Како да памет постане организованија од глупости или случај Наташе Пејин?

Колико је расутих и неорганизованих, неповезаних, не само по Србији, него и по Европи, и читавом свету , српских пчелица по свету?
Зашто су бумбари и трутови и глупост , по правилу, много боље организованији од пчелица радилица? Незнаних и малих, српских пчелица широм ове планете? Зашто је српска глупост организованија од српске памети? Врло радо ћемо публиковати, убудуће, критичке текстове на ову тему, али засноване на правим аргументима! Госпођа Наташа Пејин није једина ни прва, која је проговорила на отворен начин о нечему што је рак- рана српског друштва, културе и државе, у крајњем случају : српског човека, ма где он био.
Погледајте, више него инспиративну грађу!

„Naša književnost je bogata, imamo jako veliki fond prevoda na francuski jezik, ono što retko ko u Srbiji zna od ljudi koji se bave kulturnom politikom Srbija na francuskom jeziku poseduje fond koji je po obimu i kvalitetu treći po redu, posle Rusije i Poljske“, kaže naša sagovornica, vlasnik izdavačke kuće za promociju srpske književnosti i literature o Srbiji i Srbima u frankofonskom svetu
(Н. Пејин)

Kosovski boj

„Ja sam mali izdavač, nisam čak ni pravi, delatnost mi je vezana isključivo za srpske teme. Od početka sam se trudila da objavim nešto što niko drugi nije. Tako sam 2006. godine, uz Teslinu autobiografiju objavila ’Kosovski boj’ u sjajnom prevodu Adolfa d’Avrila, francuskog diplomate i orijentaliste. Našla sam taj prevod iz 19. veka u Nacionalnoj biblioteci Francuske, a pomogao mi je i D’Avrilov praunuk. D’Avril je ne samo preveo pesme, nego je i knjigu komponovao dramaturški. Napravio je na pedesetak stranica izbor iz predkosovskog, kosovskog i pokosovskog ciklusa i objavio ga na francuskom pod naslovom ‘Kosovska rapsodija“. Nisam ostavila taj naslov. Knjigu sam objavila dvojezično i nazvala je ’Kosovski boj’, jer se pesme odnose na njega.
Ovde se olako govorilo kako Srbi od Kosova prave mit, kako su opsednuti njime, a želela sam da objavim nešto što svedoči o ukorenjenosti i značaju Kosova za Srbe. Knjiga ‘Kosovski boj’ nije istorijski dokument, ali je ipak blizu izvorima.“

* * *
Колико наслова садржи Ваш сајт, и колико сте од њих сами објавили у Француској?
До сада сам сакупила 350 наслова, од којих су шест моји и ове године надам се објављивању још два. Мислим да је то што имам трећина свега што постоји у вези са Србијом на француском језику. Брже и више не могу, јер све радим сама. Направила сам библиотеку и књижару „он лајн“ која ме годишње кошта више од 2.500 евра, и од које за сада немам никаквих прихода, али не одустајем. Продајом мојих издања финансирам сајт, и мада изгледа лудо Никола Тесла финансира целу ствар. Продајом Теслине аутобиографије „Моји изуми“, и Теслине биографије, ауторке Маргарет Чејни покривам трошкове сајта. Кад год погледам његову фотографију у својој соби ја кажем – хвала. На јесен излази трећа књига о Тесли. Тренутно припремам књигу о Србији у Првом светском рату (1914). Ближи се 2014. и обележавање стогодишњице од почетка рата. Верујем да нам поново спремају улогу лоших момака, и зато одмор у Србији користим да нађем људе и литературу који доказују супротно, а на јесен исто настављам у Француској.

