Под сметом / Јагличић

Владимир Јагличић Под сметом (седам песама)

Победе

Толике већ победе: а да нам се не смучи?
Зашто и други мало не окусе ту сласт?
Никоме ништа: онај ко не зна, нек научи:
нема победе веће него је српска власт.

Одмота се победа као платно у ролни,
и видиш, радује се читава васељена.
Победите ли ко ми, ви, народи околни,
ускоро ће вам земља остати ненасељена.

Такве победе нови сјај у животе носе,
победно маше рука, с екрана, не са трема:
мишићави младићи, девојке златокосе,
и осмеси невини где невиности нема.

Ах, руковања с трасе, обнове сушт волумен,
па онај ашов који ударнички не спава:
та рука председничка бацнувши први грумен,
као да ме унапред у земљу укопава.

Многи успеше славно (ја не знам да л успећу,
са овим ситничавим и непотребним маром):
ал мало ко је успео у волшебном умећу
од свих могућих победа – да докрајчи свој народ.

Дунавска идила

Ја волим поглед с Петроварадина,
како се Дунав пред оком отвори,
у срцу ми се разрасте градина
што с вековима, на српском, говори.

А лед кад следи јануарске бразде
поља се јавно одену у бело:
тада не трпе ни кораке газде,
ко пахуљама продисало тело.

И мноштво људи врви, као тачке
што прогмизаше у свом скритом циљу,
наћи пред собом трагове отачке
у живом снегу и поспалом биљу.

И оживели аутомобили
као домаће трпке животиње
у чијим су се утробама скрили
богати просци и лепе роткиње.

И све то клизи, прати семафоре,
уредно гази прелазе пешачке,
понекад, журно, погледају горе,
где их посматрам ко покретне тачке.

Ал више прија смрзлост реке глатке:
изломи ваздух на леду отворе
где се гачући прпушкају патке,
раколе, само што не проговоре.

Каква идила, по дунавском леду,
заљубљености у постигнут ред!
Ко би рекао да су ту мог деду,
пре пола века, бацили под лед.

Скелети

Скелет не периферији. Скелет поред Језера.
Скелет на прагу куће. Поред самог хотела.
Где год закопаш: скелет: као да се помера,
један једини, и смрт га није преотела.

Верујем да је то нешто у вези са судбом нашом:
Зашто се људи брину, и буде сву злу машту
па се не усуђују да узму у руку ашов,
и нико више не сме да зачепрка башту.

Шта ћемо с великом градњом: за то су потребни темељи.
Ал како ће краниста, када ископа скелет?
Он мора у општину, а тамо се сви хватају
за главе које немају. Ко ће земљу да премери,
да прорачуна кости, да отвори нов предмет,
да се бројкама снађе у надљудскоме атару?
И не треба се чудити. Овај је предмет прастар.
За њега не помаже ни библијски катастар.

Не плашимо се. Овде, скелети, то су вам
домаће животињке. Свако по једну гаји.
Свак у орману држи по један скелет очуван,
да се не губе лепи народни обичаји.

Посебно Капислана костима се размеће,
робом за екстра-тезгу, ил снимак са Ју-тјуба…
А ја сам заостао… Још глођем кости пилеће.
Још увек јадцем чачкам ово још мало зуба.

Шта је са земљом људи? Сви људи су под земљом.
Искористише карту судњег небеског прелета?
Јер улицама нашим, под миленијском мемлом,
ходају и здраве се – све скелет до скелета.

Ко је следећи у тој плодно сејаној њиви?
Бежи у свод! Ал како? Тек тица тле прелети.
Ни мртви нису мртви, ни живи нису живи,
ни људи нису људи. Скелети, скелети, скелети.

Обитељ

Бог је заузет. Има важнија посла.
Често на то заборавим – јер често ми и треба,
ал заузетост јасније разумем што сам старији,
и не колутам више кивно зеном пут неба,
јер свест да он постоји све чешће ми је доста:
не љутим се кад кажу да није у канцеларији.

А ипак, крајичком свести, понекад осетим да ми
бива и криво, што ме игнорише, и неће.
Тако сам сам у овој неуклоњивој тами,
и често не знам куда без њега, сред несреће.

