Наочари Фернанда Песое / Мирослав Лукић

Излог нових бројева српских књижевних часописа. Часопис БДЕЊЕ, бр. 31, 2012
_______________________________________________________________

«27. новембра 1935. године, као и обично, шетао је доњим градом, ушао у кафану Мартињу да Аркада, попио кафу, попричао са Алмадом Негреиросом, смејао се карактеристичним грохотним смехом, испрекиданиум нападима кашља. На повратку кући, као сваке ноћи, свратио је у кафану на ћошку своје улице и наручио кутију шибица, пакло цигара и чашу јабуковаче. Затим му је власник кафане наточио ракију у једну црну флашицу коју је Песоа редовно носио са собом и пунио пред одлазак на спавање.
У ноћи између 27. и 28. новембра нагло му је позлило. Смештен је сутрадан, 28. новембра, у француску болницу Свети Луј, са дијанозом «цироза јетре». Крај његове самртне постеље, где је лежао у агонији, дежурале су само три особе: капелан, болничарка и лекар. У једном тренутку, 30. новембра, отвборио је очи и «видевши да ништа не види», промрмљао је: «Додајте ми наочари». Биле су то његове последње речи. Сахрањен је у породичној гробници на лисабонском гробљу Празереш…»

(Из Животописа песника)

1

Мит – опет се суочавам са митом.
Под креветом, у плакарима.
Иза ормана; под орманом.
Као хидра је. Муљ породичних предања.
Мит ме чека у остави.
Пред вратима стана.
Мит ми је поставио многе замке.
(Бол бубрега. Опет.)
Мит је – имање неограђено.

Један поток, који хоће да тече између ових речи и реченица.

Узалуд сам чекао да ми стигне једно писмо, четредесет година;
узео га је мит. Као што је узео и многа друга писма.
Мит ме је затрпао многим стварима. Одвукао ме у шипражје.

Некад је мит имао облик америчке фарме, прерије, Индијанца.

Живот и мит су као четвртак и петак.
Спојени су као спојени судови…
Док сам се ја борио са митом, мит ми је децу васпитавао.
Одрастали су уз митове, као што сам и сам.
Када се чинило да мит уграђујем у оно што обликујем,
да га прежем у облик, он је мене упрезао
у стихију, неред, безобличност.

Мита једино нема на гробљу,
али ја тамо ретко одлазим,
знајући да ће доћи час када ћу тамо бораваити заувек.
И једино се тамо може увести ред. Једино тамо има Реда…
Све остало припада миту и нереду.

Повратак из мита изгледа да није могућ: припада миту.

Кроз наочари Фернанда Песое
видим сазвежђе митова Фернанда Песое.
Све што је написао, главнина, остало је у једном сандуку,
као што сам и ја однео на једно скровито место
необјављену грађу једне стравичне повести
стрпану у неколико великих најлонских џакова!
Сад то тамо читају мраз, ухолаже, бубашвабе,
мишеви и кућни духови!

Ха, читају! Ко овде уопште и шта чита?

Звери и друге животиње не читају. Звери њуше
само рукописе. Као хермелини лешине укопаних.
И као понеки радозналци, после педесет година и више,
рукописе песника, мртвих песника, посмртно штампане…

2
Оставите неком другом илузије и ту причу о поштењу
и хепиенду: нема срећних завршетака.
Живот је по суштини трагичан!

Пробудио сам се – тренутак пре граје вране.

Кад, како и зашто почиње дегенерација?

Док чекам да проври млеко, чујем неког гаврана;
да, тихо прича сам са собом на неком од кровова.
Гра, гра, гра! Шта то гавран гракће?
Тај црни старац старији од Мустафиног
турбета на Дорћолу? Гра, гра, гра!
Агресиван је као најмлађа генерација склона дроги;
или ја то тако осећам – зато што старим?

Нужда. Прљавштина, неимаштина воле да се друже… Јутро, подне, поподне, вече. Цео дан. Личе једно на друго.

3
Оловна тежина и боја пепела година долазећих.
Крађе рукописа, постаће уобичајена ствар.
Зато треба објављивати, чим нешто завршите макар у 50 прим.
Библиофилска издања су песницима наметнута….