Видети више: Наташа Пејин: Српско срце куца у Београду, а не у Паризу

*
….
U vreme pariskog Salona knjige u martu, u Kulturnom centru Srbije u Parizu promovisan je sajt sličan Vašem, pod imenom „Serbika“…
Ovo je prvi put da govorim za novine. Jer, nije bitno da se o meni zna, bitno je da se zna o Pekiću, Paviću, Petroviću, Matijeviću… Ja sam samo karika između srpskih pisaca, srpske kulture i frankofonskih čitalaca. Ali, moram da kažem da je za žaljenje što za ovih šest godina niko nije hteo da me podrži i što se sada pojavljuje neko ko „otkriva toplu vodu“. Sajt „Serbika“, vezan za univerzitet u Bordou, direktna je kopija mog sajta i projekta, jedino što mu je dat univerzitetski profil i što knjige ne mogu da se kupe. Autora tog sajta, Milivoja Srebra sa univerziteta u Bordou, zvala sam svojevremeno da učestvuje u mom projektu, ali ta sadanja nije ostvarena. On je vrlo pametan čovek, dobro poznaje srpsku književnost. Napravio je izvanrednu antologiju srpske priče, napisao je odličan predgovor, znači učinio je veliku stvar za srpske pisce s tom antologijom koja predstavlja jednu od najvažnijih knjiga iz naše književnosti objavljenu u Francuskoj u poslednjih 20-ak godina. Ali, krivo mi je što me nije obavestio, što mi nije predložio da udružimo znanja, rad i energiju za bolji uspeh srpske književnosti, budući da je reč o istoj stvari koju sam ja već osmislila i razradila.
Vrhunac je što je „Serbika“ zvanično najavljena kao prvi sajt za promociju srpske književnosti u frankofonskom svetu. Nije važno ko je prvi, bitno je da jedni drugima ne pucamo u noge, da jedni drugima ne smetamo. Kaže mi jedan prijatelj: to je zdrava konkurencija. Pitam se ko normalan u Srbiji može da misli da – posle tragedije koju smo kao narod doživeli, kada smo bili osramoćeni pred svetom, poniženi – treba u popravljanju slike o nama da se ponašamo kao američki biznismeni i da konkurišemo jedni drugima. To je suludo. Tu i nema konkurencije, nego svako radi u svom selu, za sebe. Koliko znam, Ministarstvo kulture je podržalo Srebrov projekat, što me je u suštini obradovalo. Ali, problem nije u tome da se napravi pet sajtova, problem je u tome da se ne pravi konfuzija. Takođe, za mene ostaje najvažnije da srpska knjiga ode u ruke ljudi.
Na ovogodišnjem Salonu knjige u Parizu Vi ste jedini predstavili knjige srpskih autora i knjige o Srbiji, naši izdavači su bili odsutni…
Rešila sam da finansijski uložim u taj nastup. Stupila sam u kontakt sa organizatorima Salona i zakupila mali prostor od devet kvadratnih metara u međunarodnom prostoru smotre. Organizator mi je rekao da je Srbija prvo najavila prisustvo, pa onda odustala od učešća, verovatno zbog Lajpciga.
Izložila sam knjige koje sam izdala i 250 naslova srpskih autora objavljenih kod drugih izdavača. Jedan rejon posvetila sam Kosovu, stavila sam knjige o istoriji Kosova i monografiju „Srednjovekovna umetnost Kosova“ Gojka Subotića, u izdanju „Talije“. Stavila sam i plakat knjige „Kosovski boj“. Jedan mladić, Francuz, video je plakat, ali nije razumeo o čemu se radi. Prišao mi je i rekao: „Jako je lepo videti da na jednom štandu izlažu oni koji su do juče ratovali.“ Objasnila sam mu i otišao je zadovoljan, sa epskim pesmama iz kosovskog ciklusa u džepu.
Tesla je privlačio veliku pažnju, doveo je publiku za sve srpske knjige. Među njima posebno interesovanje je, osim za Crnjanskog, vladalo za pisce objavljene na francuskom, u izdanju kanadske frankofonske kuće „Aluziv“, Petrovića, Basaru, Matijevića, Tasića, Albaharija, koje je na francuski preveo Gojko Lukić.
Niko od zvaničnih predstavnika Srbije u Parizu, niti bilo ko iz Kulturnog centra nije, nažalost, prošetao Salonom ili makar nije došetao do mog štanda.
Видети више : http://www.pecat.co.rs/2011/06/natasa-pejin-o-srpskim-seobama-i-deobama/

