љ е н и н а ш о м т е к у ћ о м к њ и ж е в н о м к р и т и к о м . О н а ј е н а ј у с п е ш н и ј а , ч и н и н а м с е , у п р е ћ у т к и в ању п р а в и х књиже в н и х в р е д н о с т и .
П о с т о ј и к њ и ж е в н а к р и т и к а к о ј а н и ј е д е л о т в о р н а и к о ј о ј в р е м е в р е м е н о м с к и д а о б р а з и н е . . .
Ј е д и н о ј е Б л е ј к о в а же н а в е р о в а л а ч и т а в о г жи в о т а д а ј е ње н м уж г е н и ј е , д о к с у м н о г и у Е н г л е с к о ј у т о в р е м е г о в о р и л и д а ј е Б л е ј к л у д а к !
Н е д а в н о о б е л о д а њ е н а п р е п и с к а А р и ј а д н е Ефр о н и Б о р и с а П а с т е р н а к а , п о т в р д и л а ј е , д а д е л а и с т и н с к и в е л и к и х п и с а ц а , п р в о о т к р и в а ј у п р и ј а т ељи – п р е с в е г а , п р и ј а т ељи о д л и ч н о н а п и с а н и х књи г а .
„Драги Борисе! Данас сам, у рано јутро, чула како одлазе ждралови. Пришла сам прозору и видјела како, у расвит, лете магловитим небом, и послије тога више нисам могла да заспим – стално сам размишљала. Ни сама не знам зашто сам написала о тим ждраловима. Отворила сам твоје писмо, и они су ми дошли на памет. Очито, постоји нека скривена, а и сасвим видљива, сличност између твог рукописа и лета ових крупних, снажних птица, вјечито растрганих између сјевера и југа, између зиме и љета, птица без средњег појаса и златне средине у животу“ ( А р и ј а д н а Е ф р о н , Б о р и с П а с т е р н а к , П Р Е П ИСК А 1 9 4 8 – 1 9 5 7 , Веселин Маслеша, Сарајево, 1989, стр. 16 – 17) .
Тако пише умна ћерка велике руске песникиње Марине Цветајеве руском песнику Борису Пастернаку, из свог сибирског изгнанства.
Можд а ј е А р и ј а д н а Ефр о н в о л е л а к р и к г а л е б о в а у м а г л и с у м р а к а и л и у р а с в и т у , т о г 2 0 . с е п т е м б р а 1 9 4 8 . г о д и н е , к а д а п ише П а с т е р н а к у , з а т о ш т о ј у ј е П а с т е р н а к п о д с е ћ а о н а о н о г п о с л е дње г г а л е б а , у с к л а д н о ј и ч в р с т о ј с и л у е т и њи х о в е е с к а д р и л е , н а о н о г к о ј и “ н а р а з д аљи н и н е ч у ј н и м з а м а с и м а к р и л а с у с т иже с в о ј е “ ?
Тачна је то слика: с в а к а пти ц а л ети ј ату с в о м е . То је време, подсетимо се, када Пастернак ствара свој чувени роман «ДОКТОР ЖИВАГО», за који је добио и Нобелову награду.
„Све лоше је већ прерађено“, писао је Пастернак Аријадни Ефрон, а она му је одговорила: „Не знам. Сумњам. Прво, један, чак издржљив, људски живот није довољан да преради „све“ (добро или лоше). Друго, ја сам толико подивљала да с великом муком излажем мисли – оне су се претвориле у нејасна осећања која само ја – мој једини саговорник – могу да разумијем. Оне се тискају у глави док једна другу не прогутају, али и тада „глава почиње лакше да дише“. И ја сам једноставно пожељела да ти кажем да си ти од пјесника које познајем први који је тајно учинио јавним, изразио оно што се изразити не може, што су и неки твоји претходници, рецимо Тјутчев и Фет, само случајно успевали да постигну. А по моме мишљењу и осјећању, баш те њихове случајности представљају оно најбоље у њиховој лирици“ (исто, стр. 17).
Као и Пастернак, Лукић је писац који стреми лакоћи компоновања својих песничких и прозних књига.
Лукић није „српски Пастернак“; већ припадник јата крупних ждралова, што кричући у сумрак другог миленијума, крупним замасима крила лете према будућности новог миленијума и века.
Највећи српски песници ХХ века нису му могли бити узори, поготову они друге половине века, чије су људске судбине и књижевне каријере скројене у мрачним боксовима Пакла епохе Хокус – покуса.
Лукић је песник савести и несанице, кошмара епохе и јазова душе, из којих се огласио у муклом и језивом животу, као ждрал у висинама неба. Она непозната али ограничена количина чежње која постоји у сваком човеку и тежи да се утроши и која се, већ према приликама везује за људе, ствари, земље, идеје или веровања, употребљена је на један од најбољих могућих начина – не само у поезији овог песника, која је још увек недовољно позната, тако и у романима и есејима.
