„Туга голема“ или о духу српске књижевности

Ал. Лукић

Прештампано из књижевног часописа Посебна породична заветина, 1-2/2007, април, стр. 67-73

РОМАН О МЕСЕЧИНИ или трагом једног Лукићевог романа изван његових циклуса романа. – Нисам био задовољан првим издањем Лукићеве књиге Туга голема. Зато што је то, у првој верзији, била само пасија по Емили Џонс, односно Рајни Лоћики. Можда и зато што је, прва верзија ове књиге, била непотпуна слика несреће српске емиграције на Западу после другог светског рата, виђена из угла једне несрећне авантуристкиње?
Очигледно је да је тај рукопис настао осамдесетих година, одмах после смрти Титове, о једној табу теми, али га писац није објављивао, или га није објавити могао. Рукопис је одстојао у пишчевим фијокама годинама. То је било добро.

У чему је ствар? Зашто је тако? Зашто овом песнику уметничке и етичке обдарености, и његовом Делу, или појединим његовим књигама, трајније уметничке вредности, није посвећена пажња? Више разлога има за то. Али онај наглавнији је, свакако, то што се српска књижевност, па и култура, није још увек ослободила парохијалног.

Лукићева намера није била да да једну широку палету словенске емиграције на Западу после Другог светског рата, као Црњански, у РОМАНУ О ЛОНДОНУ; Лукић је пошао од једне истините исповести, једне наше жене Српкиње, чију је личну и породичну судбину скројила југословенска револуција. Лукић је у том
смислу одабрао једну болну тему, недовољно обрађивану у савременој српској књижевности, и, при том, он је искренији од многих других српских послератних писаца. Веродостојнији је, уверљивији, убедљивији. Ту књигу Лукић није написао да се ма коме додвори, као Марко Валерије Марцијал; не. То је последњи српски писац за кога би се могло рећи да је удворица.
Лукић не припада плодном и разгранатом племену књижевних гладница, људи осуђених на вечно просјачење и на све књижевне награде које постоје на балканским просторима. Није Poet Laureate.
Лукићева јунакиња Рајна Лоћика алијас Емили Џонс рођена је и потиче из крајева из којих и Михајловићева Петрија, дословно. У првој верзији Лукићеве књиге, има сличности између ове две књижевне јунакиње : Рајне и Петрије, пре свега по говору којим говоре, по судбинама; обе судбине су трагичне. Међутим, Мирослав Лукић је песник, а Михаиловић то није, или је само понекада. Осим тога, Лукић је дошао после Михаиловића, и то треба увек имати на уму. Петрија је израз једног послератног света сконцентрисаног на један крај; Рајна Лоћика напушта тај простор и савлађује као од шале огромна пространства. Доспева до Енглеске и Америке и тамо се суочава са новим стварима за нашу књижевност.
Рајна Лоћика има буран живот, као што је био Шекспиров : буран и пун разноврсних доживљаја, али треба рећи и то да се Шекспир никада није шетао под
руку с краљевима, мада их је у душу познавао…
Рајну води несрећна судбина, каприси, носталгија, чежња за одбеглим оцем, некадашњим партизаном, потоњим чуваром једног њујоршког парка. Рајна је својим очима видела несрећу и апсурд српске емигације на Западу после Другог светског рата. Међутим, Рајна је завршила и неке школе, стекла је извесно животно
искуство које у много чему надилази искуство једне Михаиловићеве Петрије; Рајна, не заборавимо, у туђини пише, поред писама, и стихове…
Рајна није светица. Рајну је живот бацао од немила до недрага… Она је своје песме у туђини записивала у споменаре, које није сачувала. У души је, у туђини била песник, али није била само песник, није то била увек и на сваком месту, из године у годину, из месеца у месец, у свако доба и у сваки час. Она је била од оних људи и жена који су осетили пуноћу живота, оптерећеног разним обавезама, задацима, згодама и незгодама. Била је, пре свега, жена, па онда песник и емигрант…