Мецене су изумрле после Колумбових открића
и Америке и јењавања европске ренесансе…
Не краду само песме, необјављиване, већ и есеје : штампане.
Фернандо Песоа знао је да је ништа.
Да никад неће бити ништа.
За разлику од та четири балканска песника
које сам ископао недавно, који умислише да су нешто,
што живот проживеше лагодан и камелеонски…

4
Не само памет, душу а ни пут нашао није онај што с ђаволом тикве сади. Залутао је у свој живот, шипражје сујете, амбиције. Био је јарац, као млад, лепојкама гугутао. Чиме је, у ствари, песник тај бивши, себе спутао? Потписник многих књига; песник који то није више? Ко утопљеник је, на површину мора поезије, исплутао. Био је, кад се размисли боље, горд (ташти избирач). Завејаће га снег заборава, дуга, неописива зима. Нашао је, у позним годинама, сасвим прикладан отирач. Никад се није винуо до ретких, музикалних рима. Никада, у ствари није био, балкански шамански врач. Да слушао је жуне после кише, друговао с чешљугарима, складовима, памтивеком, горчином – обичан је трач… Писао је између редова саструганих палимпсеста, у најбољим тренуцима мрмљао себи у браду, ко јуродив. Другом је руком склапао срамне пактове, садио тикве с ђаволом. Ницали су му рукосади : модерни уплив, спрао га је обилнији пљусак, као прашину, прашину, суварке… Први обилнији пљусак га је понео, као труло лишће, смеће. А био је угледан песник, члан ђаволове странке… Шта с толиким његовим писанијама, књигама?Ни сапун не би могла од тога да скува Будућност, а не чварке! Није испунио дужност – не зато што није имао среће : мимоишао се са њом као са вољеним бићем. Друговао је са погрешним људима, премисама, химерама. Да је друговао са зебом или детлићем, да је уместо толиких песама написао пар искрених писама; можда би се примакао миц по миц тајни апсолутног песника? Да ли је Бог слеп? Шта анђели раде. Није се питао. С Богом и Србијом је он свео рачуне – циције! – још док је – дрчан, сав важан – континетима скитао о туђем руву : о трошку тзв. тајне полиције! Уклопио се, доспео на ударне стране, постао академик, књижевник у футроли, у ливреји. Научио је занат кукавица, подметање јаја. Научили су га ујдурмама, његови шефови : фарисеји. Научили су га од почетка, од младости ране. Пало му је, што се каже све могуће, све награде. Опробао је све ужитке, плус станови и путовања: фрај! За њега је, и њему сличне, још на земљи и још поодавно започе, славан живот, и срећа и Рај.
5

Зовем.
Одзива се… магла.
– Отишла је пре једног сата!
Где?
Поплава у купатилу
Конкубина на леђима бика
Мишљење и певањеизвиру из варнице,из Сева.
Питања нису случајна,закључци, изван контекста
(прошле среде), откривају оно скривено,
наслућивано(врх ледене санте)…
Волео сам монструме,а нисам знао…

Јутрос (у поштанском сандучету) Писмо.
Желимо да апелујемо на преиспитивање ваших савести.
Откуд данас међу нама толико неповерења,оскудице љубави, завађености, осамљености,одрођености…Пише за управу парохије Те и Те
Протонамесник Тај и Тај.
Пред Велики пост 1999. године (телефон Храма, кућни).
Једанаест питања:Да ли су крштена ваша деца
и деца ваших сродника? Да ли посећујете гробове
својих покојника и да ли пратите задушне годишње дане?…итд.
Срдачно вас Надлежни Душебрижник поздравља,
позива на сарадњу и жели свако добро од Господа…Лепо.
И попови организују верски бизнис.
Сви траже, али нико ништа – не да.
На послу – хијена,љути се и показује зубе,
што другиодбијају да раде њен посао!
Двадесет и једну годину радим у државој служби
и никад ни од кога не затражих да ми помогне
у делокругу мога посла.
Онај протонамесник је донекле у праву:многи су се озверили.
Увредама прибегавају садисти.
Најгоре су жене које су све промашиле
професију, брак, живот.
Курве се бране плачем, не заборави.
И кад би сви овде искрено почели да призивају Господа,
двадесет година би било потребно да се Он одазове!
Фијуче! Пљушти!Американци бомбардују Ирак,Турска треби Курде…
Фијоке су пуне безвредних ситница, као уосталом и живот у последње време…Већина тзв. писаца мисли о себи много боље,
иако је не један продао душу ђаволу.
Није моја трка овде, говорећи спортским речником. Не!
Али ни тамо усред сјаја развалина Вавилона.
Ни у оном шпајзу у којем је једна Мађарица провела
закључана месец дана. Ни у Шпанији где и даље бацају
козе са највишег црквеног торња…

