Таленат-неталенат

(Nova rubrika)
_______________
Boško TOMAŠEVIĆ
ODOLETI NETALENTU, ODOLETI NARCIZMU. ILI: O PRAVU DA SE NE PIŠE

Pre neki dan kod mene u Tirolu posmatrao sam jednog radnika u šumi koji je teška debla srušena posle jedne lavine ubacivao dizalicom u kamion sa preciznošću, sigurnošću i elegancijom koje bi se, eventualno, mogle opisati ukoliko bismo ovde nameravali da pišemo jedan prozni rad. Čovek u šumi, balvani koji lebde medju nesrušenim stablima, dizalica, kamion, sneg. Tišina. Duboki smisao koji leži u pozadini toga posla. Preciznost kojom se krčenje obavlja. Sigurnost, jednostavnost i suverena skladnost radnji primenjenih u krčenju šumske staze. U šumi, daleko od publike. Naš posao je krčenje puta, kaže Hajdeger, misleći na posao filosofa. To kaže svojim slušaocima u Frajburgu. Njegov govor dopire do javnosti. On zna o čemu govori. O naizgled jednostavnoj obavezi mislioca. On daje upute, jednostavne upute. I pesnikov govor dopire do javnosti. Ni on nije čovek koji svoj rad obavlja u šumi. Njegove ambicije su da dâ sliku “unutrašnjeg čoveka”. Većini taj teški zadatak ne polazi za rukom. Mnogi pesnici obavljaju taj posao nad zdencem, ogledajući se nad istim poput Narcisa. Biti Narcis je deo njihove uravnoteženosti. Narcis-pesnik je po prirodi neko ko je prazan. Ne ume da “predje liniju”, da je učini ispevanom, podnošljivom, autentično ljudskom, sudbinski ljudskom. Kada je neko Narcis-pesnik on pesmuje, agresivno proizvodeći sliku samoga sebe. Proizvodi duplikat. Dalje od toga posao mu ne ide, niti ikuda dalje stiže. “Uvek ista nesposobnost da se predje linija, da se dospe na drugu stranu”. Tom pesniku pripremljen je zaborav onda kada ga milosrdna tetošenja i podrška savremenika budu jednoga dana, po prirodi stvari, napustila. Nikome milost gluposti ne dogoreva do večnosti. “Onda kada” jesu odrednice koje na snagu mogu da stupe već sutra. Iznenadni obrti prilikom tumačenja jednog pisca nisu u istoriji književnog vrednovanja nikakvo čudo. Pre će biti da su izvesnost sa kojom svaki pisac mora da računa.
Čitajući nedavno pesme Vojislava Karanovića objavljene u njegovoj najnovijoj zbirci “Unutrašnji čovek” (2011) i s vremena na vreme prekidajući čitanje zbog mučnine koju mi je izazivalo nevešto autorovo pesmovanje, uporna negativna efikasnost prenemaganja u ravni pesničkih slika gde nijednoj ne uspeva da precizno ocrta predmet koji bi pobudio osećaj časno izvršenog posla poput ovde pominjanog drvoseče – u svemu, izdajstvo kako same teme o kojoj je navodno trebalo da bude reči u knjizi, tako i samog pesmovanja – navelo me je da se zapitam zašto je ta knjiga uopšte morala da bude napisana, potom objavljena da bi, konačno, završila na smetlištu nagradjenih knjiga, dakle sve unutar poznatih i ponavljanih radnji, činova i poglavlja vidjanih u posve fluidnoj pustinji kućepaziteljskog pesništva. Predstave o bitnosti jedne knjige, o nužnosti njenog postojanja i njenih svrhâ, pripadaju jednoj strani vidjenja nekog budućeg rukopisa, dok autorov hir, puka oholost, samouverenost i predstava o svojim sposobnostima da je upravo on bogomdan da izluči zamisao onoga što mu stoji van domašaja sigurne ruke, talenta i privatnog životnog iskustva – jesu nagnuća u čijoj osnovi leži samoljubivost, umešena od banalne naivnosti, raskošne flegmatičnosti i poleta bahatosti. Neko bi rekao da nije lako pesniku kada u njemu živi ćata dok, kao ukras sopstvenog “unutrašnjeg čoveka”, u njemu drema sitni porok sudskog pisara. Kakvo je olakšanje imati snagu da se odustane od pisanja, da se bude onaj čuveni Bartlbi o kome pripoveda Melvil a hvali Enrike Vila-Matas u eseju “Bartlbi i kompanija”. U ovom slučaju moglo bi se reći da samo tu /u odustajanju, prim. B.T./ “postoji šansa uokviravanja”, redak, i sve redji dar nepisanja stvari “koja je vredna kazivanja”, i čije bi ostvarenje valjalo prepustiti autentičnom i suverenom autoru. Demokratija u književnosti uvek ide na štetu same književnosti. Nema demokratije u književnosti! To polje ljudskog dara nikada, po prirodi same stvari, nije demokratično. Svako sve ne ume reći. Kada činovnici u zamašnosti svojih ambicija i en