ИСПОВЕСТИ / Иванка ЈОВАНОВИЋ

ЖИВОТ ЈЕ ТАКАВ

Волела сам да сликам и као дете, само нисам пуно сликала, понекад само… Отац је куповао новине, мој отац Светoзар Лукин је знао шест језика, и ја сам све маргине исцртавала, волела сам то, то су били венчићи, то су били као украси… Додуше, у школи у Станишићу, користили смо цртанку, ишли су моји радови на изложбе, али… Онда су године и деценије прошле. Међутим, изненада се десило нешто што је све променило. Имала сам тада, ваљда, педесет година.
Супруг ми је, поклона ради због добро обављеног посла, на службеном путу, купио две слике негде у Мађарској, булке и јорговане… Ја бих тако насликала, можда и боље… Зар, сигурно… Ти мени купи боје, а ја ћу насликати… Дуго ми било да чекам и ја одем у фарбару и купим сликарске боје, тамо код Православне цркве у центру Сомбора… На лесониту сам јако брзо направила слику булки, можда најбржу слику у мом животу… Слика је у атељеу… Супруг Миле гледа и не може да каже која је лепша, кад сам га дочекала са булкама… Лепша је ова, а то је била моја, и, ето, тако.
То је био пресудни догађај, судбина сликарска, ваљда.
Наставила сам да сликам, а нисам ни сањала да ћу имати изложбе… Давала сам слике пријатељима, и не знам колико је то трајало.
Тешко сликам, или како да кажем цртам, ако правим неког човека, животињу, све ми је то теже него обојити… Бојење је песма, кад би ми неко цртао, ха, ха…, јако брзо бих правила слике, задржава ме мало та анатомија, само, сад више није тако тешко, али кад сам почињала, једну руку сам пола дана сликала, насликала сам човека, старца, бркове, био је тако леп, а рука на колену како се одмара, стално ми се чинила крива и укочена… Сликала сам је, пола дана… Успела сам и била срећна… То никада нећу заборавити. Наравно, сада ја то насликам брже, трудим се да то буде верно, за мене оригинално. Оно што желим да истакнем на слици најчешће и истакнем, направим мало веће, да скренем пажњу, то је мој стил…
Мене су крстили наивним сликаром, ваљда зато што сам почела са оценом пријатеља да би то била одлична наива, ваљда зато што тако сликам, тако су ме крстили – наивац. Мени се није свиђала она наива, коју сам ја видела кад сам почињала да сликам, и данас ми се не свиђа та наива… Ја волим велике сликаре, но, ја не знам да сликам као велики сликари, хоћу да кажем да ја сликам онако како сликам, али… много више волим оне старе сликаре.
Ја сам озбиљно почела да сликам кад је један пријатељ мог супруга, господин Иван Станковић, који се бавио и пластиком и сликарством и менаџерством… и кад је видео моје слике… он је одмах пожелео да ја сликам за њега… и ја сам се сагласила. Рекао је да ће ускоро бити једна велика изложба у Милану и ако ја хоћу да насликам више слика… Сликам, сликам и насликала сам осам слика и онда је мој син Славољуб сео у кола и однео слике у Милано… и кад је однео, после, телефон, и ја се уплашим да се нешто није десило мом Славољубу кад… тај господин Станковић каже: Реци драгичка… Шта је било?. Нисмо ни обесили твоје слике, већ смо их продали, али нећемо их дати док се не заврши иложба… сликај брзо, биће поново изложба за десет дана… И тако сам ја заиста почела интензивно да сликам.