(У једном од изврсних Лукићевих претходних романа, УЈКИНОМ ДОМУ, описана је трагедија породице Лоћика крајем другог светског рата, када је Рајна игром случаја преживела казнену ноћну експедицију другова шумских њенога оца и дедова и паљевину родне куће; међутим Туга голема није наставак УЈКИНОГ ДОМА, мада је неки читаоци могу доживети и тако.)
Прво издање ове књиге, прошло је сасвим незапажено 1998. године. Прво издање је било само исповест и само роман о Рајни Лоћики, јунакињи необичне животне и породичне судбине; налик на „Петријин венац“ Д. Михаиловића, донекле, а по теми на „Роман о Лондону“. То издање је било пуно шт. и стилских грешака. Узгред буди речено, ова књига је сада нешто друго, дупли роман, и – једини Лукићев роман, десети, који није укључен (у Опусу Н°1 : УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА) у неки од три циклуса пишчевих романа.
Најсличнији овом Лукићевом роману је његов роман „МЕСЕЧЕВА СВАДБА“, објављен у јесен 1999. године, „роман наших дана“, „роман страве и ужаса“, како гласе ласкаве оцене критике; међутим, роман упркос томе што представља прворазредно и трајно уметничко сведочанство, није доспео на списак дела која конкуришу за НИН- ов роман године, јер су га чланови жирија – необична једна дружина, књижевних водених цветова (…) – „ескивирали“, сврставши га у документарно – дневничку прозу.
Лукић је писац другог кова: ствара далеко од медијске халабуке, готово у потаји. Припада оној групи писаца која је предана и одана своме раду и стваралаштву. Зато је било и могуће да овај писац, први – не само у оквиру своје генерације, него низа генерација српских писаца рођених средином ХХ века, почне са објављивањем позамашног опуса УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА. Друштво у којем живи и ствара овај писац, по свему судећи, није дозрело за пуну истину о себи и оном што му се догађало током последњег века, није још увек пријемчиво за свођење биланса; па је и очекивано, што је разроко, кратковидо, себично, сујетно, нарцисоидно, сирово и неправедно. То друштво још увек тавори, упркос страшних ствари које су се догађале и догодиле, у свету илузија.Ништа у том друштву није више стабилно; ни најугледније књижевне награде.
Увек их додељују погрешним романописцима и осредњим књигама. То траје већ предуго. Не сећам се када је НИН- ова награда за роман године додељена роману и писцу који то заслужују. Фаворити НИН – овог жирија, од почетка па до краја, беху „миљеници“ римског императора Августа, у суштини политичара без срца, без скрупула и без маште, оног што је осудио на бездушно и сурово прогонство Овидија.
Међутим, тај сурови (и глупи) Август, крај себе је ипак имао „Мецену, човека високе културе, који му је помагао у деликатним питањима односа према књижевницима и утицаја на њихово стваралаштво. У личности Гаја Мецене скупиле су се и ујединиле све оне особине које је свака епоха понављала и обнављала у најразличитијим видовима. Високога рода и богат, књижевни дилетант неиживљених амбиција, чији урођени такт и истинска љубав према уметности нису дозволили да се претворе нити у снобизам нити у графоманију – он је имао толико укуса да је туђу, а добру, поезију ценио више од своје сопствене“ (Јан Парандовски, АЛХЕМИЈА РЕЧИ, Београд, Култура, 1964, стр. 41).
Чланови данашњих књижевних жирија, овде и по свету, потомци су Меценини.
У земљама у транзицији, каква је и наша, још увек је стара пракса награђивања.
Ко хоће најугледнију књижевну награду мора пристати да буде упрегнут у једну одређену политику, као што су то били давно Вергилије и тврдоглави и својевољни Хорације, или колико јуче Црњански, Андрић, Ћосић, Давичо, Видосав Стевановић, М. Савић, М. Ј. Вишњић…
Сви који су добили најугледније књижевне награде служили су, сами знају најбоље коме и чему, и чека их судбина попут низа других књижевника чија се имена једва и шапатом чују испод рушевина векова…

