Из „Антологије имажистичке поезије“

(Избор из књижевних часописа) (0001)
_________________________________________

Имажизам

Године 1904. млади студент математике, Т. Е. Хјум, избачен је са
Кембриџа због бунтовничког понашања. Напустивши студије био –
логије исте године, отпутовао је у Канаду. Широки преријски пејзаж га
је опчинио: „По први пут сам осетио потребу или неизбежност писања
стихова када сам пожелео да створим необичан квалитет осећања које
је узроковано равницом и пространим хоризонтима западне Канаде.“
Вративши се у Европу почео је да учи више о ликовној уметности,
књижевности и филозофији. Године 1907. почео је да слуша предавања
Анрија Бергсона, Ремија де Гурмона и Жила Голтјера у Бриселу.
Године 1908. почео је да формира сопствену поетику и скупио око себе
групу писаца. Називали су се Клуб песника. Овој групи није припадао
нико од каснијих имажиста, нити је тада постојао термин „имажизам“.
Хјум је написао неколико песама да илуструје своју теорију.
Групу је у једном новинском чланку оштро осудио Ф. С. Флинт.
Из овога сукоба и живе расправе која је уследила, настало је
пријатељство Хјума и Флинта. Флинт је у то време већ био заговорник
слободног стиха и сматрало се да зна више о савременим француским
песницима од било ког у Лондону. Хјум и Флинт су формирали нову
песничку групу. Први састанак одржан је 25. марта 1909. на Ајфеловој
кули (по којој је група и добила име). Састајали су се у Сохоу
четвртком увече. Говорили су о савременој поезији и томе како би је
требало заменити слободним стихом по узору на јапанске форме танка
и хаикаи, као и о јеврејској поезији. Велики утицај на групу, по
Флинтовим речима, извршили су француски симболисти.
У априлу 1909. групи се прикључио двадесетпетогодишњи Езра
Паунд. Паунд је већ дошао до сличних ставова. У октобру 1908.
написао је у писму Вилијаму Карлосу Вилијамсу која су „највећа
достигнућа поезије“:
1. сликати ствари како их видим
2. лепота
3. ослобођеност од дидактике
4. само је ствар лепог понашања ако понављаш оно што је радило
неколико других људи да би то урадио боље или бар једноставније;
коначна оригиналност се, наравно, не доводи у питање.
Године 1911. групи се прикључује и Хилда Дулитл (Х. Д.). Она је
у Америци већ била верена са Паундом, али је њен отац раскинуо
веридбу. У Лондону је упознала Ричарда Олдингтона за кога ће се
ускоро удати. Обоје су гајили велику љубав према грчкој поезији. Те
године је Харијет Монро (критичар Чикаго трибјуна) основала
часопис Поезија и поставила Паунда за страног заступника. Хјум је за
то време похађао предавања Анрија Бергсона о слици (тхе им аге), а
Паунд је готово одмах после тога слушао Хјумова предавања о
Бергсону.
Формирали су нову групу. Хилда Дулитл и Ричард Олдингтон су
се састајали са Паундом у чајxиници у Кенсингтону. Том приликом су
му давали своје песме да их критикује. На једном таквом састанку, у
пролеће 1912. Паунд је Хилди Дулитл и Ричарду Олдинготону, на
њихово изненађење, рекао да су имажисти. Послао је неколико
њихових песама Харијети Монро да их објави у Поезији. У пропратном
писму је написао: „Ово је таква америчка ствар коју могу показати овде
у Паризу, а да не испаднем будала. Објективна – без исклизнућа;
непосредна – без експресивне употребе придева, без метафора које не
могу дозволити испитивање. То је прецизан говор, прецизан као
грчки!“
Исте године Паунд објављује своју четврту збирку песама Противударци. Као додатак књизи унета су, како их је он назвао,
„сабрана песничка дела Т. Е. Хјума,“ са белешком у којој се по први пут нашла одштампана реч – имажист.
Марта 1913. у Поезији су објављени први поетички текстови
имажиста. Имажизам Ф.С. Флинта и Неколико немој Езре Паунда. У
њима је слика дефинисана као „оно што представља интелектуални и
емоционални комплекс који постоји у једном тренутку“. Флинт је
поставио следећа правила:
