Ознаке


Шта је сумњиво, тужно, огавно и усудно овде?

Овде се не ради онолико колико би се могло. Још мање се сања онолико колико је човеку дато, а још мање се ради на томе да се снови остваре. Губи се воља; одустаје се; одустају и студенти медицине, коју су сами изабрали да студирају медицину. Одустаје се од напора тешког, од хватања у коштац са светом… Свуда се само одустаје – у уметности, у привреди… Има одустајања која се могу схватити, разумети. Одбијао сам да се укључим у књижевни живот, на начин на који је то учинила већина мојих вршњака. Чим су се укључили, тј. после једно годину – две, видео сам их, сасвим случајно : пустилили трбухе! Ужирили се. Коначно су се гладна деца најела захваљујући својим писанијама, статусом, поклоњењем државној вери. У уметности не постоји успех; сваки је успех сумњив. Једино се од неуспеха, од великог неуспеха може направити нешто… Књижевне генерације које сам ја запамтио, говорим о оним рођеним у другој половини 20. века – од Видосава Стевановића, или Милисава Савића , Милосава Тешића (Деци Страве) до Данилова, припадају одличним примерима и потврдама. На ову сам мисао дошао размишљајући о властитим дневницима, бележницама, нацртима (вођеним више од три деценије непрестано), не усуђујући се да их поново читам, чак ни прелиставам… У ствари, брисао сам паучину, и из једне бележнице испао је запис, настао још седамдесетих. Прочитао сам га и препустио пламену, јер ватра је најбољи пречишћивач. Писао сам боље, чак и узгред ( у бележницама), на хотелским рачунима, али нисам то објављивао… Писао сам боље од многих који су стекли. Не постоји стицање у уметности. Немам обзира, наравно, ни према коме више; зашто бих га имао? Зашто бих га имао према онима који су направили импозантне биографије и каријере на будалаштинама? На осредњости? Где су сада сви ти уредници, које су постављали комитети, и који су објављивали друге уреднике, оставивши по неку мрвицу простора и за неке друге ауторе, којима свраке нису попиле мозак, али које су временом ипак успели да корумпирају? Киш није био дисидент. Ћосић то није био никада. Академици – опозиционари су оседлали коња српској несрећи на крају века. Учествовали су дискретно, готово камерно, у упропашћивању много чега, најважнијих ствари, пре свега истинске културе. А у томе су им здушно помагали корумпирани чиновници, професори универзитета, и многи други. Завод за уџбенике и наставна средства и данас прештампава дела једног од тих академика, док другом руком краде студије савременика и прештампава их – без дозволе, уобичајеног хонорара. Разумног човека овде све нагони на то да постане вампирдџија. Колико посла има за комуналце, још више има за праве вампирџије. Овом земљом упркос свему још увек влада стари и нови дух вампира; и овде су, нормално, најуспешнији потомци море, вампировићи

Advertisements