Ознаке


Берђајев је на један од маестралних начина открио разлику између Пушкина и оца Серафима:„Пушкиновој и Бемеовој генијалности се откривало оно, што се није откривало светости Фрање и Серафима. Они који нису свети и савршени могу поседовати веће знање и већу лепоту, него свети и савршени. Светост није једини Божији дар и није једини пут ка Богу. Божији дарови су бескрајно разнолики, разнолики су путеви Божији и у Очевом дому има много боравишта. Постоје светитељи који су поседовали посебан дар мистичног сагледавања божанских тајни, али овај гностички дар уопште није својствен свим светитељима. Други светитељи су поседовали дар лепоте. Тако је Св. Фрања био изузетно обдарен за лепо, он је био песник. Св. Серафим је поседовао дар мистичког сагледавања. Али било је много светитеља, који су били сиромашни даровима сазнања и лепоте, који уопште нису били гностици и песници. Нису сви светитељи били мистици. Исто тако, као што су постојали велики мистици, који су сагледавали највише тајне бића, а уопште нису били свеци. Паралисана, круто -реакционарна је она религиозна свест, која се не остварује на стваралачки подвиг, на подвиг стварања сазнања или стварања лепоте, зато што сматра овај подвиг само усудом светитеља, скида са човека терет слободне иницијативе, терет одговорности у откривању стваралачке тајне. На овом темељу настаје немоћна и несвесна завист према светости, колебљива и кукавичка неактивност у сваком стваралаштву…“
(Николај Берђајев : СМИСАО СТВАРАЛАШТВА : књига прва, стр. 148)
Пре него што сам читао Берђајева (објавио сам то у једном од есеја минулих година), захваљујући властитом и специфичном стваралачком развоју, било ми је јасно да ће на путу стваралачке генијалности настати посебно, друго монаштво.
Верујем у стваралачку генијалност која се не мири ни са каквим позитивизмом.
Када сам писао своју прву књигу есеја Музеј Немогућег ратара, ја сам у ствари чезнуо са постојањем манастира – метафорично речено – тог посебног, другог монаштва.
Знао сам, оно што је и Берђајев схватио пре 1914. године да је живот генија – монашки живот у светузаснован на стваралачкој врлини генијалности, на врлини одрицања од спокојства приватног породичног живота… Као што сам знао да судбину треба испунити, упркос томе што је судбина човека и света тегобна, паћеничка, али она није само то, она је и дарована, обдарена судбина.
И човек мора да се помири са тиме, песник, стваралац, да у даровитости постоји сопствена жртва, сопствени подвиг…

Advertisements