**
Vaša je ambicija da preko knjige promovišete srpsku kulturu. Zašto ste se opredelili baš za knjigu?
Knjiga je veza koja ostaje kroz vreme, čeka nove generacije. Novine pročitaš i baciš. Informaciju na internetu pročitaš, zapamtiš ili zaboraviš. Svi mediji komunikacije, pogotovo danas, napravljeni su za kratkoročnu upotrebu i za razno lobiranje, promocije, afirmacije koje su ograničene i prostorno i vremenski. Knjiga je kroz vekove bila ta koja je ostavljala trag, govorila o misli, kreativnosti, stvaralaštvu jednog naroda ili jednog čoveka i ona ostaje kao svedočanstvo.
Čitanje je, inače, kod Francuza prva aktivnost u slobodno vreme. Dovoljno je prošetati bilo kojim gradom u Francuskoj i videti da u metroima, autobusima, na klupama, svi nešto čitaju. U zemlji gde postoji 60 miliona stanovnika, i sto hiljada ili dvesta hiljada Srba, svaka knjiga koja uđe u bilo koju francusku kuću je uspeh jer otvara vrata ka Srbiji. Ne mora to da bude nobelovac, Andrić, ne mora da bude Ćosić, Pavić… Za mene je knjiga nešto što ostaje i što rešava problem dugoročno. A Francuzi traže i savet, na primer, kada putuju u neku stranu zemlju. Veliki su putnici, kao što su nekad bili Englezi. Pre nego što krenu, čitaju o zemlji u koju putuju i to obično beletristiku.
Drugi razlog zbog kojeg sam se odlučila za knjigu vezan je za iseljeništvo. Devedesetih godina prošlog veka, kada je došlo do drugog velikog talasa emigracije, stotine hiljada Srba otišlo je u beli svet. To su manje-više bili školovani ljudi, otišli su kao i ja. Počeli su da rade, stvorili su porodice, izrodili decu. Ta deca, bez obzira na to što govore srpski, pripadaju kulturi u kojoj rastu. Njihov način informisanja i jezik kojim komuniciraju je lokalni jezik, francuski, engleski, španski, i pristup bilo kojoj informaciji dešava se na tom novom jeziku. Sva ta deca, ti mladi koji danas imaju petnaest, dvadeset godina, treba jednog dana kada krenu da traže svoje korene da imaju mesto koje će im pomoći da što više saznaju o Srbiji.
Kako ste došli na ideju da sakupljate građu za Vašu biblioteku-knjižaru na internetu?
Bila sam na izvoru, radila sam u izdavačkoj kući „L’Až d’Om“. To je bilo mesto gde se ideja rodila. Bez tog radnog iskustva, ovog projekta ne bi najverovatnije ni bilo. Jer, u toj izdavačkoj kući imala sam prilike da tokom dvanaestak godina srećem ljude, prevashodno Francuze, ali i Srbe, koji su se pojavljivali u jeku rata i antisrpske propagande tražeći neke informacije o Srbiji. Tražili su književnost, istoriju, političke knjige… Naravno, bila sam potpuno razoružana, jer nisam imala šta da im ponudim osim knjiga koje su već bile objavljene u „L’Až d’Omu“. (Izdavač, Vladimir Dimitrijević je već tada imao stotinak naslova, ali pitanja publike prevazilazila su ono što sam mogla da im ponudim.) Ni naš Kulturni centar u Parizu nije mogao da odgovori na te zahteve. Ljudi su, pre svega, tražili knjige o istoriji Srbije, a nije bilo nijedne. Početkom devedesetih godina nije bilo nikakvog materijala, knjige, časopisa ili brošure koja bi na relativno objektivan način, makar ukratko, predstavila istoriju Srba. Čitavog tog perioda rata u Hrvatskoj, Bosni, tokom kosovske krize koja je kulminirala bombardovanjem, dugog perioda raspada Jugoslavije, ništa nismo imali.
„L’Až d’Om“ je bio jedini izdavač koji je objavljivao naše knjige, o nama. Mogla sam da ponudim romane, novele… A Hrvati su već tada imali odličan sajt na koji su stavljali informacije, i tačne i netačne, radili su kao mravi. Bosanci su imali subvencije koje su dobijali muslimani.
Videla sam da kod Francuza postoji interesovanje. Trebalo je naći jedno mesto, adresu, gde ljudi mogu da dobiju to što traže. Jer, „L’Až d’Om“ nije imao vokaciju da radi samo za Srbiju. On je izdao 4.000 naslova, od kojih su 200 srpski. Nije mogao da svede svoju aktivnost na Srbiju, mada je to jedno vreme bio slučaj. Postojala je potreba za mestom na kojem će biti sakupljene informacije o Srbiji, mesto gde će moći da se sazna, da se dobiju kontakti u Srbiji, sa univerzitetima, naukom, književnošću, banjama… Toga nije bilo i ni dan danas nema.
Kako ste realizovali Vašu zamisao?
Nisam mogla da je ostvarim u prostoru, pa sam napravila projekat sajta i radila na tome kako da obradim i predstavim na njemu razne oblasti: književnost, istoriju, nauku… Taj projekat je prevazilazio moje kompetencije i mogućnosti, pa sam rešila da odradim ono što mogu i za šta sam kompetentna, a to je književnost i knjiga.
Počela sam da prikupljam knjige. Imala sam već stotinak u „L’Až d’Omu“ i tražila sam šta je drugde objavljeno. Sakupila sam 350 naslova i uveče, posle posla, skenirala sam korice, prekucavala naslove i tekstove izdavača sa korica. Malo pomalo, sajt se popunio. Napravila sam moto „Upoznajte Srbiju, pođite plemenitim putem njene književnosti!“ Smatrala sam, i danas mislim da – posle medijske kampanje koju je Srbija pretrpela, slike i uloge koju smo dobili u istoriji krajem 20. i početkom 21. veka – treba mnogo vremena da prođe i mnogo rada da se uloži, da bi se ta slika o Srbima izmenila.
Najsuptilniji i najbolji način da se srpska kultura predstavi ljudima neke druge kulture jeste, po mom mišljenju, da se to učini putem knjige. Srpska književnost je jedna od najzanimljivijih u svetu, ima ogroman fond iz 20. veka, prebogata je, autori su izvanredni. Crnjanski je, na primer, čudo u evropskoj književnosti. U pogledu njegovog stila pisanja i bogatstva nema autora s kojim se može porediti, on je potpuno autentičan pisac. Imao je puno uspeha u Francuskoj, 1986. godine „Seobe“ su proglašene za najbolji strani roman godine i propraćen je sjajnim kritikama najvećih francuskih kritičara. Međutim, sa dolaskom ratnih godina na našim prostorima, sve je stalo i više se niko nije osvrnuo na Crnjanskog. Već o „ Romanu o Londonu“, koji je Dimitrijević objavio nekoliko godina kasnije, nije pisano.