Говорили су ми, па и телефонирали, иди у Уздин и Ковачицу да видиш шта је права наива… и ја, наравно, одем тамо, одем у посету код Халупове, код Марије Балан, са њом сам касније била 2-3 пута у Италији… Видела сам ја те њеве шарене слике, тај колорит, али ја нисам била одушевљена… Првих осам слика сам насликала мало слично њиховима, одмах сам одлучила да нећу тако да сликам, рекла сам да ћу ја сликати како ја знам, коме се свиђа свиђа, коме се не свиђа нек му се не свиђа, нисам волела те мало укочене људе, десет жена свака је као јаје… црвена уста, црне обрве, шаре са бојом за шпорете… није ми се допало и … наставила сам да сликам како сам ја желела и тако и сада сликам, до сада нисам стала и, хвала Богу…

Онда је убрзо у Милану била друга изложба, син Славољуб је ишао са мном, онда сам ја већ била на отварању и сликала сам у ХИЛТОНУ за госте, постоје те фотографије, и онда је одмах председник једне општине у Милану желео да отворим код њега своју изложбу… тако да сам ја онда поново брзо сликала и била је та изложба, на којој је била и Марија Балан, ту смо скупа сликале и ту је био врло леп пријем, и тако… Потом је била изложба у Торину, толико су почели те моје слике да траже, тако да ја нисам могла толико да насликам… и сетим се ја Саве Стојкова и кажем том мом пријатељу Станковићу.
И тако ја дођем код Саве, договоримо се и онда Сава пође у Торино и његова супруга и прво одемо у Опатију у моју кућу, а другог дана до Торина и тамо је Сава поставио слике и сликао је на самој изложби, сликала је и Марија Балан… То је био један јако божанствен пријем.
И да вам не причам даље, опет изложба, па опет изложба…. И после тога ми је Станковић рекао:
– Знаш шта, твоје се слике траже, ја видим да ти можеш без мене, ми ћемо остати и даље сарадници и пријатељи. Направили смо изложбу у Риму, четири изложбе су биле у Риму, и онда сам ја даље сама… Било је све добро… Изложбе је стално пратио и веома позитивно писао чувени римски критичар др Карло Греко. То ме је одушевљавало и храбрило…
Ја волим пејсаже и историјске мотиве… Сећам се једног догађаја… Госпођа Бранка Дољански из Загреба послала ми је писмо са предлогом да урадим слику за Божићну књигу у Паризу на тему – како наивац види дрво… Мени је то мало било мало смешно, јер ја дрво видим на хиљаду начина, у пролеће, лето, јесен, зиму, криво, право, видим багрем, видим липу, видим жалосну врбу, свако је лепо… И онда урадим слику на тему четири годишња доба и ко год је дошао каже ми види како је лепа слика, а не каже – види четири годишња доба… И мени се то тако допало да ту слику никад нисам ни послала госпођи Бранки… Кад сам упознала Лазу Трифуновића, то је била јако важно за мој рад, онда су слике настајале на неки нови начин.
Ја замишљам пејсаже, ја их не гледам, ја никад не одем на терен да сликам. Ја сликам највише по сећању, рецимо, зима пуно се сећам, оног снега, оне белине, оне топлине зимских боја, и тако… Ја све из маште сликам, па, чак, и историјске су из маште. Нигде не гледам, то ме је научио покојни Лаза Трифуновић, он је рекао да нигде не гледам, да сликам како ја мислим и осећам… И ја отада сликам онако како ја замишљам, како ја осећам. Имам две-три слике у тридесет година рада где сам нешто погледала, погледала сам једну репродукцију Косовке девојке код слике Косовски рањеници, онда фотографију Жикице Јовановића Шпанца, и… Сетила сам се…. Оџачара из Капелских кресова.
Имам много детаља на сликама. Ето, видите и ту Српкињицу, ја сам по песми и по машти сликала. Црвено, плаво, бело цвеће, она га је набрала, венац је оплела, ево китице, мислила сам да ту треба да буде доста цвећа, добро би било да су ту божури, као што и јесу, зато што је то на Косову и Метохији… И тако на тим косовским сликама свуда божуре сам стављала…
Питала сам Лазу Трифуновића да ли да ја идем у неку школу… Не, не, рекао је, само ти сликај како знаш и осећаш… И, ето, тако… На једној изложби су ме питали, како бисте ви желели да сликате? Ја сам као из топа одговорила – као Мијо Ковачић, његове слике су ми се јако допале. Али, ипак, останите Иванка Јовановић, рекли су. Генералић, Брашић, лепо је, али ја, ето, друкчије радим. Критичар Рендеки ми је недавно у Мађарској рекао да више не треба да потписујем своје слике… А зашто да не потписујем? Па да одем на крај света познао вих ваше слике, нико не слика као ви. И ја се јако радујем да сам другачија и препознатљива. Радујем се томе.