*
Оно што је једнима давала и пружала судбина, Рајна Лоћика је морала сама стећи и освојити. Она је налазила у себи стваралачку супстанцу, али јој је то било мало, па је за њом, као за њеним оцем, јурила по целом свету. Кренула је из Босиљковца и Великог Градишта на Дунаву крајем шеседесетих година и стигла до Енглеске, Шкотске, до Америке и Њујорка; њен живот је грозничава трка за утисцима, доживљајима. У свом путничком пртљагу, после скоро двадесет година, почетком осамдесетих, вративши се у своје место рођења, да у њему подигне лепу породичну кућу, она није донела баналну приповест, већ опоро и горко сведочнство о српској послератној емиграцији и њеној трагедији.
Рајна Лоћика можда није авантуристкиња; она није плитак дух који одражава стварност као вода: верно, површински и тренутно… Рајна Лоћика је, једноставно, речено у рукама судбине; у крајњем исходу – њена играчка.
Филип Сенковић – њен сродник, професор и писац и јунак неколико Лукићевих романа, схватио је то на време; схватио је богатство искуства Рајне Лоћике; разноврсност њеног искуства и широко поље њене интроспекције. Сачувао га.
Лукић је учинио добру ствар што је прву верзију књиге ЕМИЛИ ЏОНС: ОГЊЕНЕ ЖАБЕ, прерадио темељено, проширио, доградио, допунио, усложио: то је сада нешто друго, књига сасвим прекомпонована, ПРЕПЛЕТ. Преплет пасије Рајне Лоћике алијас Емили Џонс и пакла унутрашње (е)мигације по Филипу
Сенковићу.
Роман захвата више од пола века, другу половину ХХ века, закључно са бомбардовањем Србије 1999. године, све билансе српске, и према томе би се овај роман могао схватити – мада је његов аутор далеко од тога ! – као роман епохе Хокус – покуса. У овом роману нема монотоније! Овај роман није само – роман – трагедија. Ова књига не шминка мртваца; њен аутор је ненашминкан. То је вероватно један од најбољих, најлепших српских романа ХХ века о теми завичаја и туђине, емиграције.
Лукић је у овом роману , као песник Китс, гледао на сваку реч у овој књизи очима љубавника. Цео свемир представља грађу, огромну и неисцрпну, књижевну грађу; уметност романа црпе са многобројних и разних извора, понекад из саме себе.
Лукић је, у роману Туга голема, књижевну грађу нашао, на једној страни, у својим претходно објављеним романима (УЈКИН ДОМ, ЛИТУРГИЈА, МЕСЕЧЕВА СВАДБА) , на другој у исповести своје књижевне хероине Рајне Лоћике, на трећој, у деветом кругу пакла епохе Хокус – покуса, апокалиптичне 1999. године.
Он се, при том, помало и поигравао, уводећи као епизодне књижевне јунаке, и неколико књижевних јунака мога првог романа «МАЕСТРО ПЕР ПЈЕТРО». То поигравање је израз мајсторства, претека, и то је, верујем, природно после свега – после девет написаних романа.
Овај романописац, у своме десетом роману, досеже и тамо, где ни један српски писац ништа не види, где ретко одлазе и природњак, психолог, па ни метафизичар. Он са таквим мајсторством и лакоћом испитује расположења, пролазне облачиће у пејзажу душа својих јунака. Он завирује у вијуге њиховог ума и душе, где су се завукли и скрили многи опиљци успомена.
Књижевна уметност не зна ни за какве границе. Лукић слика пејзаже величанственије и од самог неба – како је говорио Иго – унутрашњост људске душе…
„Књижевна експлоатација света, нарочито за последњих сто година, нарасла је до огромних размера“, каже Парандовски: сетио сам се тих речи, и помислио на поплаву дела, разних жанрова, насталих поводом нечувене НАТО агресије, прошле године.