….. итд. Итд.
Dobro došli na web sajt
Un Infini Cercle Bleu (Beskrajni plavi krug) !

• Društvo «Un Infini Cercle Bleu» osnovano je 24. marta 2005 sa ciljem da putem knjige i promocije srpske književnosti doprinese obnovi ugleda Srbije u frankofonom svetu. Sajt, biblioteka-knjižara, koji je oficijelni radni prostor društva, postavljen je iste godine. Izdavacka kuca osnovana je 2006. godine.
• Beskrajni plavi krug, preuzet iz «Seoba» Miloša Crnjanskog, romana koji je proglašen najboljim stranim romanom 1986. godine u Francuskoj. To je istovremeno i omaž jednom od najvecih srpskih i evropskih pisaca XX veka, veka novih srpskih seoba.
• Upoznati Srbiju? Podjite plemenitim putem njene književnosti!
• Postanite ambasador srpske kulture : poklonite knjigu !
Velicanstveni katalog prevoda srpske književnosti broji na stotine naslova. Zajedno sa ostalim književnostima ona je deo svetskog književnog blaga. Za Vas i na jednom mestu predstavili smo deo tog bogatstva. Trenutno naš katalog ima preko 350 naslova.

http://www.uninfinicerclebleu.com/o-nama,fr,8,69.cfm

_______________________________________________________
Видети још:
Žurka o trošku države
__________________________________________
Veliki srpski skandal na ovogodišnjem Međunarodnom sajmu knjiga u Parizu
Bivši direktor i ataše za štampu ugledne izdavačke kuće „LAž Dom„, a sada privatni izdavač i urednik u Parizu i značajan promoter srpske kulture Nataša Pejin je, na martovskom Međunarodnom sajmu knjiga u prestonici Francuske, bila suočena sa bahatošću i primitivizmom predstavnika srpskog ministarstva kulture, i Privredne komore Srbije. O detaljima ove sramote, čiji je bila svedok, Nataša Pejin je specijalno za Tabloid napisala osvrt koji rečito govori o moralnom blatu koje danas komanduje Srbijom
Za ,,Tabloid,, iz Pariza:
Nataša Pejin
Od oktobra (2007. godine, prim. red.) pokušavam da dođem do informacije u Ministarstvu kulture da li će Srbija doći na Sajam knjiga u martu 2008. jer sam imala nameru da, ukoliko i ove godine Srbija izostane, priredim prisustvo srpskih izdavača i pisaca za šta je potrebno nekoliko meseci rada.
Na Sajmu knjiga u Beogradu razgovarala sam sa nekoliko domaćih izdavača i pitala ih da li bi finansijski pomogli da zakupimo i da organizujem štand srpskih pisaca, što su oni prihvatili i rekli da ih obavestim ukoliko do toga dođe.
Bilo bi krajnje besmisleno i kontraproduktivno da se na Sajmu u Parizu pojavi na jednom štandu Ministarstvo kulture, a na drugom izdavači srpski i francuski. Da bih to izbegla, čekala sam odgovor iz Ministarstva, koji je stigao dve tri nedelje pred početak Sajma. Pozvao me je gospodin Mladen Vesković iz Ministarstva kulture Srbije, da me pita da li bih mogla da pomognem oko organizacije i nabavke knjiga srpskih autora na francuskom jeziku. Iako sam bila potpuno svesna apsurdne situacije ovakve organizacije, pred činjenicom da je sve to rađeno u zadnji momenat, prihvatila sam da pomognem. Za taj posao mi je ponuđen honorar od pet stotina evra koji sam odbila…………
Predložila sam gospodinu Prlji da, između ostalih, pozovem Žana Kristofa Buisona da potpisuje svoju knjigu „Ukus Beograda“ (Le Gout de Belgrade). Objasnila sam ko je on, glavni i odgovorni urednik kulture u „Figaro Magazinu“, autor biografije generala Draže Mihailovića na francuskom za koju je dobio nagradu francuske Akademije nauka i umetnosti. On se oduševljeno složio, (što će kasnije, a i sada poricati). Kako je običaj ovde pri susretima sa piscima, donela sam i pet primeraka njegove biografije Draže Mihailovica „Heroj koga su izdali saveznici“. Nisam ni sanjala da će to biti viđeno i tretirano kao subverzivni akt ili politička provokacija iz jednostavnog razloga što je u pitanju istorijska i nagrađena knjiga, koju je objavio jedan od najvećih francuskih izdavača biografija velikih istorijskih ličnosti „Perrin“. Takođe sam pozvala i neke druge francuske autore, kojima sam posle ovog incidenta otkazala dolazak na štand kako ne bi ponovo bilo nekih skandala.
