Четрдесет година доцније

ПРЕВОДЕЋИ

Сваки се предмет својим тајним језиком скрива.
Мој дух се пробија кроз шуме књига,густе,
алеје векова. Свлачење руха , у ствари, открива
не голотињу, него мисли исте, пусте.
Не окрњити , у грозници, чудесни смисао
сваког предмета, речи туђег језика :
не изневерити ритам, мелодију, оно између
редова, неречено, изостављањем везника.
Искуство и стрпљење треба стицати,
да би се у згодном часу указали знамени
успеле промене, превода . Да би се другом врата,
отворила, морају бити прво отворена у мени.

Не журба: штука, што доплива из дубине у плићак
и ту јата рипчића, ко ајмана, тамани.
Њу не плаше ни мреже ни мрак.
Ни сеђе, ни пецароши, велики шарани.
Сваки је предмет, све, као виолина :
буди добар свирач, додируј најосетљивију жицу.
На брегу, у даљини, или иза најближих плотова,
заробио је симфонију, онај што следи незналицу.

*
Учи се да ослушкујеш предмете, лица, пределе.
Учи да ћутиш са заборављеним стварима, да би
могао да их чујеш. Видећеш да су вределе
баш оне изгубљене ствари. Ко, немиран, граби,
ко не учи језик ћутања у необичној школи,
ко не преводи на језик разумљив, струјање крви ,
ко није свесно прихватио на поклон губитак,
ко сад не жели да буде добитник и први,
нека иде на зачеље, нека стане иза последњег.
Нека одлута кроз шуму, тамо где зрачи здравље.
Где је озон густ, гушћи од браде испосника, исихаста.
Где се, ко саће медно, утврдило православље.
Нек зна, да у животу поред Да, постоји и Али.
Сва давања, сви отпори, сви заноси су мали.
Понижење и бол најбоље човека кали.
(У времену кад срозано је све, вера и идеали!)
Ви никада нећете добити колико сте дали,
ви које је обележила судбина, истина гола.
Лакше је онима који су унапред знали
да неће добити у животу као уздарје ни пола.

*
Ти си најзад лупила о тврди зид главом;
схватила си оно што схватих одавно.
О, мој анђеле, сав у плавом,
поведи ме низ поље равно :
из градова, из сивих градова, на обале или
на ливаде где се окрећу, као вртешка,
сваки живот и свака судбина,
свака песма жалосна и тешка.

Ја немам шта да заборавим, а ти?
Не видех богове, не разочараше ме они.
Никада не бејах несрећно заљубљен
ко револвераш Клајд у девојку Бони!

Желим да будем сам, као белутак
на јесенском спруду. Да упијем нијансе
песка после пљуска, нијансе јесени, лета :
не да смишљам љубавне романсе!
Да другачије назовем све оне сумње
ноћу, прижељкивања, страхове, кошмаре.
Другачије бих писао све, и стихове,
да нисам презирао неуспешне и клошаре.

Виши је сваки пад, од врха сваке планине.
Што више падам према небу – више се дижем.
Растанак – бољи је од лажи. Нема укус слине.
Што више одмичем од нечег, све сам му ближе.

Радује ме Пад. Ко пада, он се и диже.
Зрно умире, али кроз клијање васкрсава.
Сваким даном себи сам све ближе.
Снови моји већ постадоше јава.
Не близина – растанак нас заувек зближава.
Из мржње се рађа златна звезда љубави.
Не из мрачних врбака, из мрака страшног.
Тамо где раскалашно расипа светлост губави
мирис зноја, царује циркуска вештина
акробаткиња, кварни кромпири и црвљиво брашно.

Писање песника је као математика:
песник изнова решава сложени нов задатак.
Његово решење, кад је тачно, није акробатика,
већ геометрија, прогресија, на машту – атак.
Није песник варалица : ни мангуп (лола),
и кад је интелигентнији и лепши од ђавола.
Он је (и кад спава, и кад се чини да му пуца
прслук за све) неуморни Коловођа Повратног кола!

– Напићу ти се крви, обичности, осредњости,
гомило копија, не оригинала, гомило копија
личности! – понекад усред тишине собе викне,
на већ утабани ћорсокак, као на јато роспија.
(….)