1. непосредна обрада „ствари“ била она субјективна или објективна
2. апсолутно не користити реч која не доприноси представљању 3. када је у питању ритам: компоновати према музичкој фрази а
не према метроному.
Паунд је овим ставовима додао још неке:
1. не користи сувишне речи ни придеве који нешто не откривају
2. клони се апстракције
3. или немој користити украс уопште, или користи добар украс
4. не цепкај своју ствар у одвојене јамбове; не умртвљавај сваки
стих на крају, да би наредни почео у уздижућем тону.
Следећи корак било је прављење антологије са Хилдом Дулитл и
Ричардом Олдингтоном као централним фигурама. Паунд је желео да
афирмише њихов рад. Касније је признао да је назив имажизам
„измишљен да се лансирају Х. Д. и Олдингтон пре него што је иједно
имало довољно песама за самосталну збирку.“ Антологија је
објављена марта 1914. под називом Дес Имагинистес. У антологији су се
нашли Ф. С Флинт, С. Кенел, Ејми Ловел, Вилијем Карлос Вилијамс,
Џејмс Џојс, Форд Медокс Хефр, Ален Апвард и Џон Курнос.
Олдингтон је рекао да петоро њих (Курнос, Хефр, Апвард, Џојс и
Кенел) нису прави имажисти.
Имажисти су лоше примљени и у Америци и у Британији. У
Лондону су многи купци враћали своје примерке књиге у књижаре у
којима су их купили. Није било предговора да објасни нове технике, а
наслов је био помало претенциозан и криптичан. Убрзо долази до
свађе између Флинта и Паунда. Паунд је замерио Флинту што је у
антологију унео раније песме које су само преправљене у духу
имажизма. За Лабудову песму је чак рекао да није сигуран није ли
старија верзија заправо боља имажистичка песма. Паунд је у једном
писму Харијет Монро изјавио да нема ништа са најављеном
антологијом Неки имажистички песници. Паунд се прикључио
вортицизму, ис кључивијој форми имажизма. Вортицизам је изграђен
као супротност футуризму, који је по Паундовим речима био „убрзани
импресионизам… ширење уметности површине“. У септембру 1914,
написао је чланак о вортицизму:
Постоји врста поезије у којој музика, чиста мелодија, као да
избија у говор.
Постоји и друга врста поезије у којој слика или скулптура као
да „улазе у говор“.
Прва врста поезије је дуго називана „лириком“… друга врста
поезије је исто толико стара и цењена као лирика, али је до недавно
нико није именовао. Ибик и Лиу Че су представљали „слику“. Данте је
велики песник зато што је познавао ову вештину, а Мил тон је
надуван зато што је није познавао. Слика је најдаље могуће
удаљавање од реторике. Реторика је уметност преоблачења неке неважне ствари да би се за неко време подвалило публици… Као
„критички“ покрет, „имажизам“ се од 1912. до 1914. трудио да поезију
уздигне на ниво прозе.
Значајније је Паундово прављење разлике између имажизма и
симболизма у истом чланку:
Симболизам се бавио „асоцијацијом“ (здруживањем појмова),
као у алузији, па чак и алегорији. Деградирали су симбол на статус
речи, учинили су га обликом метрономије. Неко може бити
„симболичан“, на пример, тако што користи реч „крст“ у значењу
„суђење“. Симболистички „симболи“ имају фиксиране вредности, као
бројеви у аритметици, као 1, 2 и 7. Имажистичке слике имају
променљива значења као знаци а, б и х у алгебри… песник мора
користити слику зато што је види или осећа, не зато што мисли да
је може употребити да учини убедљивијим неки етички или
економски систем…
Паундовом напуштању групе свакако је допринело уплитање
Ејми Ловел, која је желела да Паундов деспотизам замени „чистом
демократијом“. Имала је јак карактер и доста новца. Под њеним
утицајем договорено је да се објављују годишње антологије Неких
имажистичких песника. Песници би били поређани по алфабетском
реду и сваки од њих би бирао песме којима жели да се представи. Ејми
Ловел је на себе преузела објављивање књига у Бостону и Лондону.
Паунд није пристао да учествује под таквим условима. У приказу