masse preuzmu književnost, književnost postaje udovička pojava. Rezultat je, kada je o pesništvu reč, standardizacija zbirki pesama poput kovčegâ nakon kakve masovne nesreće, neka vrsta snimaka snimaka pokradenih sa interneta, tercijarizacija pesmovanja, proletarizacija pesništva. – Sve ovo zapisali smo dok smo čitali zbirku pesama “Unutrašnji čovek” Vojislava Karanovića, inače pesnika koga smo odavno zapazili po jednoj lako uočljivoj disproporciji koja ukazuje na razliku pokazane pesničke darovitosti i mesta koje on u vrednosnoj hijerarhiji srpske književne kritike zauzima. Vidimo, dakle, jedan pesnički netalenat, spokojan i ni malo zahtevan spram svoga dara, s jedne strane, i godinama prisutnu mimetičku seriju pozitivnih kritikâ koje ovom slabom pesniku s lančanom upornošću upriličuje imitatorska književna kritika, njen privatni klanovski sektor, s druge. Navodni pesnik Karanović je zapravo slika-pojava u malom srpske književnosti: ponižavajuća za značajne srpske pesnike kojih, dakako, ima, nesnosna za časnu književnu kritiku, koje takodje ima. Poglědajući na ovog pesnika i njegovu recepcionu sudbinu u domenu lake srpske novinske kniževne kritike daju se, pored njega, uočiti i druge, navodno nezaobilazne, krstače savremene srpske poezije. Na jednoj strani rečeni Karanović potom Jovanović Danilov, Jelenković & comp., na drugoj R. Petrov Nogo, M. Tešić, Lj. Simović & comp., svi sa svojim poverenicima medju književnim kritičarima. Prvi nailaze na bezprizivne tragove oduševljenja kod književnokritičarskih poklisara tipa M. Pantića, G. Božovića, Bojane Stojanović Pantović, drugi kod J. Delića, A. Jovanovića & comp. Ta srpska “književna scena” je mučna ali i opaka, budući da u poslovima književne kritike nedostatak smisla za uvek moguće korigujuće vrednovanje “etabliranih” autora, ali i nemanje potrebe, koliko i nemanje hrabrosti, da se unutar poseda srpskog pesništva u vizuru kritičkog vrednovanja uvedu nova imena, pretvara kritičarski rad u sektašku banalnost, neproverenu nužnost i svakonedeljno podrugivanje primarnoj književnosti.
Iako ovaj rad pišemo povodom najnovije Karanovićeve zbirke pesama, jedna od ne sasvim sporednih namera ogleda je i da ukaže na fenomen primitivne, pamfletske (po)hvale unutar srpske književnokritičke prakse, na modu uvek sumnjivog referencijalnog čitanja teksta, u ovom slučaju jedne pesničke zbirke, odnosno nekih njenih pesama, ali isto tako da se osvrne i na kritičke formulacije koje veoma dobro korespondiraju sa blasfemijom blagoglagoljivosti i sintaksom besmislenosti, a ispisane su u nekim nedavnim osvrtima povodom ove Karanovićeve zbirke pesama. Ne retko se u ovim osvrtima dâ ispostaviti kako iz zanosa (po)hvale nastaju, ne svetovi, no gluposti, koje se, inače, u zanosu počesto omaknu i legitimno su pravo sa kojim, da ih upotrebi ili ne, raspolaže svaki prostodušni kritičar. Namera ovog rada nikako nije da podastre utisak kako se oko vrednosti Karanovićevog pesmovanja, navodno, “lome koplja”. Tako šta odbijamo kao nešto što naprosto ne priliči kada je reč o ovom pesniku. “Lomiti koplja” oko nekoga ko je do “slave” došao na temelju pukih rekla-kazala, doduše uz savremenu medijsku opremu, kako i priliči autorima s početka dvadesetiprvog veka, bilo bi nalik na duvanje u isti rog. Kritičari, ljubitelji Karanovićeve poezije, i dalje će, u to ne sumnjamo, o ovom pesniku pisati hvalospeve, svaka sledeća njegova zbirka pesama biće nagradjena ili u najmanju ruku biti dočekana sa omaglicama od mistifikacija te će tako u brlozima proporcijâ dosade i nagrade sva navodna svetlost njegove poezije jednoga dana biti razmazana upravo kao omaglica na prozoru. I, dakako, sudeći po najmanje pedesetak pesničkih genija koje književna Srbija danas poseduje, sve te “žive himne s one strane nadahnuća”, a o čemu nas obaveštavaju blagoglagoljivi kritičari, njegov slučaj neće biti usamljen. Ko su “pacijenti” buduće klinike neizlečivih srpskih pesničkih talenata čovek već danas sa zavidnom pouzdanošću može da se obavesti čitajući “Politikin” nedeljni dodatak “Kultura, umetnost ..”. Okrenimo se, konačno, Karanivićevoj zbirci pesama “Unutrašnji čovek”.