ТОПОЛА У ВОДИ. ЗМИЈСКО КОЛО

Музике! Музике неба и шљунка са жала.
Виолино, да л’ шуморењем топола и вала
надире на ме титрава , нежна скала
душе јесени – душе коју си ми дала?
Реци ми светло ломљење кристала,
Тополо покривена кошуљом воде,
потмулим јецајем фагота и цимбала,
куд ведрина лета и надање оде?

Музике! Што одјекује са пустих обала.
Из жбуња, из хармоника, змијских кошуљица.
Реци ми већ једном, титрање кристала,
ако већ треба да будем тачка ослонца
полеглим сенкама у меком кревету воде,
зашто дрхтањем?Зашто си ми своју душу дала?

9. АВГУСТ 1971.

Звезде ме опчинише! Сав сам од неке милине,
Густе ноћи августа. У власти сам демона,
кад мислим на прозирне велове вилине.
Кроз звезде шапуће бескрај, васиона.
Ево моје тајне : из заточеништва злог бога,
откидам се као суза, и дању и ноћу.
Падам према небу, осутом звездама,
као лишће с грана, у страву, самоћу.
Скидам, ко красту, скраму са свега,
али чини се да је то узалудан труд, ништа.
Палим ватру, и улазим у пламен
на крају лета, усред родног огњишта…

ЛЕГЕНДЕ

То је то… Врачара баје под брестом гола.
(На сеоском раскршћу, крај бунара.)
Све спава, сви спавају, осим Месеца, облака.
Док баба Милица Савина с трећим петловима разговара,
са небом, Месецом, непознатим силама, прашином година.

Разгрће је вратилом, метлама, грабуљама сугласника
шуштавих, тврдих, откривајући сјајне полуге
изливене од самородног злата најлепших легенди,
од туге дугог удовиштва – неизречене туге,
од несанице, заборављених песама – од агенди
сеоског деловође, кога је надживео брест Запис.

Ко ме то вуче кроз месечину јасну,
ко ме то гура кроз шипражје успомена, кроз густиш
јасмина? – Зар да и ову ноћ пропустиш? –
Ко ме то мами изван куће, ко ме прекорева?
Духови сукурдова, куребала, курђела, аскурдјела,
наврдедова, чукундедова, прадедова?
Сјај месечине што се низ веранду слева?
Србија буџака, источна, јужна, западна, стара – цела?
Из бразде извађен стогодишњи шаран, не из мередова?
Срма и сребро дрвећа што жалосно пуца
од студени, не могавши да се одупре менгелама мраза?
Јануар неки давни, пустиња бела :
кад је залеђена и завејана свака стаза?

То није само светла ноћ – то што је сјајно
и једноставно и схватљиво у први мах.
То није мачји кашаљ, нешто безначајно :
кад сугласници и месечина разгрћу древни прах….

6. СЕПТЕМБРА 1971.

1
У ту румену јабуку љубавну
увукао се, још у цвету, бедни црв.
Пије изнутра њену тавну,
тавнорумену, топлу крв.
Она је несвесна опасности. Дрема,
као прашина на књигама песника, чека
судњи дан – да је више нема?
Она је скривена дубоко у нама,
и вуче на дно, као левак матице, вир Пека.

Чама је тескобна као и тама…
Чама је вир у коме се дави срећа
детињства : чами, као оскоруша,
дивља крушка, љубав краћа од августа.
Сагорева, као угарак, озарена Душа…

2
Осећам цену раскида. Живота. Смрти.
(Против своје воље.) Све ме једначи с болом
неизрецивим. Витао, који се врти,
и стабло начичкано воћном смолом.
Застала ми је у грлу цврљива, јабука
љубавна. Искусио сам прави страх.
Ал, дошао је неочекивано, један мах,
да ме ослободи, ко Провиђење, Мука…

Јабука је постала моја крв! Чујеш ли како шуми
у ноћи туробној, у срцу, у грудима?
Чујеш ли како у бескрајној прашуми
часова читаву васељену надима?…

ОТПОР

Чему нокти, ако не да их заријемо
у рошаво и зло наличје века?
Све ме боли.
И ова ноћ.

Докле ћемо да се кријемо?
Од кога. (Од нечовека!)
Све је затрекло,
од гара, сулундари.
Около зује осе
и бумбари! …

(18. IX 1971)

Из нове књиге у припреми Белатукадруза, углавном сасвим непознатих и давних песама, тј. из рукописа ФЛОРА ДЕ ЛА МУНЋЕ.

_________________________

ЛеЗ 0006538

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s