U momentu kada je trebalo da počne potpisivanje, gospodin Prlja je prišao stolu sa knjigama za kojim je sedeo g. Buison i rekao da ta knjiga ne može da bude tu i da je treba skloniti. Pokušala sam da mu objasnim da to ne radi i da nije nikakva politika u pitanju, ali on nije hteo da čuje. Jasno mi je rekao da je „bilo kakva politika zabranjena“. Čak je i g. Buison pokušao da ga razuveri i pitao ga kakve veze sa politikom ima čovek koji je mrtav od 1946, na šta mu je ovaj odgovorio da u Srbiji sve to ima veze i da knjigu moramo skloniti jer je takva instrukcija Ministarstva. Na to je g. Buison ustao i rekao mu: „Ja petnaest godina pišem i borim se da pokažem da Srbi nisu ono što se o njima govori, zbog toga ovde trpim munje i gromove, i ovakve uvrede neću da tolerišem na srpskom štandu. Ako ovako postupate sa svojim prijateljima i saveznicima, nemojte se čuditi da vas ceo svet pljuje i mrzi!“ I potom je napustio štand.
Ostala sam potpuno šokirana i rekla mu: „Vi, gospodine, nemate svest o tome šta ste sada uradili“, na šta me je on optužio za podmetanje i prevaru, kao da sam želela da pravim neku političku propagandu i debate na štandu.
Narednih dana, svela sam svoje prisustvo i aktivnosti na štandu na minimum. Kako je na programu za nedelju bilo najavljeno prisustvo pisaca, došla sam da odradim ono što sam započela. Srela sam gospodina iz Ministarstva koji se predstavio, Novica Antić, koji mi je rekao: „A, vi ste ta Nataša“. To se uklopilo u tri do pet minuta koje je proveo na štandu Srbije, i ništa više. Ni hvala, ni molim.
Na istom tom nesrećnom programu, najavila sam i susret pod temom „Kosovo i Metohija u srpskoj umetnosti“ za šta sam takođe telefonom dobila odobrenje od g. Prlje, što on takođe negira. Jedini moguć način da se govori o Kosovu i Metohiji na srpskom štandu bio je „umetnički pristup“, slikarstvo, arhitektura, poezija, a nikako „politički“. Na moje zadovoljstvo do tog susreta nije došlo, jer je upravo u zakazano vreme preko razglasa javljeno da posetioci i izlagači krenu ka najbližem izlazu i napuste sajam zbog „tehničke provere“. Policija i agenti su potiskivali ljude koji su se zavitlavali ka izlazu. „Šaljivi terorista“, koji je anonimnim pozivom javio da je podmetnuta bomba, želeći da poremeti tok ove manifestacije, u znak protesta protiv počasnog gosta Sajma, koji je ove godine bio Izrael, nije ni sanjao kakvu mi je uslugu učinio i kakve me je bede spasao. Bog je to lepo udesio, a ruku na srce, hvala i Alahu!
Posle svega ostaje nerešen problem: kako povratiti srozani ugled naroda koji je u ovoj zemlji, Francuskoj, tokom dva veka koja su za nama, predstavljao primer časti, hrabrosti i plemenitosti?
Srpske demokrate svih boja imali su za poslednjih osam godina, koliko su na vlasti u Srbiji, priliku da se uvere da ta priča o Srbima kao zločinačkom narodu nije sahranjena sa „velikim srpskim diktatorom“, nego kao troglava aždaja i dalje kruži svetom, ceri se, bljuje i razara. Krajem prošle godine, jedan od najpoznatijih i najuglednijih kolumnista, Žak Žuliar, u nedeljniku „Nuvel Observater“, napisao je: „… I sada se jedan zločinački narod, koji se nije pokajao, sprema da uđe u orkestar evropskih naroda“…
Na ovogodišnjem štandu Međunarodnog sajma knjiga u Parizu, koji je plaćen državnim novcem, dakle novcem tog srpskog naroda, još jednom je propuštena prilika da se sa rehabilitacijom ugleda Srbije odlučno započne.
Видети више: http://www.magazin-tabloid.com/srp/clanak.php?br=152&clanak=21
______________
Protestno pismo Živadinu Mitroviću, direktoru Kulturnog centra Srbije u Parizu

