Ознаке




Хенри Хауард је рођен у Хансдону, округ Херфордшајер, као старији син Томаса Хауарда, војводе од Норфолка и његове друге жене, леди Елизабет Стафорд (кћери војводе од Бакингема). Краљевске је крви са обе стране породичне лозе. Године 1524. постао је ерл од Сурија, после смрти свог деде. Био је ожењен Францисом де Вер, кћерком ерла од Оксфорда, са којом је имао петоро деце.
Године 1532. пратио је енглеску краљицу, иначе своју блиску рођаку, Ану Болен, Краља Хенрија осмог и Војводу од Ричмонда на путу за Француску, где су остали више од годину дана, као гости француског краља Франсоа првог. После смрти војводе од Бакингема и погубљења Ане Болен, Хенри осми се жени са Џејн Сејмор. Сејморови су супротстављена фракција Хауардових: нова краљица песника оптужује за симпатије према религиозној побуни која потреса енглеску краљевину и он по први пут пада у тамницу, где пише песму „Виндзорски затвореник“. Оптужбе су се испоставиле лажним и Хауардови поново задобијају важна места у краљевини, но опет је, потом, два пута хапшен: најпре 1542, због кавге с једним конкурентским удварачем, а други пут због пијанке која се завршила уништавањем приватне имовине на улицама Лондона. Тада пише „Сатиру против грађана Лондона“ („Лондоне, докле ћеш ме оптуживати“). Године 1542, као краљев витез, служи у рату против Шкотске, а 1543. је у саставу енглеске армије у Фландрији на страни Чарлса петог, шпанског краља који покушава да заузме Холандију. Следеће године учествује у опсади Монтреја. После погоршања здравља Хенрија осмог, његов отац постаје заштитник младог принца Едварда, што Сејморови коначно користе да би оптужили Хауардове за издају болесног краља. Песник је, заједно са оцем, заточен у Тауеру и погубљен због велеиздаје, 19. јануара 1547. године. Сахрањен је у Фремлингему, покрај цркве Архангела Михаила.
Хауард и његов пријатељ Томас Вајат су у историји енглеске књижевности признати за „оцеве“ енглеског сонета.

Сонет

Доба године кад се цвеће шири,
зелена брда разрастају доље;
славуј са перјем новим пева боље,
слуша корњача – под лисником вири.
Лето; ал још је ту пролећа мирис,
млад јелен таре пароге о коље,
док стари мужјак гледа да га смири;
с крљушћу новом рибе; ветрић пири;
гуја у блату, у лугу пастири,
ласта у зраку јури муве, зоље,
пчела мед врца, лудују лептири –
још зимус клицу спремило је поље.
И само ја сред те дивоте минем –
пролеће жалим и сваки дан бринем.

По Марцијалу

Друже мој, ево како стоје ствари:
срећнији живот водим ја, са стране:
стекох богатство а не бол што жари,
и плодну земљу, и мисли стишане.

Другове верне, без свађе у грижњи,
и без болести тело пуно здравља.
Неиздајништво у владању ближњих,
и трајност дома која се наставља;

Без скупих јела храну чисту, фину,
истинску мудрост једноставних права;
ноћи спавања крепког, кад сви брину,
вино од којег не заболи глава;

Верну супругу без расправе луде,
сан који уме заварати ноћи.
Нека и твоје задовољство буде –
ни жуд за смрћу, нити страх од моћи.

Advertisements