антологије из 1916. у Поезији стоји: „Нажалост, имажизам је сада
почео да означава сваку поезију писану у неримованом и неправилном
стиху, а ‘слика’ – која се полако враћа чулу вида – почела је да означава неку врсту пиктуралне импресије.“ После те књиге Ејми Ловел је одлучила да не објављује више антологија.
Теоријски ставови Т. Е. Хјума Т. Е. Хјум није био оригиналан мислилац, али је брзо и лако асимилирао идеје, на пример оцену скулптуралне поезије Жила Голтијера, Бергсонову идеју прожимања (интерпенетрације), идеје Теодора Рибоа и Ремија де Гурмона. И сам Паунд је Гурмона читао пре него што је саставио први имажистички ман ифест и дошао до теоријске самосталности. Мада компликоване и замршене, Хјумове теорије су указале на пут имажизма.
На првом месту стоји његово разликовање романтичног и
класичног. По њему је корен романтизма у томе што човек осећа да је
„појединац бесконачна ризница“; и ако би се друштво реорганизовало
уништавањем тлачитељског реда, ове могућности би добиле шансу и
дошло би до напретка. Класично је супротност романтичном: „Човек
је необично дефинисана и ограничена животиња чија је природа
сасвим непроменљива. Једино помоћу традиције и организације нешто
пристојно може настати од њега.“ Хјум напада романтичарску
сентименталност: „За њих стих увек значи изражавање неких емоција
које су груписане око бескрајности света… …Противим се немарности
која не сматра да је песма песма ако не јадикује и не тужи због овог или оног.“ Поезија скоре прошлости је за Хјума понор романтичарске
декаденције: „Нећемо имати нови процват стиха док не дођемо до
нових техника, нових правила, да им се окренемо…“ Прорекао је да
долази „период сувог, строгог, класичног стиха“. Жудео је за вером
класичног песника који никад не заборавља своју коначност, ту
границу човека. Увек има на уму да је помешан са земљом. Може
скочити, али се увек враћа назад; никада не одлети у ваздух који га
окружује.
Од Бергсона је преузео разлику интелекта и интуиције.
Интелект само анализира, док је интуиција смештање уметника „назад
у сам предмет неком врстом симпатије, рушећи границу коју простор
ствара између њега и његовог модела“. Јако је значајан одломак из
Хјумовог превода Бергсоновог Увода у метафизику: „Многе
различите слике, узете из различитих категорија, могу, сливајући своја дејства, усмерити свест у прецизну тачку где се може ухватити извесна интуиција.“ Хјум је закључио да је проза спроводник интелекта,поезија интуиције.
Из Проблема стила Ремија де Гурмона, Хјум је преузео и развио
идеју да је језик увек у тренутку умирања и да непрестано мора
добијати нову дозу метафора. „Може се рећи да су слике рођене у
поезији. Користе се у прози и, на крају, умиру дугом досадном смрћу у
журналистичком енглеском. Поезија је директан говор, директан зато
што се бави сликама. Индиректан говор је проза, зато што користи
слике које су умрле и постале говорне фиг уре.“
Заједно са Флинтом, Хјум је уочио да су симболисти, који су
доминирали француском поезијом између 1880. и 1900, ослободили
француску поезију тираније конвенционалних форми; и то тако што
су, вођени Гиставом Каном и песницима попут Жила Лафорга, развили
технику слободног стиха.
Хјумов циљ је био да ревитализује језик. Желео је свеж приступ:
„Морамо судити о свету из положаја животиње, изостављајући
Истину… Животиње се налазе у стању у коме је и човек био пре него што је симболички језик измишљен. Хјум је инсистирао на томе да ће
ако се реченица или фраза посматрају као јединице значења уместо
речи, однос између речи у реченици или фрази донети искру свежих
аналогија које откривају посебно, појединачно, интуицију. Да би се то
постигло, поезија се мора ослободити романтизма и постати
имперсонална, чврста. Овај став о имперсоналности и објективности
поезије водио је до друге особености имажиста – њихове одбојности
према морализаторском тону вортициста.