Sabotiranje večeri o Kosmetu na Sorboni

Živadin Mitrović
Neka što nisi našao za shodno, a imaš nekoliko sekretarice, da mi odgovoriš na ovu poruku i da pomogneš u organizovanju večeri na Sorboni, posvećene Kosovu, nego nisi na veče ni došao! Verovatno nisi imao kad, pošto si, izgleda, zauzet lovom na bubašvabe i teranjem paščadi po ulici Sen-Marten, jer kako vidim iz programa ustanove kojoj si na čelu, u njoj se prikazuju takva remek dela kao što su Lovac na bubašvabe, Pseći život, Ja i Tito, itd., itd., a Kosovo na kome se odvija vaseljenska katastrofa, poslednja ti je rupa na svirali.

piše: Komnen Bećirović

Evo ima šest godina kako je Kosovo, srpski Jerusalim i srpska golgota, naličje zla svetskoga, prognano iz jedine srpske kulturne institucije na Zapadu!
Ne samo što si sa svojim osobljem bojkotovao povratak na velika vrate Srbije na Sorbonu, skupom od 28 marta, nego je evo prošlo skoro pola godine odkako je izašla Kosovska epopeja u vrhunskom prevodu Adolfa Davrila, a da nisi priredio promociju te knjige koja je otkrovenje i za Francuze, jer se to delo ponovo pojavljuje i taj autor vaskrsava nakon 150 godina! Nije valjda stoga sto sam ja to izdanje priredio, a Nataša Pejin, saradnica Vladimira Dimitrijevića, objavila u svojoj Asocijaciji za širenje srpske kulture u frankofoskom svetu! Nisi se potrudio ni da dođe neko s kamerom da snimi veče za razliku od posete najmanje ministarske bubašvabe, kada blicevi sijevaju, a kamere lete na sve strane!

Видети више: http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Komentari/2007/latinica/085.html

______
ИЗВОР:
Наташа Пејин: Српско срце куца у Београду, а не у Паризу
Разговарала Невенка Стојчевић Фотографије Милан Тимотић Изборна промена која се догодила сигурно није револуција, али је добар сигнал новим властима да национално питање и идеју нације престану да загађују….
Уредништво ? avgust 9th, 2012 11:08

0
NATAŠA PEJIN O srpskim seobama i deobama
Razgovarala Mira Popović„Naša književnost je bogata, imamo jako veliki fond prevoda na francuski jezik, ono što retko ko u Srbiji zna od ljudi koji se bave kulturnom politikom Srbija na francuskom jeziku poseduje fond koji je po obimu i kvalitetu treći po redu, posle Rusije i Poljske“, kaže naša sagovornica, vlasnik izdavačke kuće za promociju srpske…
Мира Поповић ? jun 16th, 2011 10:06
___________________________________________

ЛеЗ 0006553

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s