Knjigu otvaramo, ne slučajno, na stranici na kojoj je pesnik ispisao dva mota. Prvi je uzet iz “Druge poslanice Korinćanima”, drugi iz Blejkove “Vizije poslednjeg suda”. Kažemo da čitanje knjige za svrhe ovoga osvrta namerno započinjemo čitanjem dva mota, budući da sva tri prikaza Karanovićeve knjige koje smo pročitali (M. Pantića, M. Čakarevića i A. B. Lakovića) insistentno ukazuju na njih. Njihovo insistiranje na motima vodi ih do odveć olako izrečene tvrdnje koja pripada svetu besmislice i koja je kod jednog velikodušnog kriticara formulisana ovako: “Karanović u ovoj knjizi dostiže punu, najvišu zrelost svoga pevanja, prevazilazi poetike, lokalne teme i grupisanja i upisuje sebe u krug najbolje evropske metafizičke poezije” (M. Čakarević). Iskaz drugog kritičara (M.Pantića) po velikodušnosti sličan je prvom: (“I) u knjizi ‘Unutrašnji čovek’ Karanović ispisuje nekoliko pesama, lirskih rasprava o odnosu svetova živih i mrtvih (‘Stan’, ‘Razgovor’, ‘Stratište’), što ga približava tradiciji metafizičke poezije, srpske koliko i evropske”. I Pantić i Čakarević u svojim osvrtima na knjigu pominju mota sa početka Karanovićeve knjige. Kod trećeg kritičara (A.B. Laković)) nailazimo na velikodušna poredjenja pesnika Karanovića, odnosno njegovih “tema” u knjizi o kojoj je reč, sa Evripidom, Markom Aurelijem, Vitoldom Gombrovičem, Tomasom Manom. M. Čakarević će u tematici Karanovićeve pesme “Poslednji andjeo” naći za shodno da kaže da se pesnik “naslanja na rilkeovsku devinsku tematiku”. U svemu, Karanović je, navodno, pesnik dubok, misaon, veliki čitalac tradicije evropskog i srpskog pesništva, i, da ponovimo, “sebe upisuje u krug najbolje evropske metafizičke poezije”. Tako govori lokalna kritika, sa izvora palanačkih i, ko želi, može da joj veruje. Onako “burazerski”, na reč. Sva trojica kritičara su, sudeći po njihovim bibliografijama bez i jedne bibligrafske jedinice koja ukazuje da su bar nešto o engleskoj metafizičkoj poeziji napisali, navodni znalci engleske metafizičke poezije. Tako, primera radi, i baš zbog ovde navedene činjenice, oni kao svoj dlan poznaju pesnike poput Džona Dona (J. Donne), Endrjua Marvela (A. Marvell), Henrija Vogena (H. Vaughan), Džordža Čempena (G. Champan), Kaulija (A. Cowley), En Bredstrit (A. Bradstreet), njihove prethodnike Dantea, Kavalkantija (Cavalcanti), Čina (Cino), takodje, njihove nastavljače poput Kitsa (Keats), Šelija (Shelley), Tenisona (Tennyson), Brauninga (Browning), Tristana Korbijera (T. Corbiere), Laforga (J. Laforgue). Pesnik Karanović “upisuje sebe u krug najbolje evropske metafizičke poezije”, dakle isti pesnik je brat po peru ovde navedenih pesnika. Mi hoćemo da verujemo ovoj gluposti. Moramo, naprosto. Palanka je zato tu: da joj se veruje na reč. Neobrazovani kritičari potiču iz palanke. Njihovi univerziteti su bili beogradska kaldrma, Francuska 7 (po ličnim sklonostima birati Društvo ili Udruženje), svetlost srbijanskih kafanâ. Veliki pesnik Karanović na početku knjige citira Blejka (W. Blake), i domaći (srpski) kritičari Blejka drže za pesnika metafizičara, što on nije. Ni u jednoj studiji o Blejku se o ovom pesniku ne govori kao o metafizičkom pesniku, niti se njegovo ime nalazi ni u jednoj antologiji pesnika metafizičara. On je kao pesnik pod duhovnim okriljem mističara Bemea (J. Böhme) i Svedenborga (E. Swedenborg). Ali je za naše kritičare, pesnik Karanović, «poput Blejka», pesnik metafizičar. Iako mi, kako rekosmo, hoćemo da verujemo ovoj besmislici, ipak ćemo u ovom radu to, za svaki slučaj, da proverimo na konkretnim primerima iz Karanovićeve zbirke. No, tim povodom reći ćemo i nešto unapred. Kada neki autor ispred svog teksta stavlja motâ to uglavnom ukazuje na njegove ambicije u pogledu toga šta u knjizi želi da postigne, čemu stremi, u kom «ključu» bi želeo da njegov tekst bude pročitan. Motâ nisu nikakve blanko ulaznice u svet koji mu može biti, i počesto ostaje, stran, najpre njegovim pesničkim moćima u celini, potom onom ostvarenom u sopstvenom pesničkom tekstu. Kada je o ovde pomenutim književnim kritičarima reč, onda valja reći da kada su se isti, u horu, «dohvatili» mota, bilo je to slično kao kada se pijani čovek dohvaća plota. Konkretno, moto iz Blejkovog dela u zbirci pesama «Unutrašnji čovek» navedenim kritičarima se pričinio kao da je sama svetlost Blejkovih pesničkih moći pala na Karanovićevo ostvarenje koje se – bićemo precizni – svom širinom dohvaća ruba srpskog pesničkog djubrišta. Ne mora tu nužno da se radi o slepilu pomenutih kritičara, no o njihovoj širokogrudosti (u srpskom slučaju najčešće o «burazerskom» povladjivanju autorovim ambicijama), o referencijalnom čitanju tudjih znakova (citati, mota) unutar onoga čega u autorovom delu potom nema ni u naznakama. Pošten čovek, pesnik, ponekad bi morao (i trebao) da i sâm interveniše povodom interpretacija njegovih knjiga, da se brani od preterivanja dobroćudnih kritičara. Da odbije nagradu koju, recimo, nije