Сећате ли се, ево, само годину дана доцније, иједне друге књиге о томе, осим Лукићеве МЕСЕЧЕВЕ СВАДБЕ?
Поезија тога изванредног романа, подлегла је свим европским и светским утицајима, али је сачувала у себи посебност ванљудског света; исто то важи и за Тугу голему. Јер Лукић је од оних писаца који ништа не багателише. Реч је о писцу изванредне маште, али писцу који не бежи у прошлост од савремености. То је писац којем је досуђено да живи и ствара на крају епохе Хокус – покуса: он је гледа у очи, гледа је – као месечину, цареву невесту. Лукић је писац широког полета и визионарског погледа, и дато му је било да изнесе у МЕСЕЧЕВОЈ СВАДБИ, из фермента текућих дешавања (1999), дело истинито и снажно, незаборавно, да да опис савремености, као што су други оценили, као што муња осветљава хаос буре и усталасану површину мрачног мора.
Туга голема је нешто изврсно, више од романа, лирика најважнијих човекових тајни, које се крију у његовој природи и души, а не у приликама које му је судбина доделила.
То је и роман о српској емиграцији после Другог светског рата на Западу, али и о оној унутрашњој (е)миграцији српског човека у другој половини ХХ века.
Овај Лукићев роман је успео да продре тамо где други српски писци нису, и он је своје јунаке и епоху на издисају већ затворио као саће – медом и воском.
Овако високу оцену овај писац је сасвим заслужио. Овај роман доказује како историја може бити привлачна тема, али не на начин многих српских писаца друге половине ХХ века. У историји друге половине ХХ века било је и још увек има много нетакнутих области.
Међутим, Лукића не вреди упоређивати ни са вршњацима (не зато што би поређење ишло на његову штету; а и са киме да га оредимо?…), ни са писцима рођеним пре Другог светског рата; ниједан од њих није написао књигу – матицу. Лукић се од фаворизованих писаца свога времена разликује по томе што је стварао и ствара књижевност по времену друкчијем од онога које регулише свакидашњи живот, казаљка на часовнику историје…
Овај његов десети роман израз је и уметничког стрпљења, стрпљења!
Истраживачи могу у будућности упоређивати ону прелиминарну, часописну верзију, и ову другу, коначну верзију књиге Туга голема. Читаоца, овог данашњег, и оног будућег, то неће много занимати.
Лукић на крају ХХ века чини важну ствар за препород и обнову српског романа: његов роман је асимиловао у себе многе друге књижевне родове; преузео је од њих замисли, композиционе елементе, атмосферу, мотиве, расположења; закорачио је и у историју, политику, у антропологију и храни се свим токовима који теку у организму овог света. При том, Лукић у Тугу голему није сручио сав багаж свога знања и искуства.
У овом роману нема правих и стварних места у корист измишљених; али књигом не доминира уплив фактографског. Матерњи језик је био довољан да се исприча ова прича, али многе енеглеске фразе у књизи нису дате несвесно и анонимно, напротив. Не Молотовљев, Лукић је, десетим својим романом, саставио један жешћи књижевни коктел, жестоко пиће, и већ после неколико прочитаних страница читаоцу већ почиње да се врти у глави…
Лукићева књижевна судбина Лукићеву књижевну судбину не могу одредити данашњи критичари, данашњи књижевни ауторитети (могао сам све то да ставим под наводнике). Сам Лукић (колико ми је познато то никада није ни очекивао). Лукићеву књижевну судбину ће одредити неоспорна чињеница да ју је ИСПУНИО!

