Зашто отварати та врата?
Тако дуго треба трагати за њима док их не откријеш. Сад су на једном сад на другом зиду, сад на таваници сад под самим узглављем.
И тако се тешко отварају. нокте покидаш док их сам одшкринеш. И не можеш се задржати на прагу дуже од једног тренутка: смркне ти се пред очима, стрмоглавио би се у празнину.
Зашто отварати та врата која никуда не воде? Раствориш им крила а пред тобом зине тмина, шупља тмина. Да воде бар у неку другу собу, или у башту, или на балкон с лепим видиком.
Па ипак их треба отворити. По сваку цену треба отворити та врата.
Онако, промаје ради.
Васко Попа: НЕПОЧИН-ПОЉЕ, Нови Сад, Матица Српска, 1956, стр.19
__________________
ЛеЗ 0006544