nikako zaslužio. Tako nešto se, medjutim, još nikada nije dogodilo na ovim prostorima. Tobože, pesnik ni sâm ne zna koliko je sjajan (da ne kažemo da ne zna koliko je loš) pa mu, kao neveži, na sve njegove dobre, odnosno loše strane valja ukazati. Prosto mu dokazivati koliko je dobar a uz dokaze priložiti i novac, i venac, i plaketu. A on sedi u kući i ćuti. I, uglavnom, zavezanih očiju u tišini piše nove stihove, po mogućnosti metafizičkih sadržina. Oni odnedavno gode otmenom proletarijatu savremene srpske kritike. Da, za sada, zaključimo. Bukovski (uzimamo sasvim proizvoljno primer) nije «metafizički pesnik», ali je zato dobar pesnik. Karanović nije metafizički pesnik, ali je zato izuzetno loš pesnik. On piše okrutne domaćičke stihove, dok na početku najnovije knjige ispisuje dobra mota. Radi zavodjenja domaće prostodušne publike! Jedan kritičar u svome prikazu poslednje Karanovićeve zbirke pesama piše da se «u njoj nalaze mnoge pesme koje prevazilaze sve što je do sada ovaj pesnik napisao». Isti taj kritičar potom veli : «Karanović se u ‘Unutrašnjem čoveku’ nešto više okreće engleskoj metafizičkoj poeziji. On je i u prethodnim knjigama referirao na ovu veliku tradiciju, a u novoj knjizi to čini ne samo navodom iz Blejkove ‘Vizije poslednjeg suda’, nego još više pesničkim postupkom, kojeg se dosledno drži, od prve do poslednje pesme». Sada ćemo još jedanput reći: Blejk pripada engleskoj metafizičkoj poeziji, taman onoliko koliko je Karanović «metafizički pesnik». Kritičar nema elementarnog znanja iz istorije engleske književnosti, Karanović nema talenta. (Inače, sa bilo kojim kritičarem povodom Karanovića nikada i niukom slučaju neću imati volje da polemišem. Razlozi su jednostavni: od bilo kojeg oponenta očekujem najpre veliko obrazovanje. Od samog pesnika očekujem da je vredan da se o njemu dva puta piše. Prvo to, pa posle sve ostalo što ide uz poziv kritičara, odnosno pesnika.).
Na početku ovog osvrta na Karanovićevu zbirku od tridesetčetiri pesme trebalo bi da stoji reč: Čemu? Čemu njegovo žalosno pripovedanje o sopstvenoj unutrašnjoj praznini na temu koja je široka kao sama književnost a da bi se u pesmi proizvela do svetljenja potrebna joj je kvintesencijalna usredsredjenost pesnika na nju, nečega od Giljenove (J. Guillen), Šarove (R. Char) ili Žabesove (E. Jabés) pesničke snage, elegancija Larošfukoovih maksima pretvorena u zlato pesme. Čemu pesničko pripovedanje koje nudi opise slika i doživljaja, umesto da prazninu, neprozirnu nadu, manastirsku histeriju i smešno-gorku sudbinu zvanu «unutrašnji čovek» pokazuje? Čemu metafore bez preciznosti, lenje i uspavane, čemu u gotovo svakoj pesmi bar po jedanput, a u nekima i po tri (v. pesmu «Poezija nastaje») i četiri puta (v. pesmu «O senci» , takodje pesmu «Požar») upotreba poredbene rečce « kao» posle čega slede očekivane banalnosti, nagomilane usiljenosti, izveštačenosti koje kinje čitaočevu imaginaciju, budeći je tek ponekad, ali – mučninom? Pošto ne ume da pokaže poluge «unutrašnjeg čoveka» pesnik ih komentariše. Uloga misli bi pri tome bila da obezbedi slikama njihov procvat kako bi osvetlile pozadinu priče o «unutrašnjem čoveku». Umesto toga nailazimo na retoriku koja komentariše i koja deluje na uštrb spontanosti pesničkog doživljaja. Pesnik Karanović je, zapravo čovek tipa: «lepa duša». A poezija kojoj «lepe duše» daju ton uvek je prekrivena «senkom vulgarnosti». «Lepu dušu» otkriva sindrom oduševljenja, odnosno natruhe sofizama oduševljenja, ne melanholija čudjenja i uverljivo izlaganje/pokazivanje drame o apsurdnosti čovekovog trajanja i bivanja čovekom. Ove osobine su udeljene boljim, životnijim pesnicima. Otuda se gotovo svaka pesma u zbirci «Unutrašnji čovek» strmoglavljuje u izveštačenost, balansira izmedju ukočenosti i neuverljivosti, u netemperamentnu upotrebu prideva. Dati razvodnjene pesničke slike, nagomilavati slike jalovog bezmerja, znamenje je lošeg pesnika, znak njegovog lošeg ukusa. Lošeg ukusa sa metodom, rekao bi jedan filosof. Karanović kao da nikada nije čitao pesnike nadrealiste od kojih bi se (ako bi mu se dalo) naučio smelosti pravljenja neočekivanih slika. Budući da je na naše zakasnelo čemu Karanović već imao odgovor još dok je ispisivao stihove u svojim ranijim zbirkama (u tom smislu naše čemu poteklo je sa « izvora » njegovih zbirki «Strmi prizori» /1994/, «Sin zemlje» /2000/, «Svetlost u naletu» /2003/) naše pitanje je ne samo izvorno zakasnelo, nego uzaludno. No, kako se uzaludnost jednog obavljenog «posla» može premeravati sa pretpostavljenom uzaludnošću drugog, mi ipak nećemo odoleti zovu naše potrebe da premerimo uzaludnost onog prvog. Jer naša gorčina sadrži i izvesnu meru dobre volje i isto toliko principijelnog čudjenja nad autorovim samoljubljem koji će nam, verujemo, omogućiti da hladno posmatramo jalovost njegovog teksta sklopljenog od maski poezije. Izaberimo stoga na temelju ovde izrečenih primedbi bilo koju i podjimo od nje.