Дакле, Лукића ће полагано дејство његовог књижевног опуса водити кроз предрасуде и баријере српске књижевне парохије према врховима српске културе и књижевности… Дело Мирослава Лукића ће прихватити књижевна генерација која долази и генерације које ће тек долазити. Јер, понављам, као песник, Лукић је скоро непрочитан….
Недовољно се зна и о његовој реалној и стваралачкој критици у ширим круговима српког друштва и јавности, што је и разумљиво. Лукић није само изванредан романописац, аутор неколико ванредних романа, он је истовремено успешан песник, врстан антологичар, солидан песник-критичар…
То је човек који као стваралац вапи за Богочовеком, јер зна да човек једино Њиме може бити враћен себи.
Песнички опус Лукића је импозантан; у том опусу има много тога што је човеково (чега има и у опусима других српских песника), али оно најбоље како у његовом песништву тако и у најбољим романима његовим је оно што је у нераскидивој вези са Душом. Душом је Творац овог писца везао за Духовни свет а телом за вештаствени свет, и пустио га кроз овај живот. Тумачи – чак и кад су били сасвим добронамерни (а увек је било и биће таквих, као и оних других, наравно) – формално и официјелно, често неспретно, прилазили су тајнама овог писца, тајнама његове личности и уметности. Лукић је од оних писаца које су подједнако мамила тајанства духовног света и чари вештаственог света. Као човек и писац, Лукић је свим бићем између два света, налик је на разапето уже између њих. Тајна Лукићевог бића претварала је мисао људску о човеку у јаук, у грч, у лелек, у плач; док се није десио прелом у овом писцу (који је тако очит у једном од његових романа Литургија, у коме се све оно што је човеково, вратило Богочовеку, ологосило, обоговечило).
Душа већине писаца српских друге половине 20. века (то се може доказати потанком антроплошком анализом): несједињена је са Богом Логосом; душа је ван себе!
Било је наравно људи и стваралачких личности који су живели душом, а да нису знали шта је душа. Тајну душе је открио Логос, Онај од кога је њен постанак, њено биће, њен оригинал.
Лукић већ у раним песмама из првих студенстких година, има песама о души, о Христу, Гетсиманском врту… Јер и као млад човек, Лукић је слутио да је у Логосу смисао душе, њено блаженство, њена вечност и њен рај. Ако се удубимо и у рану поезију Лукића, у Бршљан око младости, видећемо да је Лукићева душа и у најинтимнијој скривници својој христољубива, богочежњива. Кад кажем да је Лукић имао повољан стваралачки развој, тиме мислим пре свега на следеће: да је у очовеченом Богу Логосу Лукићева душа нашла себе и свога Творца. Другим речима, за Лукића је мисао, свака мисао, највећа мука под небом док се не извије у богомисао, у Христомисао. Мисао је страшна ствар и највећи пакао на земљи док се не преобрази у Христомисао…Јер људска мисао луди грехом, као и осећање, а Лукић је сазревајући као човек и као песник научио да је једини лекар и лек од тог лудила – Богочовек.
Мирослав Лукић је објавио неколико књига критика и есеја; тумачећи, вреднујући, анализирајући, како дела савремених српских писаца, тако и оних мртвих, али и дела аутора светске књижевне баштине. Као критичар, М. Лукић је написао више од 30 шт. табака о другим писцима; колико су му, они који су живи и које је вредновао, а баве се на овај или онај начин књижевном критиком, „узвратили“?