Стихови, који у себи не садрже само искуство и истину,
пресипање су из шупљег у празно.
Сетио сам се нечег важног.Нагло сам устао и окренуо
шест бројева.Огласила се телефонска секретарица.
Па, изволи, разговарај са мртвом ствари!
Сетио сам се влашке п. (Примадоне!) ;
сетио сам се шетње парковима,једне уображене будале (Говорим о Примадони!)
И кад се сетим ко је све солирао у том табору
(онај сликар, и онај песник с јарећом брадицом – жилава сорта
што се снашла у свету и која продаје неупућенима муда за бубреге)
– какви песници!Каква поезија!Најдубље у оном што су
нашкрабалии одштампали о туђем трошкујесте – не Истина:
Амнезија!Мртви су.Иако се копрца још по неки дављеник
и хвата се за сваку сламку.Толике посвете!
Биће потребно много контејнера за то (одштампано) смеће!

ЗНАМ који је то град, која улица, и девојка која одмиче тротоаром
крај окречених багремова даље и даље. Такву је фризуру имала само
једна сјерих очију. Не знам да ли је подне или поподне (можда
поподне, касно поподне?) Можда сам је некада видео с леђа када се
враћала из очеве радње, издалека?
Али зашто с а д а, б а ш с а д а, много година касније та
силуета која одлази, одлази, одлази?
Видео сам и лишће прашњаво, зелено, и неко двориште.
Да, склопљених очију лежећи у кревету, видео сам столетне
горуне, и пропланке испод њих, и бициклисте који су долазили из
даљине, возећи по трави. Не коње.
У другој соби мој млађи син буљио је у телевизијски екран.
Баш је била нека музичка нумера коју као да је поручило моје
сећање; тонови су се окретали као точкови бицикла, али ти бициклисти
никако да приђу. И они су нестали као силуета оне девојке. И искрсло
је дрвеће у магли, магла. Иако само био уморан (само што сам стигао
са посла и прилегао), одмах сам почео да бележим… ово…
(Не знам ни сам због чега.)
Можда је било боље да сам наставио да лежим склопљених
очију и да пустим да ме в о д е с л и к е које су навирале ко зна
одакле, из којих дубина заборава, изазивајући непоновљивом лепотом
као блистање јутарње росе на ливадама…
(Среда, 22. новембар 1995. Око 18 ч. Лабудово брдо)

___________________

Објављено у најновијем броју књажевачко-сврљишког књижевног часописа БДЕЊЕ, бр. 31, јануар-март 2011, стр.50 – 58. – Уредници: Обрен Ристић, Радослав Вучковић. Уредништво: др Стојан Богдановић, Злата Коцић, Срба Игњатовић, др Горан Максимовић, Драгослав Живковић, Русомир Д. Арсић, Виолета Јовић, Мирослав Тодоровић, Зоран Гавриловић. Слика на корицама часописа : Драгослав Живковић.
У овом броју објављени су још прилози: Добрила Ненадића, Стевана Бошњака, Дејана Вукићевића, Бранка Ћурчића, Дејана Богојевића, Мирка Иконића, Жарка Ђуровића, Александра Б. Лаковића, Малколма де Шазала, Станиславе Красовицки, Фасил Хусну Дагларца, препеви песама пет немачких уклетих песника (Валтер Кале, Каролина Гиндероде, Ернст Гол, Георг Кулка, Инге Милер), Обрена Ристића и других…
Електронске адресе часописа БДЕЊЕ:
kcsvrljig@sezampro.rs, bdenje_srg@yahoo.com, obren@kul-tim.net

ЛеЗ 0006536

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s