Ово је град сликара, наш Сомбор, преко стопедесет их сада, кажу, има… Ја их све, наравно, не познајем, али доста их знам. Свако слика на свој начин, сви ми се свиђају. Много је добрих сликара, импонује ми да сам у таквој сликарској средини, сликари су драгоценост за Раванград Вељка Петровића…
Ево, рекла бих, Сава је изванредан потретиста, ваљда најлепше потрете ради, божанствене, али су лепи и његови пејсажи. Рекла бих, још, моји су друкчији. Ја никада ни не желим да бих га копирала. Кад неки пут кажу, јао, ко је кога копирао, ви Саву или Сава вас. Он мене сигурно није, јер је био сликар пре мене, али ја не желим њега да копирам, али ако је нешто слично, то је тако… Шта да се ради?
Имала сам изложбе у Паризу, Лондону, Москви, Милану, Риму… Свуда ми је било божанствено, не могу да кежем где ми је било најлепше када је свуда величанствено. Када људи почну да говоре лепе ствари о мојим сликама мени се кожа најежи, ја сам толико срећна и све ми је лепо. Највише су се дивили Италијани, а и на једној изложби у Паризу једва сам добила слике назад, два месеца је трајала, а требало је да излажем у Сентандреји… а било је изванредно и у Бордоу. Слике су се јако добро продавале, ја нисам могла насликати колико су биле тражене.
Сад сликам, уживам у томе, продаја није толико интензивна као пре, задовољна сам.
Познавала сам Жику Спасића, Крагујевчанин је, познавао се са мојим супругом, био је директор Музеја у Крагујевцу, па Историјског музеја у Јајцу… У Љубљани, негде код хотела Унион срели смо се после више година и рекла сам му да имам козметички салон, али да се бавим сликарством. Он је показао да га то јако интересује, да ће брзо да дође у Сомбор. Дошао је, био је јако задовољан и почео је да ми прави изложбе… Био је јако добар пријатељ са проф. др Лазом Трифуновићем и говорио му је да треба да иде за Сомбор, да види једну сликарку. Шта слика? Наиву. Лаза је рекао да то не долази у обзир… И чувени архитекта Жива Ђорђевић се придружио тој иницијативи. Лаза је то дуго одбијао, али Жика једног дана јавља да, ипак, долазе…
Ја сва срећна дочекам их у кући на Безданском путу. Жика и Жива уђу унутра, а тамо је дугачак ходник, 12 метара, Лаза остао у ходнику, где су биле моје слике, тамо сам ја и сликала, јер нисам имала атеље… Ја сам унутра служила ракију и тако, кувам кафу, а Лазе још нема.. Кад, доста после, Лаза мене зове да дођем и тамо каза ми да су моје слике за њега изнад свих очекивања и да му је жао што раније није дошао… И тако је Лаза почео чешће да долази, спријатељили смо се, прешли смо на ТИ, рекао ми је да сликам сеобу Србаља онако како ја то замишљам да је било… Тако сам насликала и Косовске рањенике, на свој начин. Жива Ђорђевић је отворио много мојих изложби, одушевљавало ме је кад каже да сам лепше постављала куће на сликама, него архитекте на плановима, волео је како ја сликам…
Упознала сам многе дивне људе преко мојих слика, зато сам срећна, зато сам богата јер имам јако много пријатеља, а да нисам сликала, знате ја сам много радила у животи и имала сам стварно пара, али никад не бих упознала све те дивне људе… и да нисам била члан Удружења у Београду не бих ово постигла што сам постигла.
Ја никад не бих од Сомбора добила неко веће признање, рецимо Октобарску награду док је нису укинули, не бих добила Плакету за животно дело, не бих добила Грамату, као што сам то добила у Београду и Москви, итд. Старо београдско културно друштво „Јединство“, које је још основао Ђура Јакшић, чији сам члан, било ми је веома наклоњено. Мене никад у Сомбору нису позвали, као што су тамо, и рекли да направим изложбу. У Српској читаоници за Видовдан излагала сам јер имам доста слика из Косовског циклуса и зато што сам то ја желела … Сомборски сликари су дивни, али како сомборски руководиоци, који су канда одлучујући, гледају на сликаре као што сам ја, то ја не бих коментарисала. Али, друге средине, имам јак утисак, а и искуство ми то казује, то све боље раде.