_____________

Френк Стјуарт Флинт
ИМАЖИЗАМ

(Објављено у Поезији, марта 1913)

Појавила се извесна знатижеља по питању имажизма, а како
нисам успео да пронађем ништа о томе у штампи, нашао сам једног
имажисту, са намером да откријем шта сама група зна о „покрету“.
Сакупио сам ове податке:
Имажисти признају да су савременици постимпресиониста и
футуриста, али они немају ништа заједничко са овим школама. Нису
објавили ман ифест. Нису револуционарна школа; њихово једино
настојање је да пишу у складу са најбољом традицијом, какву про –
налазе код најбољих писаца свих времена – Сапфо, Катула, Вијона.
Изгледа да су сасвим нетолерантни према свакој поезији која није
писана са таквим настојањам, непознавање најбоље традиције нема
оправдања. Имају неколико правила, сачињених из сопствених
потреба, и нису их објавили. То су:
1. непосредна обрада „ствари“, била она субјективна или објек –
тивна
2. апсолутно не користити реч која не доприноси представљању
3. када је у питању ритам: компоновати према музичкој фрази, а
не према метроному.
По овим стандардима процењују сву поезију и налазе да је
најчешће мањкава. Такође се држе извесне „доктрине слике“, коју нису
хтели да запишу; рекли су да се то не тиче публике и да би покренуло
бескорисне расправе.
Начини помоћу којих убеђују нове песнике да прате њихова
упутства су:
1. Показују му његове сопствене мисли већ савршено исказане
код неког класика (школа у целини поседује импресивно образовање).
2. Поново пишу његове стихове пред њим, користећи десетак
речи од његових педесет.
Чак и њихови противници, са нескривеном жалошћу признају да
„макар спречавају лоше песнике да пишу“!
Налазим код њих озбиљност која је запањујућа за некога ко је
навикао на уобичајени песнички дилетантизам у Лондону. Сматрају да
је уметност сва наука, сва религија, филозофија и метафизика. Тачно
је да се могу оптужити за снобизам, али то је бар снобизам у
најдинамичнијем облику, са доста здравог разума и енергије иза себе; и строжи су према себи него према било ком другом.

_____________

Езра Паунд
ПИСМО ХАРИЈЕТИ МОНРО

Поезија мора бити писана „добро као проза“. Њен језик мора
бити добар језик, који ни на који начин не одступа од говора осим
већим интензитетом (тј. једноставношћу). Не сме бити књишких речи,
перифраза, инверзија. Мора бити једноставан као најбоља Мопа –
санова проза, и строг као Стендалова.
Не сме бити уметака. Не речи које се расипају у ништа. Даровити
не може достићи савршенство у сваком покушају, ово мора да буде
једна НАМЕРА.
Ритам МОРА имати смисла. Не може бити само безбрижно
отаљавање, независтан и без стварне везе са речима и смислом, тамти
там тамти там там та.
Не сме бити клишеа, устаљених фраза, журналистичких стерео –
типа. Једино бекство од тога је прецизност, резултат велике усред –
сређености на то што се пише. Тест писца је његова могућност да пос –
тигне ту усредсређеност и његова моћ да остане усредсређен док не
дође до краја песме, имала она два или две стотине стихова.
Објективност и опет објективност, и израз: без робовања про –
шлости, без нејасних придева (као „трпак, склизак, мемљив“), без
тенисонијанског говора, без ичега, ичега што не можеш у некој
околности, у набоју неког осећања заиста рећи. Сваки литераризам,
свака књишка реч, траћи делић читаочевог стрпљења, делић његовог
поверења у твоју искреност. Када неко заиста осећа и мисли, он
замуцкује у обичном говору; то је само пљусак, празна запенушаност
узбуђености писањем, или опијеност метром, тај пада толико лако – о,
колико лако! – у говор књига и песама које је прочитао.
Језик је сачињен од конкретних ствари. Уопштени изрази и
неконкретни тер мини су ствар лењости; они су говор, не уметност, не стварање. Они су дејство ствари на писца, не креативни чин самог
писца.
„Епитети“ су обично апстракције – мислим на оно што зову „епитетима“ у књигама о поезији. Једини придев који вреди користити је
онај који је суштински за смисао тог места, не декоративни, накинђурени придев.
Олдингтон има своје повремене конкретизације, и зато је увек
могуће да напише нешто добро. Поседује површинску спретност,
велика и жалосна пукотина, а онда чврста тачка, прави центар, из које
права ствар може нићи у сваком тренутку.
Флечер је праскав, блиставо искричав, праскав. Импресионистички темперамент. Створи напетост за трен ока.
Х.Д. и Вилијам К. Вилијамс су обоје боље опремљени емоцијама
од Олдингтона, ал им недостаје површинска спретност. Да би створили
стварно добре ствари треба им већа почивка.
Елиот је интелигентан, веома, али га не познајем довољно да бих
могао ишта да предвидим.

(…….)

(Одломак, Градина: Часопис за књижевност, уметност и културу , 29-30/2009 (XLV), стр. 114-115) Извор : видети више: http://www.komunikacija.org.rs/komunikacija/casopisi/Gradina/XLV_29-30/index_html?stdlang=gb

(……….)