Лукић је писац линије прскања Епохе Хокус – покуса – линије ванредне синтезе!
Циљ овога писца је, као песника, романописца, есејисте, антологичара, издавача, али и као човека, да поновимо још једном:
„доспети до / личности УНИВЕРЗАЛНОГ ЧОВЕКА и / успостављања изворног поретка ствари“.
Овај песник је кренуо од Звижда и Хомоља – са оног места одакле је „свет сурван“.
Ако се Делу Мирослава Лукића приђе из равни НОВЕ МИТОЛОГИЈЕ – а ко то од тумача и критичара у Србији чини? – видеће како се обликују његова најбоља остварења: обликују се из најунутарњије дубине духа као сама од себе.
Да ли је овај писац непоправљиви идеалиста или безгранични реалиста?
На први и површни поглед може се учинити да је овај аутор и једно и друго. Шлегел је приметио : „Идеализам у било којој форми мора на овај или онај
начин да изађе из себе, како би могао да се врати у себе, те да остане оно што јесте. Стога један нов и исто тако безграничан реализам мора да се уздигне и уздићи ће се из његовог крила, а идеализам, дакле, постаће: не само по своме начину постојања, него чак на индиректан начин – њен извор…“
Тај књижевно – уметнички процес одвио се увелико у Лукићевом опусу УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА, и отуда извесна привидна неухватљивост, јаз,скоро непремостив за евентуалне тумаче његових дела у земљи у којој живи и објављује. Лукић је прожет формама идеализма, унутрашњих закона и удвострученог живота „који своју тајну снагу открива на најдивнији начин кроз неограничено обиље новог изумљивања, кроз општу саопштивост и кроз живу
делотворност…“
Опус УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА налик је на алхемијски град ћилибара, „град саграђен од злата, од / прочишћене душе“. Лукић је изабрао много тежи начин живота од свих писаца епохе Хокус – покуса: он је живео за будућност, а не за лака и прагматска решења, и будућуност и они који долазе ће му узвратити.
Којом мером?
Читав живот овог песника је жртва – жртва стваралаштву.
Зрелина мисли и емоција коју налазимо у РАЈСКОЈ СВЕЋИ , која спада међу оне најређе књиге поезије објављене у ХХ веку у српској књижевности, потиче од „једног примарно непесничког обрта“, коме су Елиот и Ман, умели да дају „вредност изузетне поезије: од тога да једно дело, представља у исти
мах и свој сопствени коментар“. Најправичнија мера којом се РАЈСКА СВЕЋА може мерити јесте она која је у овој књизи садржана. Лукић је успео да додирне,
захвати и изрази, не само оно што нема име, оно што је испод или изнад видљиве реалности и знаног, већ и оно што припада најирационалнијем и најнеухватљивијем у човеку и друштву, у судбини и историји, у ониричком, у
визијама, духу и неисцрпним сећањима.
Као и Елиот, или Томас Ман, Лукић је прихватио дискурзивност у структури својих дела (било књига песама или романа). Лукић је митски посматрач, расни потомак старобалканскога наслеђа, и његов поглед на феномене и појаве је иронично надмоћан. Лукић се користио митологијом, као живо сензибилно биће. То б и ћ е н е п р е с т а н о п о с т а в љ а с т в а р и м а з а х т е в е , з а х т е в а ј у ћ и о д њи х – првенствено – да буду нешто друго: да буду више него биће и његова суштина…Зато ће овом песнику бити узвраћено, кроз време, како на Балкану, и у оквирима српске књижевности, тако и европске и светске, даровима који се само могу наслућивати.
Оно о чему је сањао Милош Црњански (види АЛМАНАХ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА, 1924: Наша лирика), дало се на крају миленијума Мирославу Лукићу.
Можда су заиста сва песништва једно море око Земље, које таласа бог животворни? Лукић је постао диван и чудни играч над висоравнима и морима,видан надалеко, од Азије и Африке, отео се из запта у којем је држан „више од триста година“! Али он не игра од љубави због тога, већ због нечег другог: остварио је сан значајних сањара и претходника.