Na našoj listi autorovih cicijaških nadahnuća i omaglica nalazi se primedba da Karanović u zbirci «Unutrašnji čovek» veoma često upotrebljava uporednu rečcu (česticu, partikulu) kao, i to najčešće samu, a tek ponekad kao sastavni deo složenih poredbenih veznika: kao da, kao što. Od tridesetčetiri pesme u zbirci dvadeset pesama sadrži od jedne do četiri uporedne rečce o kojoj je reč. Uopšteno rečeno, uloga uporedne rečce kao u svakoj pesmi, (pa makar to bila i pesma pesnika Karanovića-metafizičara), jeste da ubije svaki utisak metafizičnosti u pesmi. Poništavala bi ga čak i da su ga sintaksa i vokabular donosili u drugim delovima pesama u kojima je autor uporednu rečcu upotrebio. Autor koji trideset puta u jednoj po obimu tankoj svesci stihova upotrebi – poput domaćice koja iz dosade piše pesme – uporednu rečcu kao jeste neko ko je pesnik bez ubedjenja, stihodeljac koji se odaje zavidnom stepenu pesničke prostitucije. Umesto da ono što je predmet njegovog navodnog nadahnuća pretstavi, on ga opisuje, mešajući – dok u pesmi interveniše – svoj autorski glas sa krhkim tkivom lirskog glasa, razarajući njegove kulise ali i tajanstvenost «magičnog svetla» poezije. A, navodno, pesnik o kome je reč jeste pesnik koji se «približava tradicije metafizičke poezije, srpske koliko i evropske». Evo, kako ta «metafizičnost» izgleda na primerima koje ćemo navesti, a uz orkestraciju poredbene rečce kao bez koje, kako izgleda, za Karanovića nema pesme. U pesmi «Mali traktat o snu» ima jedna «tercina» koja glasi ovako: «Snovi su nešto vrlo konkretno ./ Kao otisak duše, pohranjeni su / u kartoteku nepostojanja». Slika: snovi kao «otisak duše» može se naći u hotelskim bedekerima širom lepog Tirola gde vlasnici majura za iznajmljivanje (inače tirolski seljaci) vele kako će im gosti iz Beča ili Minhena u tim majurima spavati tako što će im na mirisnom krevetu od bilja ostati «otisak duše». Ako je tirolski seljak vaspitan na kiču ne manje je to Vojislav Karanović, učenik istog. Da li se u tom stihu «oseća» Blejk ili Džon Don, možda Brauning ili Čempen? Voleo bih da učeni znalci engleske metafizičke poezije, poput ovde navedenih srpskih kritičara, kod Dona ili Čempena, na primer, nadju ijednu njihovu pesmu (naravno, na jeziku na kome su pesme pisane) gde su autori upotrebili poredbenu rečcu kao. Primer banalne prirode pesnikove imaginacije nalazimo (avaj, gde kod Karanovića ne nalazimo primere banalne /domaćičke, kućepaziteljske/ imaginacije?!) u pesmi «Mrtva priroda» : «Sve je prozirno. U staklu bokala / talasa se voda, iza vijugaju šare / stolnjaka. Kroz njih, kao kroz / prozor, ukazuje se polje pamuka, / vide raščešljane vlati … ». « U staklu bokala … kao kroz prozor … » Reč «staklo» iza koje se upotrebi poredbena rečca kao uglavnom će asocirati na «prozor». Može li se putem imaginacije reč «staklo» porediti sa bilo čime drugim osim sa «prozorom»? – Može, svakako! Da li bi Don reči «staklo bokala» poredio možda sa vitražima na Kenterberijskoj opatiji? Ne verujemo. Ali ako bi to učinio to bi budilo lepšu sliku nego slika koja proishodi iz banalnog poredjenja «kao kroz prozor». Osim toga, rečenična konstrukcija stiha ukazuje na jednu nelogičnost (a pesnici, pogotovo pesnici «metafizičari» koliko i filosofi, valja da imaju smisao za logiku), naime, kako se «iza» i «kroz» «šare stolnjaka» («kroz njih») «kao kroz prozor» može «ukazati «polje pamuka», osim ukoliko pesnikov smisao za logiku nije pamučan? Mi znamo na temelju čega se ta slika razvila, ali je ona dozlaboga neprecizna. Radi li se tu o namernom izazivanju nejasnosti, tamo gde se jasnost po logici stvari zahteva? Ne! Radi se, naprosto, o gluposti uvijenoj u «štaniclu» pometene poetičnosti. Sama pesma se pak