Немам баш прецизну евиденцију о томе колико сам слика насликала. Сигурно није мали број. Па, то је права радост сликати, сликати.
Четрнаест заната сам у животу научила, а све зато што сам морала. Сваки ми је од тих заната био успешан. Била сам први пластичар у оној великој Југославији. Прву пластику сам у кашики изнад решоа истопила… Из Немачке ми је први гранулат набавио Влада Хорват, брат од оног чувеног фудбалера…Правили смо разну бижутерију, па дугмад, дивну дугмад смо радили, много различитих дугмади.
Но, да се вратим на почетак, након завршетка четири Основне, па још два, чини ми се као Грађанске школе, даље се у Станишићу није могло, отишла сам на кројачки занат и завршила га код Драгиње Танурџић, била је једна дивна жена. И са 16 година сам почела да шијем за друге, и да креирам. Ето, моја унука Нина жели да буде модни кретор, то што сам и ја желела. Кад сам имала Салон, ја сам за моје манекенке креирала и шила дивне хаљине…У Крагујевцу сам се удала за мог Милета, па сам живела у Горњем Милановцу, па у Алакса Шантићу, Апатину, Сомбору… Прво дете сам родила у Београду, Ацу, онда сам у Горњем Милановцу родила Славољуба, после једанаест година сам родила Драгана у Сомбору.
У Апатину сам радила пијачне мреже, за то ваљда није требало полагати испит, али је требало вадити дозволу. Требало је пуно радника, радило се по кућама, то се звало рад на сиц. Канда сам радила и лутке… Кад смо дошли у Сомбор наставила сам да радим лутке, од папир – машеа. То сам јако добро радила, па и велике, као двогодишња деца, а онда сам радила и за излоге… Отворили смо продавницу у Сомбору. Полагала сам за штампање текстила, за пластику, за козметику, фризерај… Радила сам одличне гоблене, првокласне основе за гоблене, на хиљаде…
Све су нам одузели после Титовог говора у Сплиту…
Били смо у Врњачкој Бањи Миле и ја, кренули смо за Крагујевац, и на улазу у град нас заустави милиција и одмах нас ухапсе, односно Милета. Спроведу нас уз полицијску пратњу у Сомбор, стигли смо касно, и где ћемо, одемо нашој кући, а с нама и полицајац… Нисмо спавали, седели смо целу ноћ, полицајац је био веома коректан. Ујутру је одвео Милета, напали су тог полицајца зато што га није одмах довео у Милицијску станицу… Милета су затворили, а онда одмах дошли и извршили претрес куће, и одмах су почели да износе из куће ствари. Однели су прво све мреже, па штампани текстил, па све што је било покретно… а мој Славољуб какав је, а био је још мали, каже им: – Ала ви то споро радите, а један се од тих окрене и пита: – А како би ти то дечко радио, а Славољуб им каже: – Ја то никако и никоме не бих радио. Имала сам диван нов шпорет, однели су, моја мама шпорет на бутан, однели су, однели су телевизор, радио са грамофоном, мерцедес су продали и узели новац… остала је спаваћа соба и тај груби намештај. Ишла сам ја тамо, све су продали. Сваки комад сам знала ко је купио… Једино нисам знала где је грамофон са радиом… Мој син је писао Титу, али никад није добио одговор, ишла сам код Кардеља, примио ме његов секретар и рекао да све напишем, а ја као, да не кажем шта, све напишем, не знам колико страница… и стигне после не знам колико месеци да се обратим суду… И једног дана, тако је то било, дође неки деда Санко Мијатов из Шикаре, тамо смо ми имали салаш са доста пилића, па три јунице и стару краву, једно теле, и крмаче… Он каже, отерали ваше јунице… Одем ја тамо, однесе ме Бајчика, а крава муче, нема ни телета, ни јуница. Однели сва јаја, у Шикари од кокошки праве паприкаш, замислите – праве паприкаш од наших кокошки, а имали смо их преко 200 лепих сусекс и њухемшир расе, и једу ли, једу… Блокирали су рачуне у Задрузи, и сваки дан доносе друго решење о утаји пореза и… питам ја њих како је могло бити утаје кад сваки рачун региструјемо у општини, однесеш га у Задругу, преко Задруге ти стигне рачун за исплату…
