(Зборник ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ 2012: Рубрика: ДАРИВАЊА)
_____________________________________________________
ВЛАДАРКА
Вече, и пријатније од пратње сенке цватне.
Уђох у сенку, азил савршен за скривање.
Глас који награђује понизно ишчекивање,
прошапта ми: „Сад гледај, видећеш дворац патње.“
Моје уморне очи усхити боја: лила;
јединствена, кад црно свуд влада. Непрозирна,
остаде посађена патња, веома мирна.
Усхићује огромност јединственог бледила.
Моје срце се стеже у погибељној рани,
и спремах се да одем, кад рече ми: остани,
наставак њеног плача очекивах, тог трена.
У престоничној сали – боја мртвачки болна –
сву ноћ прегради месец, као бујицу стена,
и Патња цареваше, надмоћна, неумолна.
ЛАВИРИНТ
Лутам дубином лукавог и суровог лавиринта…
Шта да ме спаси осим болне гордости хропац.
И ево, и Ноћ пада с косама хијацинта,
и губим се дубином суровог лавиринта,
о, владарко што беше моје благо и пропаст.
Љубав ми лицемерна и цинична ми мржња
две боје лутања су, пијане од очаја;
крај усана им бора што церење подржа:
љубав ми лицемерна и цинична ми мржња
две боје проклете су у ноћима без краја.
Лутам дубином лукавог и суровог лавиринта,
све даље кораци су, уморни, од твог прага.
Видик: рђаво згасле жеље грозница скрита…
У двосмисленост сиву лукавог Лавиринта
уносим своју грижу, руине и сва блага…
УНДИНА
Твој смех је јасан, твоја нежност – дубоки потоп,
твоји пољупци хладни воле зло које чине;
твоје су очи плаве као на валу лотос,
и љиљан с воде чист је мање, твом лицу принет.
Твој облик несталан је, ход флуидно прозиран,
твоје су косе – лако плетиво што се раши;
твој глас је струјни жубор вероломног немира;
твоје су гипке руке подобне речној шаши.
С дугим трскама река, где загрљај твој нија,
сплети нас и задави, утопи, како знаш;
дубинским бујицама гаси се агонија
у невидљивим ноћним нестајањима, кроз шаш.
ТВОЈА КРАЉЕВСКА МЛАДОСТ
Твоја краљевска младост меланхолији прија
Северној, где маглина застре цветове бола,
ти мешаш са сузама жељу и несклад пола,
озбиљан као Хамлет, бледа ко Офелија.
Пролазиш, блеском лепог лудила да се јавиш,
ко она – што разбаца цветове и стихове,
ко он – што гордо граби твој бол, непознат икоме:
стојбеност твог погледа нико не заборави.
Осмехом светле драге, ил маштом мрачног драгог,
твоје биће ко двострук магнет привлачи снагом,
твоје тело, док гори – хладан жар свеће точи.
И моје рушно срце сруши се попут роба
кад видим чело принца и девојачке очи,
каткад Једно, кад Друго, истовремено оба.
ПЕСМА ЗА МОЈУ СЕНКУ
Права и дуга као чемпрес
моја сенка, уз корак вучји,
освоји зору, па ме мучи.
Моја сенка, уз корак вучји,
права и дуга као чемпрес.
Она ме прати, као укор,
у светлостима јутра бриди.
У њој судбину своју видим,
тесни ме да ме зближи с муком.
Од јутра с пољског пута бриди,
стално ме прати – као укор.
Прати мој корак као грижа,
и траг корака, понад влати,
док гледам, носи сав плам дати:
склоништу смрти све је ближа.
Моја је сенка изнад влати
неумољива као грижа.
МРТВИЛО
О, мртвило, о Смрти млака, музико глува!
Твој поглед се у вечну засићеност уреже,
уз сен корака твојих песма се цветна веже
љубичицама тамним које ноктурно чува.
Мириси исцрпљени, звезде без пиједестала
објаве рукама твојим своје пројаве оскудне:
подсећају на наде и патње узалудне
које нам је лепота нанела, да би нестала.
ДРВЕЋЕ
У јесени сивој, кад се април плави,
ко да шарм дрвеће немирно покреће.
Топола се свија с ветром (ко да неће),
ко у телу жене кад се жеља јави.
Та милост је слабост давања у телу;
дрвеће, док мрмља, и шуми, и сања –
ружама Леванта љубавно се клања.
Јасика са круном, испред свих, на челу.
Сребро месечине мислима ојача
и бреза се дужи као слоновача
вргавши бледила кроз незнане сенке.
Нагорко заструји смеђокоса липа
и на акације и траве далеке
већ се снег божанских парфема расипа.
(Превео са француског Владимир Јагличић)
стр. 142-144
_________________
ЛеЗ 0006548
РЕНЕСАНСА | Српска ренесанса 