dalje razvija u fakturi pukih opisa, a nikako u ravni poetskog (sfumato) pretstavljanja «mrtve prirode». Koliko talenta, toliko i poetičnosti! U pesmi «Razgovor» pesnik kaže : «Čini se / da razgovor nema / kraja. Uistinu, / on je nešto kratko, / sažeto, nešto kao / izreka, kao epitaf / urezan u vazduhu »/. «Razgovor … nešto kao izreka» ! – Razgovor, eventualno, može da bude « poput » izreke, nikako «kao izreka», jer razgovor, naprosto, nikada nije «izreka». Jer, ili je razgovor ili je izreka! Opet, dakle, treba nešto prevideti pa pesniku Karanoviću prišljamčiti poetsku metafizičnost tamo gde nema ni elementarne logike. Primer poetičnog nonsensa (ovoga puta bez upotrebe rečce kao) čitamo i u pesmi «Glas». Budući da je pesma kratka navešćemo je celu : «U dovratku svesti sam / otkrio vrata od / ljudske kože. / Tiho kucam, dozivam sebe / i sam se odazivam. / Izvedi me napolje, / uvedi unutra, / probudi ili uspavaj, / javlja se glas, i niko ga / ne čuje, čak ni ja»/. U prvom trostihu povezanim sa drugim dvostihom nailazimo ponovo na nepreciznost: «U dovratku svesti sam otkrio vrata od ljudske kože. Tiho kucam, dozivam sebe … ». Ako pesnički subjekt «u dovratku svesti» otkriva vrata «od ljudske kože» a u narednom dvostihu kaže da tiho kuca i doziva sebe, onda «ljudska koža» može samo da bude «moja koža», dakle, otkrio sam vrata od moje kože, budući da pesnički subjekt kuca i doziva sebe, ne nekoga drugog ko, kao i on, poseduje ljudsku kožu. Metafizičnost jedne pesme se ne sastoji od primera nelogičnosti i nepreciznosti. U istoj pesmi pesnik veli da se «javlja glas, i niko ga ne čuje, čak ni ja». Opet se zapravo «javlja» besmislica pa se čitajući je pitamo: kako se može javljati glas koga «niko ne čuje, čak ni ja», i ko to onda zna da se javlja glas ukoliko isti niko ne čuje? Verovatno duh čuje glas koga inače niko od ljudi ne čuje, i to je onda primer metafizičnosti na srpski način, ono čuveno pesnikovo «približavanje metafizičkoj tradiciji, srpskoj, koliko i evropskoj». Verovatno, čist, nepatvoreni «blejkovski» jezik, bez oca Blejka, a na karikaturalan, karanovićevski način.
Rekli smo da jedna od velikih nedostataka Karanovićevog pevanja leži u činjenici korišćenja pesničke retorike koja komentariše, umesto da predmet o kome je reč, uglavnom vezan za naslov pesme, pokazuje. Uopšte, čitava zbirka sastoji se od opisa koji kao da su ispisani u devojačkim spomenarima u kojima se, navodno, o nečemu i misli, zaključuje ili, prosto, nude jeftine slike koje, kako smo videli, nalaze svoje mušterije medju srpskom književnom kritikom iz mahale. Pesnikov neuspeh bio je unapred upisan, budući da je tema koju je sebi zadao – opisi stanja izvesnog unutrašnjeg čoveka – toliko široka da je pesnički elan «okrenut isključivo ka onom što je nedostupno» uz i sa moćima jednog netalentovanog pesnika nužno morao da padne pod stečaj. Rezultati su se okrenuli protiv pesnika koji je temu postavio. Bacimo, stoga, ponovo pogled na zbirku. Na početku pesme «Tišina» čitamo: «Kakva tišina ! Ništa / ne može da je poremeti. / Ni udar groma, ni zvuk fabričkih mašina, / ni bruj automobila / na ulicama». Pesma započinje uzvikom u čijoj pozadini stoji jedna banalna zamisao: kontrast koji tišinu uvodi u svet zvukova. Pesnikov elan koji je već u prvoj slici bio slab u pretposlednje dve tercine predaje se pred kičerskim predstavama imaginacije pretvorene u «misao» koja hoće da kaže kako «tišinu» «ne narušavaju» « ni zvonke trube andjela / ni njihov odjek, / zujanje pčela. / Ni koraci okasnelog / šetača. Ni damari / u grudima. Ništa»/. Zar pesnik umesto «zvonke trube andjela» nije trubama mogao da podari atribuciju koja se redje upotrebljava od «zvonkih truba », zar «koraci okasnelog