Оставили су ми за кување само један мали решо са црвеним жицама… Једног дана однели крмаче, кажу за порез. Кажем им, па колико то дугујемо кад смо га редовно плаћали… И кад су то све однели из куће… да, имала сам једну дивну шиваћу машину, која није могла да им стане у џип… Доћи ће сутра. Ја лепо ту машину однесем у подрум, метнем ћебе на њу, имала сам толико угља да је затрпам… Дошли су по машину, немам је, па где је, па ја продала, па како си смела, па како ви смете моје крмаче да продате, а ја не смем своју машину, па треба ми од нечаг да живимо… Миле у Истражном затвору, иследник му неки бивши тракториста, чини ми се да се звао, ма није баш толико важно… дуго они нису осудили Милета, нису имали корпус деликти… а онда га, ипак, осуде на годину дана – да би му све одузели…
И однесу га у Митровицу. Било је то врло тешко, гадно доба… Дошао је после годину дана… А добили смо и то да је био невино осуђен. Решење. Шта да се жалимо, коме. Миле није хтео да се жали и да тражи повраћај имовине. Коме да се жали? Да се жалимо том истом суду, тим истим људима који су нам то учинили… Имали смо још салаш, продали смо тај салаш, тада сам имала 42 године и отишла сам поново да учим, да учим још, да учим козметику и фризерај… Ето, да би нешто радили за готов новац. Док је Миле био у затвору, и то морам рећи, почела сам да сликам гоблене…
Ух, једне вечери, немам ја за чега ујутру да купим хлеб… Касно увече неко куца на прозор, то ме подсећа на догађај везан за моју маму када је њој Бог послао помоћ у олујној ратној ноћи, а то куца једна жена из комшилука и каже да има госте из Немачке и да су видели како сликам Цигане и хтели би да купе, а ујутру путују за Немачку… Кажем ја да имам започето, а нисам имала ни започето, и питам када путују, а она рече у 4 ујутру, а ја кажем да они у 4 закуцају на прозор и да ће добити слику… Започнем и завршим и у 4 сата ујутру неко куца на прозор, ја дајем слику а они мени паре, и, ето, фино, имам паре за хлеб… Тешко нам је било, тегобан живот, а толико смо уложили рада, толико смо радили, а они су све узели… Сећам се кад сам, у те тешке дане добила сам паре преко Задруге за један урађени посао, отишла и купила педуле мом сину Аци да не иде у татиним чизмама, е, како смо се сви радовали томе… Сузе су ми ишле, а ево и сада…
Онда смо отворили тај Салон, и кренуло је на боље. У Београду сам уписала и козметику и фризерај, било нас је 40 у групи, ја сам била најстарија и била сам веома заинтересована да успем, да научим да бих одмах могла радити… Кад сам то завршила онда сам отишла у Мађарску, у Печуј, у један диван салон, најбољи, Палма се звао, да се усавршим… Тамо сам радила док се овај Салон у Париској улици у Сомбору није опремио за почетак рада… Отворили смо га. Узела сам и козметичаре и фризере и мислим да је тај мој Салон био веома успешан…
Онда је дошао сликарски период.
То траје до данас, трајаће док не умрем, или док ме не издају руке или очи…Ја сад већ не могу дуго да радим, да сликам, док сам на почетку сликарског периода радила и по 16 сати… После две године сликања имала сам инфаркт. Поставили смо изложбу у Опатији, дошла сам кући и – добила инфаркт. Била сам јако уморна, сликала, сликала, сликала сам за изложбу и… Лекар је рекао да више не смем да радим ноћу, и мање сам онда радила, сада радим само пре подне… а деси се и поподне. Сликам колико могу, слике се сада и нешто мање траже, имам један леп фундус слика, не као неки велики сликари, али задовољна сам… Ја сликам сваки милиметар… Ако одсечем парче неба и то је већ слика… То су ми рекли, ја то потврђујем…
Ја замислим једну слику и почнем је… Не могу одмах да знам каква ће бити кад је завршим… Али, желим, рецимо, да то буде један пролећни, летњи или зимски мотив, већ знам којим бојама ћу да радим и онда кад почнем да радим… Пита моја пријатељица Мима, откуд си знала да баш ту треба да је тај детаљ, та животиња… Њу, па и друге веома занима тај мој поступак, та моја асоцијација.
