Ћуп „Заветина“

Живио једном један сељак, сиромашак. Имао мало земље и пар волова.
Но једне зиме, зареда нека бољка међу домаћим животињама, те сиромашкови волови угинуше. Стога он у прољеће, у вријеме сјетве, даде у најам сусједу оно мало земље што је имао.
Нетом је сусјед почео орати, кад ал му плуг запе за нешто у земљи. Гледа он, па има што и видјети: ћуп врхом пун златника! Остави орач плуг и волове, па трком до сусједа.
“Да знаш брате, какве си среће данас! Ено ти у земљи ћуп са златом, иди, па га узми!”
“Не, пријатељу, то злато није моје. Ти си ми платио најам, ти ореш ту земљу, па је ред да теби припадне све оно што се у њој нађе,” одговори сиромашни сељак.
“Којешта,” повика сусјед. “Како мени може припасти злато, нађено у твојој земљи?! Свеједно је тко је орао, и тко је земљу унајмио – она је твоја, ти си јој власник, и о тому више нема разговора!”
Препирка постајаше све жучнија. Један виче: “Злато је твоје!”, други: “Не, твоје је!” Умало што се не потукоше. Најзад, одлучише поћи код цара, да он пресуди овај спор.
Саслушавши жалбе обојице, цар рече:
“Зашто се препирете? Ћуп са златом нађен је у мојему царству, у мојој земљи – он је дакле мој!” И цар се упути с дворском дружином на сељакову њиву, да би узео ћуп. Како ли се изненадио и запрепастио, кад је видио да се у ћупу коврљају змије! Цар се разгњеви.
“Усудили сте се обманути својега цара!” дрекну он. “Оде вам због тога глава!”
“Не, не, оче наш!” завапише сељаци. “Јер погубит ћеш нас на правди Бога! У ћупу је уистину злато – видјесмо га очима!”
Цар се врати у дворац и нареди својим људима да још једном пођу на сељакову њиву, и да провјере садржај ћупа. Ови пођоше, погледаше, и извијестише цара да је ћуп врхом пун златника.
Цара то још више збуни. Помисли да су га очи превариле, кад су оно угледале змије у ћупу. Или је то био неки други ћуп?
И поновно се цар упути на лице мјеста.
Отворише ћуп, а у њему све врви од змија.
Цар тада нареди да се окупе сви његови мудраци и зналци.
“Објасните ми, мудри људи, како је то могуће: кад ја погледам у ћуп, он је пун змија, кад погледају они, ћуп је пун злата!”
“Не љути се, господару, због овога што ћемо ти рећи. Ствар је у тому, што је тај ћуп са златницима дарован сиромашним сељацима, за њихов труд и поштење. Злато им припада као награда за праведан живот и рад – зато га они у ћупу и налазе. А када ти дохватиш ћуп, умјесто злата налазиш змије, зато што желиш приграбити туђу срећу.”
Цар сав уздрхта и не знаде што одговорити.
“Добро,” рече након часка, “а сада одлучите кому од њих двојице припада злато!”
“Наравно, власнику земље!” повика налазник злата.
“Наравно, оному тко га је нашао!” успротиви се власник.
И тако опет поче препирка.
“У реду, станите на тренутак,” рекоше мудраци. “Имате ли вас обојица дјеце?”
Испостави се да један има сина, а други кћер.
И мудраци одлучише да ће повјенчати то двоје младих, и да ће им као свадбени дар предати ћуп са златницима. У тили час преста свађа, родитељи се обвеселише, и сви остали стадоше клицати од задовољства. Свадба је трајала седам дана и седам ноћи.

(Јерменска прича, превео М. Н., преправила В.К.) Преузето из књиге ПРИЧЕ И КАЗИВАЊА коју је као зборник прича НАЈЉЕПШЕ ОД НАЈЉЕПШИХ сачинила Весна Крмпотић

ЛеЗ 0006532

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s