štetača» nisu mogli biti nekakvog drugog, ne «okasnelog» šetača, zar «damari u grudima» nisu mogli naći neko drugo, manje uobičajeno mesto kako bi «damarali» ? Nisu! Autorova pesnička imaginacija hrani se, kako bi Rembo rekao, «idiotskim slikama», nema razbijanja granicâ, sve je jalovo, «neshvatljivog preobilja» nema nigde u Karanovićevoj zbirci u kojoj se, navodno, ako je verovati prijateljima kritičarima, «nalaze mnoge pesme koje prevazilaze sve što je do sada ovaj pesnik napisao». Kakve su, pitamo se retorički, iako smo ih čitali, tek Karanovićeve zbirke pesama u kojima se ne nalaze pesme «koje prevazilaze sve što je do sada ovaj pesnik napisao»? I odgovaramo rečima jednog kritičara (P. Čudića) izrečenim povodom pesmovanja jednog Karanovićevog sabrata, mučenika po peru i nadahnuću, da i u tim zbirkama koje smo sticajem okolnosti zaobišli, ima, dakako, «bižuterije zaslepljujuće bedastoće». Obojicu, reklo bi se, «oplakuje sama poezija». U pesmi «Odraz» mučimo se sa pitanjem «šta je pesnik hteo da kaže», iako je to pitanje sa metodološke tačke gledišta kada je o poeziji reč, besmisleno. Ipak se pitamo, jer besmisao sadržaja ove pesme prevazilazi besmislenost rečenog pitanja. Onaj prvi je, naprosto, jači. Kada u tkivu sadržaja brzopleto napisane pesme sebi konačno otkrijemo «poruku» te pesme u njoj ćemo videti ne samo neuglačanu pesmu, nego neuglačanu strukturaciju zamisli o pesmi koja bi, navodno, trebala, kako naslov sugeriše, da «govori» o odrazu. Prisustvujemo neuspelosti ojezikotvorenja odraza a uz smešan i pretenciozan odraz u pesmi prisutnog pesnikovog narcizma. Pesma započinje distisima: «Treba konačno da zastanem i pogledam / u ono što moj lik odražava./ Ali to nije ogledalo, nisu ni okna / na prozorima, ni glatke površine zidova./ Nisu ni pesme, ma koliko uglačane./ Ni stihovi koje, istina, magli moj dah, / ali oni su ipak materija …. » . Makar i putem retoričke negacije i kroz retoričku negaciju sagledano ono što pesnički subjekt (moj lik) odražava, povezivanje u pesmi istog tog subjekta dok baca pogled na pesme, ma koliko uglačane, odnosno na stihove koje, istina, magli moj dah, sadrži u izričaju čitaocu jedno narcisoidno ubrizgavanje naznaka o sopstvenom pesmovanju, jedno reflektiranje nad slučajem Narcisa, gde reflektiranje ne pokriva bilo kakva konzistentnost pesme, niti ikakva strogost nad «tokarenjem» misli i slika. Kada pesnik kome je forma naizgled mila unutar iste ne pribegne strogosti rasporeda slika gde bi se ove razvijale iz prethodnih, dobijamo haotičnu pesmu. «Poezija je», veli Ungareti (G.Ungaretti), «upućena na onaj viši oblik značenja, koji se nalazi u nerazumljivosti». Medjutim, ova istina važi samo za velike pesnike. Mali i beznačajni pesnici od “nerazumljivosti” prave “nerazumljivost” na kub kada ova propada u karikaturu, u konfuziju, u bezobalno rasipanje besadržajnosti. Upravo je, verujemo, ta za Karanovića karakteristična besadržajnost, konfuznost unutar onoga što se čini, dala «ton» neobaveštenim i, zašto ne reći malicioznim, kritičarima koji u horu proglasiše pesme u zbirci «Unutrašnji čovek» metafizičnim, odnosno kao one koje idu tragom koje pesnika «približavaju tradiciji metafizičke poezije» (M. Pantić) ili čak koje pripadaju «krugu najbolje evropske metafizičke poezije» (M. Čakarević). Neobrazovanom čitaocu se konfuznost, zabrtvljenje rasporeda misli, uvek pričinjava kao meta-fizika, kao nešto što dolazi «s one strane» jednostavne sintakse i rafinovanog jezičko-misaonog postupanja. Metafizika u pesmi je, medjutim, «nezasenjeno svetlo», jedno nepatvoreno pokazivanje ontološkog karaktera poezije i pesničkog postupka kome je cilj govor o istini bivstvovanja: Giljen, Šar, Celan, L. Kostić, B. Miljković.