Док не буде пуна, док не буде потпуна слика ја дотле радим… У већини колонија посебно, кажу ми, па шта још ту радиш, потписујте то, готово је… Ја кажем да мени није готово, и онда је завршавам, док заиста не осетим да је потпуна… Ја не могу да станем са сликањем док имам осећај да има празнина на платну, на слици… Многи од скице мисле да је слика… Ја кад сликам на платну – прво насликам небо и идем даље редом до доле, све што сам замислила, и онда све то поново сликам, јер прво је била подлога слике, ја насликам, рецимо, лисицу, мачку… а онда треба лисици и мачки насликати и длаке, и очи, и уши, и реп, и све што им припада и што им је природа дала, а не само контуре… Настојим да моје слике имају дубину, да зраче… Радим често две-три слике у исто време, док се једна боја суши, ја радим на другој, и тако редом, јер детаљи се не могу радити одједном, сваки детаљ се мора видети добро, он даје целовитост слици, мом изразу, моме стилу.
Моји пејсажи имају живот, имају живе створове, имају жива бића… На отварању једне изложбе у Црној Гори, чини ми се у Колашину – да, тамо имам дивних пријатеља, тамо је фасцинантни Предраг Пеђа Булатовић – а можда је то било и у Будви, да у Будви је то било, господин Живковић је рекао да на свакој Иванкиној слици има црква да нас подсети и опомене, да на свакој има живо биће као најлепши дар свеукупне природе, да нема ни једне слике а да нема на њој нешто што не носи животну радост са собом, да је колорит предиван. Њене слике живе и дишу… Тако су писали и италијански критичари… Иванкине зиме су топле.
Ја се трудим да убацим топлих боја, да не буде онако хладно, сиво, црно. Нема ни једне моје слике где нема живота, где нема цркве… Па то је нормално, живот и црква иду заједно, у сваком месту има црква, не можеш сликати село без цркве, а и боје су одраз расположења, оптимизма, љубави према животним радостима, породици, према природи.. А у то време кад сам ја почињала и узимала сликарски замах, није се баш веровало ни у Цркву, ни у Бога…
Мени је једно жао, ја сам сликала сеобу Србаља кад други нико није, познато је на који период мислим, и имала сам изложбу у Сентандреји о томе кад нико није имао, али кад је била прослава, славило се и у Сомбору, ишло се у Цркву, а ја то нисам знала… А моја деца кад су ишла у Цркву, позвали су ме у Школу и рекли су ми да су чули да моја деца иду у цркву и да то није пожељно… Па, добро, кажем, ако није пожељно нек не иду… Сетим се кад је Драган ишао из школе па сврати у Цркву, зар то није лепо, бар за Светога Саву добије кољиво… Славили смо у кући Божић, Ускрс, Крсну славу… Е, а кад се у Сомбору славило, не знам која је то била годишњица, дошао је био господин Данило Филиповић и питао да ли сам била на прослави … Нису вас позвали… Срамота… каже… Били су у Цркви сви они који никад нису били, а ја сам сликала сеобу Србаља кад то није било пожељно, а мене, ето, нису позвали… Е, сад ја идем у Цркву два-три пута годишње, Боже ме опрости…
Слика Србије кроз историју је увек актуелна. Сви су нешто, како да се изразим, сликали Србе како ратују, па она битка, па онај рат, па онај устанак… Јесте да их је било, и ратова, и устанака, таква нам је судбина… Ја сам замислила да насликам мајку Србију – да ту сви лепо живимо, да она пригрли сав тај народ… И то се и види на мојој слици, ја мислим да је то један леп спектар… Косовски циклус ми је био, заиста, прави изазов. Мислила сам да нећу да сликам опет како се убијају. Јанко Брашић је насликао једну лепу слику, али како тече битка… Ја сам насликала рањенике после Косовског боја, чак и дрво крвари, свако има неког свог кога обилази, замислила сам стари ћилим и ћупове, коњ плаче над својим господаром, Косовка девојка поји Орловића Павла… Насликала сам и Косовску мајку како држи сина рањеног, како јој је лак син, а како је она тужна… Одоре сам измишљала, можда су такве биле, а можда и нису…
Избеглице, само неке сеобе, много их је било, и то је нека наша судбина… Ја сам, ето, насликала и ту слику Избеглице, радила сам је од 93. до 95. године. Прво сам насликала Вуковарску цркву и ове што иду чамцем, касније сам само досликавала, видите Сомбор, све наше су куће тамо, тамо је Бездан и батински споменик, ту су Дунав, Сава, Драва и Дрина, тамо је Палић, тамо је Београд… Ово су задње избеглице.