М. Павловић – пођимо од најстаријих – писац о којем је Лукић доста тога написао, узвратио је: само једном реченицом! Срба Игњатовић – једним параграфом, по службеној дужности (као уредник Верзала, поводом изласка „Трговаца…“)! Јован Пејчић са неколико страница… итд. Та непропорционалност, ипак, упућенијем познаваоцу српске књижевности на крају 20. века пада у очи.

Дакле, српска књижевна парохија, има своја правила, и своје немилосрдне, мандаринске „принципе“.Као уредник „Савременика“, Игњатовић је од првих бројева свога часописа, пружио запажену подршку Лукићу, као критичару, скоро из броја у број, безмало десет година. (1990 – 2000).Сам Игњатовић, ваља рећи и то, скоро да је престао да пише књижевну критику; старећи, окренуо се дозираној врсти повременог критичког оглашавања. То, што је Лукић објављивао о новим или поводом старих књига, у „Савременику“, било је – реална, стваралачка критика…
Лукићевом делу није „узвраћено“, јер није имао ко да узврати…
С обзиром на посебне услове, врло неповољне, у којима је опстајала српска књижевност друге половине 20. века, илузорно је било и помислити да ће Лукића, као писца, подржати – књижевна генерација која му је претходила, или књижевна генерација вршњака. Обе је, сам Лукић, као критичар, жестоко критиковао и идентификовао, као ДЕЦУ СТРАВЕ. Међу њима има много „вампировића“, како сам једном константовао у једној својој песми написаној почетком деведесетих. Вампировићи, по дефиницији, припадају соју крвопија, далеко су од бића несебичних, као мочваре од звезда. Чак су и мочваре позитивније од вампировића, јер се ноћу у њима звезде могу огледати…
Право је чудо да је Мирослав Лукић, као писац, опстао, имајући у виду да му је судбина наменила да објављује своја дела, без ичије подршке и помоћи, у време доминантних богобораца и безбожника, како у земљи његовог рођења тако и у добром делу савременог света.
Лукића неће радо штампати ни у Паризу, ни у Лондону, ни у Америци, али ни новокомпоновани издавачи у Русији, па упркос томе, овај писац је осуђен на бесмртност и поезију, које не само да су опколиле њега и његове најбоље књиге, него и све његове светове. Зашто? Како?
Најједноставније речено, својим опусом Вечити чудесни коренови, овај писац вишеструких умних дарова, запутио се као педесетогодишњак путем богочовечанског реализма- уметности будућности, уметности која полако и сигурно смењује једну малаксалу културу, која траје већ десет векова – фаустовску културу. То је видљиво у једном од његових романа (крај трилогије Младост без старости и живот без смрти). Не постоји само српска књижевна парохија, постоји и европска и светска књижевна парохија, њен становник никада није био овај песник! Лукић је несебичан тип књижевника. Врло редак несебичан тип уметника. Живот Лукићев, нимало лак, можда трагичан, судбином и патњом и вером, жртвом стваралачком, измењен је; стваралачки развој је изменио природу овог уметника, као што је васкрсењем Богочовека људска природа неповратно поведена путем бесмртности.
Дакле, стварајући опус Вечити чудесни коренови, Лукић је живео вером у васкрслу уметност, Свеуметност. Лукићева судбина и живот налик су на јеванђеље. Живећи вером у васкрслог Богочовека, у васкрслу Свеуметност, Лукић је живео изнад смрти, и као да је недосежан за њу; она је можда подножје ногама његовим? Уз помоћ Творца, овај се уметник и човек одвикнуо од прве природе човекове, од смрти као нечег природног. Бесмртност је постала друга природа овога уметника и човека, постала је природна овом човеку и уметнику, а смрт неприродна. Уметност, тј. Свеуметност је преображење, васкјрсење; без чина Христовог васкрсења и преображења нема ни хришћанства ни уметности. Најкраће речено: сва могућа прича о уметности Мирослава Лукића, своди се, као и сва историја хришћанства, на чудо, једно једино – чудо васкрсења Христовог, које се непрекидно продужује кроз сва верујућа срца из дана у дан, из године у годину, из века у век до – Страшног суда. На чудо преображења. Човек и уметник се стварно роди не онда
када га мајка роди на свет, већ кад поверује у Чудо.Тада он пролази кроз неопходно преображење. Мајка рађа дете за смрт, за гроб; чудо вере и чудо уметности истинске порађа за живот бесмртни и вечни и уметност незаборавну и исцелитељску.
Мирослав Лукић је један од најуспешнијих и вероватно најсрећнијих стваралачких личности код Срба крајем 20. века. Тај христолики писац и човек не стари, већ што више живи све је млађи, све се више приближава не старости већ младости, која је боља од његове тужне и пређашње младости…Лукић је представник богочовечанског витализма…

______________

ЛеЗ 0006539