____________________

Томас Ернест Хјум
ЈЕСЕН

Јесен

Додир хладноће у јесењој ноћи –
Ходао сам напољу,
И видео румени месец који се наднео над ограду
Као фармер црвеног лица.
Нисам се зауставио да разговарам, већ сам само климнуо главом,
А унаоколо су биле сетне звезде
Лица белих као у градске деце.

Изнад дока

Изнад мирног дока у поноћ,
Умршен у високу ужад катарке
Виси месец. Што је изгледало тако далеко
Сада је само дечији балон, заборављен после игре.
Човек у вранином гнезду
(пази човече)
Необични звуци ветра који дува
Поред катарке, у усамљеној ноћи.
Можда то море звижди – глуми радост
Да сакрије страх
Као дечак из села
Који дрхтећи пролази поред црквеног дворишта.

Слике

Старе зграде су некада биле градилишта
И звиждук радника.
*
Њена се сукња дигла као тамна магла
Са стубова од аметиста.
*
Звуци су трепетали
Као слепи мишеви у зору.
*
Наборани рубови сукње
Одскачу као таласи од стене.

Напомена преводиоца:

Песме Т. Е. Хјума су понекад римоване. Рима је готово увек
случајна. Приликом превођења одлучио сам се да их не римујем.
Пошто су ово песме које илуструју Хјумове идеје, из којих ће настати
имажизам, било ми је важно да очувам оно што је срж те поетике –
прецизност слике и језика. Посматрајући Хјумову риму са исто –
ријско-књижевног становишта, може се рећи да њена употреба предс –
тавља врсту компромиса са старијом поезијом.

Џејмс Џојс
ЧУЈЕМ ВОЈСКУ

Чујем војску док бесно преко земље јуриша
И грмљавину коња: пена им око ногу.
Дрски, црних оклопа, а иза, уз звук бича
Возари махнитају, шибају све што могу.

Узвикују у ноћи ужасни бојни поклич.
Кад из даљине чујем њихов смех у сну јечим.
У мрак сна се забоду, пламен заслепи очи,
Као по наковњу, по срцу звечи, звечи.

У тријумфу стресају косу, сиву и дугу,
Стижу из мора, трче, крај обале бука, сила.
Срце зар ниси мудро, зар трпиш очај, тугу?
Љубави, о љубави, што си ме напустила?

Езра Паунд
НА СТАНИЦИ МЕТРОА

На станици метроа

Привиђење ових лица у маси;
Петељке на влажној, црној грани.

Девојка

Дрво ми је урасло у шаке
Биљни сок ми се попео до руку
Дрво ми је израсло из груди
Нагнуте
Гране вире из мене као руке
Дрво ти си
Маховина ти си
Љубичице с ветром изнад њих
Дете – тако високо – ти си
И све је то будаласто свету.

Албатре

Ова дама у белој хаљини за купање коју зове пењоаром,
Тренутно је љубавница мог пријатеља,
И фина бела шапа њеног пса
Није финија од ње.
Ни сам Готје не би презрео контраст њихових бледила
Док седи у великој столици
Између две доконе свеће.

ДОРИА 4)

Буди у мени као вечна ћудљивост
Студеног ветра, а не
Као пролазне ствари –
Веселост цвећа.
Имај ме у тешкој усамљености
Неосунчаних гребена
И сивих вода.
Нек богови говоре благо о нама
У будућим данима,
Тамни цветови Орка
Нек се сећају тебе.

Повратак

Види, враћају се, ах види пипав
Покрет, и спора стопала,
Тај немир у миру и непоуздано
Колебање!
Види, враћају се, један по један,
Са страхом, и полубудни:
Као да снег оклева
И шуми у ветру, и као да би да се врати назад;
Ово су били „Окрилаћени страхотвори“, неповредиви
Богови крилатих ципела!
Са њима сребрни пси, што њуше траг у ваздуху!
Хеј! Хеј!
Ови су били брзи на пљачки;
Ови оштрога њуха;
Ово су биле душе крви.
Спори на повоцу,
Безбојни зауздани људи
Забавни комад за Њено царско величанство
О, лепезо од беле свиле,
Чиста као мраз на влати траве,
И ти си спуштена са стране.

Сусрет

И док су говорили о новој моралности
Њене очи су ме истраживале.
И када сам устао да одем
Прсти су јој били као ткиво
Јапанске папирне салвете.