Успомене не бледе у сећању на велике и драге пријатеље. Наду Маринковић сам упознала преко Зорке Радојковић, уреднице Практичне жене. Наиме, у Сплиту у Лаву бирали су Идеалну жену, а тамо је и моја изложба била постављена, Нада ме је ту упознала и спријатељиле смо се… И од тада па до њене преране и изненадне смрти – она и њен супруг Шаца су долазили код мене, лепо смо се дружили, написала је моју романсирану биографију. Она је јако заволела моју мајку Дрену, са њом је ноћима и ноћима разговарала, тако је потпуно упознала породицу и написала књигу о нама. Нада нам је испричала свој диван живот, била је свуда, као новинар, путописац, била је јако златна… Била је у Африци, Индокини, Русији, Америци, Мексику, Блиском Истоку, о Западној Европи и да не говорим. Написала је тридесетак књига есеја и путописа и више романа и романсираних биографија. То су све бестселери. Она је била јединствена жена, постдипломац са Сорбоне, уредница Културне редакције Радио Београда, умрла је заиста прерано… То је велики губитак.
Била сам у Лондону, Паризу, Риму… Навиру ми успомене а с њима акорди предивне песме Лоле Новаковић. Заиста јако волим Београд, и с великом радошћу се сећам великих и успешних изложби и сусрета на њима. Такође, с нескривеним емоцијама преврћем по сећању дивно дружење са нашим људима у Канади, са многим нашим исељеницима, са сликарима Иванчевићем и Лубардом, са Мирославом Ђурчић, са владиком Георгијем, са протом Лазаром Вукојевим, који предивно пева наше песме, старе, лепе српске песме, из далеке Отаџбине…
Прота Лазар ми је отворио изложбу у Хамилтону, тако је прелепо говорио о мојим сликама, о цвећу, о цвећу које се дарива при рођењу, при поласку у школу, дарује се првој љубави, на свечаностима, приликом венчања, у радосним тренуцима, много пута у животу за срећу, за леп тренутак и за леп дан… а на крају са цвећем се човек испраћа на вечни починак… У Канади ми је у незабораву сусрет са Нијагаром, са Теслином централом, са Теслиним торњевима, са Теслиним спомеником који зрачи… Лепа је и драга та далека земља, у којој су наши људи, који с љубављу мисле на нас, као и ми на њих.
Овде бих изнела још нешто мени јако драго. Сусрет са владиком Георгијем у Канади био ми је посебно леп и упечатљив, три пута је правио диван пријем за мене и моје пријатеље, поклонила сам му слику коју је он крстио именом Први пут с оцем на јутрење, и одмах ју је ставио на почасно место у својој резиденцији. Уз то, у књизи утисака на изложби у Хамилтону тако је лепо написао – да Бог свакоме даје таленат да га усаврши, а да сам ја таленат вишеструко искористила… Баш дирљиво, у великом стилу – и истинито уједно.
Кад мислим о дивним путовањима и сусретима, о изложбама и сликама, не могу а да не поменем познатог руског сликара Леонида Владимировича Волкова, тада директора Галерије Универзитета Ломоносов у Москви, где је изложена и једна моја слика… Какву сам пажњу и какво признање добила, то се не заборавља.
Не осећам се славном, али сам поносна на ово што радим, што сам постигла. Почела сам сликати у педесетој години, жао ми је што то није било раније.
Али, живот је такав, судбина.*

Благоје Свркота

________________
* Исповести велике српске сликарке Иванке Јовановић „Живот је такав“ забележио сам новембра-децембра 2004. године у Сомбору
ЛеЗ 0006537