Преиспитујем себе: чиме се то замерих?
Радим у зноју лица, а ђаво не орe и не копа,
па ипак му је ближи, ил се бар тако хвали.
Можда смо једно време глувилом преспавали,
можда се не доказах у правоверној намери,
а он, натуко наушнице, и не чује ни попа?

Нешто се материјала до сад о њему снимало;
можда се погордио; а можда су га отели.
Сигурно не бих био бољи од њега нимало
на његовоме месту, у његовој фотељи.

Обријао бих браду, и прекрио се плаштом,
на јадиковке људске не бих се никад јављао.
Не бих поднео такву убогост и сиромаштво
и велике и моћне само бих поздрављао
не зато да се и мени из њине ћасе прелије,
већ зато што је с њима све лакше и веселије.

Али, да не претерујем! Ипак сам лик му спазио,
нешто велико судбина и мени је подарила.
Долазио је, каткад, и кад га нисам тражио,
да га препознам само у одбаченим стварима.

Да, сретасмо се ретко. Ал, тиме драгоценије.
У пролазу, и успут, док сок од брескве пијем.
Тако гледано – и мој живот на процени је.
Није ми дужан ништа, осим последњи пријем.

Бог је заузет. Чак је променио мобител.
Не јавља се на старом. Одузела му управа.
Одустао сам, најзад. И зашто бих му сметао.
И зашао сам тихо у велику обитељ
киша, птица и трава, и непојмљивих дубрава.
Нисам саздан на земљи да Бога бих сретао.


Поглед у небо
Татјани Осречки (1946-2012)

Господе Боже, хвала ти на киши,
(тим изненадним твојим стиховима),
на шуму који зна бити и тиши,
на посети детињства, у сновима.

Хвала на стану, кораку (нечврстом),
колегијалном групном фарисејству,
тежини што се скупила под прстом
да лакшањем се преручи у песму.

Хвала за тешке фабричке капије,
грешку на конту што ме описмени.
За слабу плату нефакултетлије,
(други добише одузето мени).

Хвала на снегу ког јануар жуди
(ћутке, без дреке, не простачки, ко ми),
што више нема јутра да ме буди,
хвала за разум, и – хвала на коми.

На амболији, на сломљеном куку,
смрти вољеног човека, на стресу,
што не избегох ни муку, ни бруку,
и на престанку дисања у месу.

Хвала што не знам да ли скочи цена
сандуку који у гроб ће да рину,
комеморацији, а понајвише на
општинском гробном месту што ме збрину.

Хвала за ових шездесетак лета
верности смрти, вероломства браће,
мада сам могла, не од овог света,
на свету овом остати и краће.

Хвала што срце још злу не да на се,
ролама бираним, и небиранима, –
мада, за све то, могла бих и да се
захвалим локалним тиранима.

24. јануара 2012.

Под сметом

Затрпан сметовима оставио сам простор
за дисање, под њима, ко да се то још може.
Корачају нада мном, и нека им је просто,
ја немам куда сем из те небиране коже.
Не надам се у отоп. Да и мене огреје.
Моја је равнодушност једино задовољство,
може бити тек више или тек мање оштро,
као сунчев зрак који не допре: ко зна где је.
Мој дах ме, још, једини, за живо биће сматра:
постаје видљив као недовршена ватра.
И дишем тако, сквржен, сопственим дахом бодрен,
и ланцем других бића скутреним испод смета.
Загрљени, чекамо сан преко ког се оде
откуцајима срца у сјај топлијег света.

Вера

Не обећавај никад, ја поверујем одмах
кулама у ваздуху, баштама уцветалим,
кућицама на брегу, кафенисању чак.
Не умем да очувам здрав сумњичави одмак:
лице у ожиљцима, тело које не жалим,
а треба ми лепота као душнику зрак.

Из ноћи где се легу небивали вампири,
из пакла где сам био туриста света први,
из чаше жучи (испих, и испила ме, до дна).
Из јаме с лешевима, из базда што се шири,
из отрованог легла, душегупке у крви
коју сам некад звао, сећам се, земља родна.

________________

ЛеЗ 0006547

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s