Pesnik Karanović je neko ko je sklon da na kraju pesme ispisuje poentu pesme, nešto poput zaključka u ogledu. No, koliko god takav postupak bio izvorno nepesnički i čak ukoliko i priznamo da poenta u pesništvu, generalno gledano, ponekad ima svoj smisao, Karanović je pesnik praznih poenti. Koju god da pesmu ostvari, svaka poenta u pesmi zbog sadržaja koji joj prethodi, ili, obrnuto, zbog sadržaja unutar poente same, deluje posve mlako, bez snage koju očekujemo od poente kao takve. To je stoga što autor umesto da predmet svoga pevanja pokazuje, on o njima razglaba na esejistički način, ispisujući na kraju pesme nekakav Zusammenfassung, conclusion, Resümee. Takav postupak ne deluje, dakako, nimalo « lirično », niti poetski. U pesmi «Prva pesma» nakon što je napisan uvod, dat opis teme, poslednja tercina pesma se završava sa «Ali to pesmu ne dotiče. Ona je / kao čovek : može da se izgubi, / zaluta, umre, ali ne može da nestane»/. Zaključak ove pesme opterećen je ne samo prozom, nego i prozom posve «tanke» poruke, ni malo na ivici «metafizike», nego posve na ivici banalnosti jednog pukog zapažanja, kome je prethodila, ponovo, pesnikova narcisoidna struktura ličnosti gde ovaj govori o svojoj prvoj napisanoj pesmi, čiji je rukopis otac nehotice bio bacio. «Narcisoidna struktura ličnosti» kažemo stoga što znatan broj pesama u ovoj Karanovićevoj zbirci sadrži autobiografske elemente pa je onda jedna opaska koja profilira autorovu psihološku stranu ličnosti ovde na mestu. U pesmi «O senci» koja počinje stihom «Šta još reći o senci ?, nakon što je tri puta upotrebio svoje omiljeno stilsko sredstvo, poredbenu rečcu kao, autor zaustavlja svoj bledi imaginativni tok stihovima koji, kao u nekom ogledu, započinju sa «možda dodati» : «Možda dodati još ovo : / sunce izvire iz naših zenica / koliko u njih uvire, / a naše oči nisu bube da / u panici od svetlosti beže i / zemlju i kamenje mole za sklonište»/. «Zaključak» pored posve tupave «poruke» opterećuje još i nimalo oneobičajena slika sunca «koje izvire iz naših zenica koliko u njih uvire». (Posve neinventivna i nespretno data aluzija na jedan naslov Česlava Miloša: «Gde sunce izlazi i gde zalazi». Čudim se da tim povodom Karanoviću nisu još prišljamčili i intertekstualnost kao znak njegovog navodnog pripadanja srpskoj Postmoderni.). Šta reći o nastavku zaključka?: «A naše oči nisu bube da / u panici od svetlosti beže i / zemlju i kamenje mole za sklonište »/! Treba biti Karanović pa ne posedovati stid da se ispišu takvi stihovi koji će potom biti ovenčani Zmajevom nagradom. (Naravno, treba biti i žiri za dodelu te iste nagrade istom Karanoviću. To bi se, u svemu, moglo nazvati kidisanjem na zdravu pamet svakog čitaoca koji nije Karanovićev kompanjon. U situaciji kada je Karanović u poetskom pogledu bio oduvek malaksali poet, a ustanove srpske književnosti oduvek prema njemu bile bolećive i blage, pune razumevanja za njegov posve primitivan poetički ukus, uvodeći ga obavezno u svoje antologije, problemi oko Karanovića u ravni srpske književne kritike dobijaju sjaj jedne sintagme koja se u žargonu srpskog posleratnog ekonomskog raja a na stupcima bulevarskih novina ispisuje pod imenom i značenjem „kontroverzni biznismen“. Štaviše, bilo bi suvišno probleme oko Karanovića nazvati čak i tim imenom. Jer Karanović nije nikakav „kontroverzni pesnik“, on, naprosto, jeste čovek koji piše stihove za privatnu upotrebu, a „kontroverzni“ kritičari iste, valjda iz podrugljivosti prema nekom valjanom srpskom pesniku, drže za blago koje dodiruje, ni manje ni više, do Blejkove skute, ali i dvorove evropske metafizičke poezije. Nazovimo to, naprosto, bedastoćom srpske književne kritike, kojoj Karanović, dakako, nije prvi eksces, niti prvi stavak pri obeležavanju mitova kojima je zajednički imenitelj to što su isti već danas savremene srpske pesničke lešine. Pored Rajka Petrova Noga njima se, kao leva strana koja stoji spram desne, ili obratno, pridužuje navodni pesnik Vojislav Karanović. Lešina savremenog srpskog deseteračkog pesničkog nacionalnog kiča i lešina jednog od onih pesnika koji su, kao izvestan kontrapunkt, nastajali u „godinama raspleta“ pa se zvali mondijalisti, postmodernisti, liričari stražilovskog tipa. Svi ti nazivi, šire gledano, jesu nepotrebni. Postoje dobri i loši pesnici. Prvi, nakon filosofa Heraklita i Parmenida, stvaraju pesnički zasnovane ontologije, kojoj su bivstvovanje i njegov odnos prema svetu, tubivstvovanje, mišljenje i pesmovanje predmet, drugi ne stvaraju ništa, čak ni dekore od kojih su sastavljena lukavstva duha. Od ove druge sorte ljudi koji pišu pesme je stihodeljac Vojislav Karanović.

_______________

ЛеЗ 0006550