Башта

Као повесмо од лелујаве свиле, које ветар носи уз зид
Она шета уз ограду стазе
У Кенсингтон гардену
И малопомало умире
Од неке врсте емотивне малокрвности.
А около је руља,
Прљава, дрска, недопадљива деца сиромашних.
Они ће населити земљу.
Са њом умире добар одгој и лепо понашање.
Њена чамотиња је изврсна и претерана.
Волела би да неко говори са њом,
И скоро се боји да ћу ја
Починити ту неопрезност.

Напомена преводиоца:

Све песме Езре Паунда у овом избору већ су биле сасвим добро
преведене на српски. Приликом превођења имао сам то у виду. Моји
преводи, међутим, истичу значења, која се нису могла извући на основу
ранијих. Истовремено сам, свакако, песмама одузео нека значења која
се могу ишчитати из ранијих превода.

Ејми Ловел
УЛИЦЕ

Улице

Лутајући кроз осам стотина и осам улица града,
Нисам видела ништа тако лепо
Као жене у ботаничкој башти
Са опасачима од исплетеног злата,
И њиховим хаљинама са дугим рукавима,
Обојеним као влакно дрвета
Како су ходале,
Пешеви њихових мантила слободно су лепршали
А крвавоцрвена постава је блистала као оштро назубљени
листови јавора
У јесен.

Јошиварина тужбалица

Златни паунови
Под расцветалим трешњама,
Али на пространом мору
Нигде чамца.
Околност
На листовима јавора
Зора црвено сија,
Али на цвету лотоса
Она има бледу прозирност сунца.

Јесен

Целога дана сам посматрала пурпурне листове лозе
Како падају у воду.
И сада на месечини и даље падају
Али сваки лист је обрубљен сребром.

Илузија

Шетајући поред дрвета божура
Видела сам тврдокрилца
Чија су крила била од црног лака
Попрсканог млеком.
Ухватила бих га
Али је брзо пебегао од мене
И сакрио се под камени лотос
Који је придржавао статуу Буде.

Јесења измаглица

Је ли то вилинкоњиц или лист јавора
Који се спушта на воду?

Средње године

На црни лед
Преко кога је, остављајући неразговетне шаре,
Пројурио невешти клизач.
Наличи једнолична површина мог срца.

О ПЕСНИЦИМА

……Томас Ернест Хјум (1887-1917)
Идејни творац имажизма. Није много написао. Сабране песме и
чланке Живот и схватања Т. Е. Хјума објавио је А. Р. Џоунс 1960.
Преводио је Сорела и Бергсона. Погинуо је у борби.
Џејмс Џојс (1882-1941)
Један од највећих писаца двадесетог века. Најзначајнија дела су
му збирка приповедака Даблинци и романи Портрет уметника као
младића, Уликс и Финеганово бдење. Прва књига коју је објавио била
је збирка песама Камерна музика (1907). Велики експериментатор у
прози, писао прилично традиционалне стихове.
Ејми Ловел (1874-1925)
Писала је много. Њена књига Духови (1916) садржи 360 страна
стихова. Песме из заоставштине објављене су у три тома. Обожавала
је Китса и написала његову биографију.
Езра Лумис Паунд (1885-1972)
Један од највећих песника двадесетог века. Прву збирку Ла Луна е
Спенто (1908) објавио је у Италији. Следе Пер со нае (1909), Цан зо ни(1911),
Противударци (1912), Лустра, Китај (1916), Пошта Сексту
Проперцију, Хју Селвин Моберли (1920). Остатак живота проводи
пишући „модеран еп“ – Цан тос, најамбициозније песничко дело два –
десетог века. У свакој фази свог стваралаштва Паунд је уносио
огроман број новина које су утицале на развој модерне поезије. Данас
се о имажизму мање говори као о песничком правцу, а више као о фази
Паундовог стваралаштва.
На Паундову величину баца сенку низ ексцентричности у
његовој биографији – антисемита, гласноговорник фашизма, велики
део живота провео у менталној установи.
……..

Напомена
Приликом састављања овог избора служио сам се издањем које
је приредио Питер Џонс, Имаг ист Поетрy из 1972. Одатле су преузети сви
текстови, као и увод који је благо модификован.

Приредио и превео Никола Живановић

1. Имаге
2. Ово није сасвим тачно. Имажисти нису довољно познавали јапанску поезију
(прим. прев)
3. У старој башти. Наслов песме је написан на француском језику.
4. Дориа (Доранка). Наслов песме је написан на грчком језику.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s