Сумњива занимања

«Уредник по позиву»? Ново занимање? Ко је то био јуче? Ко је то данас? Шта то значи? (Ако уопште нешто значи?)
Пре неких четрнаестак година прочитао сам на страницама једне новообјављене књиге (поље уредничке одговорности), чудну одредницу «гост уредник». То је било написано испод места означеног за одговорност издавача. Пре неколико месеци, прочитао сам «уредник по позиву», и одреаговао на једино могући начин (видети детаљније: http://zavetine.wordpress.com/2012/01/13/%D0%B4%D0%B2%D0%B0-%D1%86%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%82%D0%B0-%D0%B8-%D0%BA%D0%BE%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B0%D1%80/ )
«Уредник по позиву», као и «гост уредник» – то значи данас, у земљама неокончане транзиције, којешта. Апсолутну неодговорност, нешто на шта могу пристати једино књижевни шпекуланти, књижевни диверзанти, и сумњиви индивидууми. То није ново занимање, не. Старо је колико и свет. На то тзв.ново занимање пристају они што воле да шминкају бабе, што воле да пуштају крв другима за ситне паре како би хранили вампира наше коби. У суштини, реч је о својеврсној мешавини некрофилије, ситношићарџијског духа и неиживљених амбиција најгорих српских бирократских официјелних трабаната. У суштини, «уредник по позиву», као и «гост уредник», то је покушај подвале, обмане, равне (како би то рекао рески Брђајев) антихристовој подвали. На улогу «уредника по позиву», као и «госта уредника», изгледа да пристају сасвим специфичне личности, које за то имају пре свега карактерних и других предиспозиција; то су, као што знате, оне личности које нису сачувале своју чврстину, свој лик и своје обрисе», па «падају», греше, чине зло (верујући да чине добро!), подлежу саблазнима и»чарима удвојених ликова антихристова духа». Таквима се треба супроставити, пре свега их разобличити, учвршћујући властиту личност, вежбајући духовну дисциплину личности, чувајући људски лик у личности и подобија Божја – јер све то узев скупа брани «од сила стихија «овога света», које ударају на њу».
Српско друштво (и култура) су већ дужи низ година у неописивој кризи и у таквим временима намећу се сурогати и псеудо-иницијативе уместо изворне културе, правих вредности, и одговорних арбитара. Ми смо изложени страховитим и погубним токовима једне «револуције». («Револуција је крај старог живота а не и почетак новога живота, она је плчата за дуготрајни пут», Берђајев.) Плаћене и амбициозне најамнике, оличене у тзв. «уредницима по позиву», као и «гостима уреднцима» треба жигосати као грамзиве и духове нижег реда, шпекуланте и шићарџије и продавце магле….
(Трагом једне веб вести: Књижевност 1/2012.видети више: http://www.uksrbije.org.rs/dogadjaji/123%20Tribine%20UKS%20mart%202012.htm )