Српска лирика је његовим трима књигама ЗЛАТНОГ ПРЕСЕКА добила тајанствену моћ, коју имају лирике источних народа, јер је успео да веже најлепша и најстарија места старобалканскога наслеђа и живе традиције са кубистичким сликама балканских покрајина, и кроз његов Опус УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА много планина и манастира, бачија и река брзавица и понорница, д у в а не само у двадесети век него и у векове који долазе!
Д о г о д и л о се готово у потаји једно од најлепших чуда у српској књижевности на измаку последњег миленијума: пре повратка Богу, претходио је песников „повратак самоме себи, свему – / АПСОЛУТНОМ, поезији – аскези / самопрегора и херојства…“
Нико пре Мирослава Лукића није разарао толике заблуде и привиде, лицемерје, подлости епохе и јавне болести, стојећи на вечном бранику ПОСЛЕДЊЕ ОДБРАНЕ, себе негујући и горећи на сопственој ватри, суделујући у култу аскезе – како сам вели у једној од изврсних песама („Уместо Поговора“) – претварајући се у Диониса да би био рашчеречен, да би будан ступио преко прага смрти како би се почистио и добио своје вечно обличје…
Лукић није посећивао књижевне салоне епохе Хокус – покуса; нема разлога да буде захвалан за свој подвиг иком другом, осим самоме себи, Богу и пожељном стваралачком развоју…Ако је и имао учитеља, надмашио их је, јер нова уметност се препознаје у надмашивању обожаваних претходника…
Неке Лукићеве књиге, рецимо изванредну и раскошну РАЈСКУ СВЕЋУ, официјелна српска књижевна критика или није стигла ни да прочита, или није хтела да се о њој изјасни… У српској књижевности никада није било међу онима који су се озбиљније бавили филозофским проблемима књижевнога стваралаштва побожних мислиоца… Врло ретко је то било посматрање божанскога, разборит поглед, миран и ведар у тихој усамљености. Српска књижевно – научна мисао није имала свој идеал, Спинозу. Увек је било нешто друго, самодршци, функционери, празне тикве, уображени професорски тиквани…творци мртвих схема и хијерархија, велики литерарни кријумчари… Такви подгрејани мртваци рађају беле робове и жалосно потомство…У ствари; треба игнорисати тзв. књижевност која врви од неистина или делимичних истина…
Ако је човек микрокосмичко средиште свих духовних обликотворних сила макрокосмоса, човек је дух који садржи у себи тако рећи мноштво духова; личност је сложен механизам, у чијој нутрини је универзум, који клија у сваком залету, израста и сазрева. Сваки однос човека према личности, према бескрајном и неисцрпном је – религија. И сваки ванредни аутор је, наравно, у вези са бескрајним, са божанством.
Постоји уплив Божје ствалачке љубави и он се у човеку, у аутору, испољава као чежња за стварањем, за подражавањем Бога. Висока наука праве књижевне критике не постоји у 19. и 20. веку ни у Европи, ни у националним књижевностима европских народа: па ни у српској књижевности. Јер да је постојала и да постоји она би морала саму себе да образује у самој себи, и пре свега требало би да поучи писце у развоју да сваку независну личност поезије схвате у њеној класичној снази и обиљу, да им цвет и срж туђих духова буду храна и семе за њихову сопствену фантазију…
Лукићев Опус УМЕТНОСТИ МАХАГОНИЈА створен је на висини, на ветру, на чистини.
Током више од тридесетак година, Мирослав Лукић је испуњавао простор својих књига – да се послужимо Борхесовим речима „сликама покрајина, краљевина, планина, залива, бродова, острва, риба, соба, алата, звезда, коња и људи“. Створио је у педесетој, у пуној стваралачкој зрелости, известан трајни лавиринт линија, који не исцртава само слику његовог сопственог лика, већ галерију ликова „уметности махагонија“, изазовни опус, не само на балканским ветрометинама већ и у европско – светским оквирима и сразмерама…
Овај писац је најизразитији представник НОВЕ МИТОЛОГИЈЕ, која је исто што и његова поезија, како би рекао Шлегел, „на један другачији начин“, „лепши“, „већи“ – слободнији, духовнији.
Књижевни „случај“ овог писца је окруњен је стваралачким тријумфом…
Ал.Лукић
Прештампано из књижевног часописа Посебна породична заветина, 1-2/2007, април, стр. 74-78

____________________

ЛеЗ 0006543

Advertisements

1 thought on “ЛЕТ КРУПНИХ ЖДРАЛОВА”

  1. Повратни пинг: Hrast Zapis Lješnica, 2012 « Писма

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s