Ознаке


Вилијем Шекспир рођен је 1564. (крштен 26. априла те године) у енглеском граду Стратфорду, као син рукавичара. Похађао је основну школу у Стратфорду где је, сматра се, добио темељно знање из енглеске и латинске културе. Са осамнаест година оженио се са Аном Хатвеј с којом је имао троје деце – Сузану, Хамнета и Џудит. Био је сувласник путујуће позоришне дружине „Људи лорда Чемберлена“ за коју је око 1590. године започео да пише, док су наступали у Лондону. Писао је до 1613. године. Почео је с поезијом, комедијама и историјским драмама, затим писао трагедије (Хамлет, Краљ Лир, Магбет). Напокон је писао трагикомедије, неке у сарадњи с другим писцима тог доба. Бен Џонсон га спомиње као глумца у неким својим комадима. Т. С. Елиот је последња дела, трагедије, „Кориолана“ и „Антонија и Клеопатру“ сматрао и најбољим његовим радовима. Био је успешан писац и глумац свог доба (купио је другу по величини кућу у Стратфорду и улагао у стратфордску парохију). Живео је између Стратфорда и Лондона.
Умро је 23. априла 1616. године и сахрањен у Цркви светог Тројства. Многа његова дела била су објављена за његовог живота, а 1623. године штампана су и сабрана дела (сва, изузев две драме које су касније признате као његове). Исте године подигнута му је надгробна плоча у цркви где је сахрањен, на којој се пореди са Нестором, Вергилијем и Сократом. Сматра се највећим драмским писцем света, што му је признато током деветнаестога века.
Шекспирова поезија је, углавном, љубавна, посвећена, једним делом, непознатом младићу, а другим, госпи. Део шекспирологије је и питање да ли је Шекспир одиста био аутор дела која му се приписују. Идеја да је био само глумац у представама које су писали други остала је недоказана, и тешко да му се не би допала.

Сонети

18

Да л с летњим даном да те упоредим?
Твоја лепота трајније је лепша.
Јер ветар мајске пупољке не штеди,
лепота лета није тако вечна.
Врелина ока небескога, каткад,
златну нијансу у боји упрости;
лепота таква зна бити прекратка,
јер промени се набор китњавости;
Ал вечно лето теби баш пристаје,
таква лепота не зна да избледи;
Смрт се не хвали ту да надмоћна је.
У песми овој ти време победи.
Док очи виде и док дишу људи
у живот овај стих ће да те буди.

29

Кад, неуспешан у очима људи,
завапим над тим што на земљи добих,
кад глуво небо крицима пробудим
схвативши правац неумитне коби,
пожелим да сам један од срећника,
многима сличан, сиромаштва лишен –
желим умеће пуног новчаника
и да уживам у обичном више;
И док презирем себе, довољно је
тек да помислим да постојиш – тада,
(ко шева што се вине с тла, у боје),
запевам химну до небеских врата:
такво обиље твој ми лик пошаље
да не бих да се мењам ни са краљем.

43

Кад спавам, поглед мој боље сведочи,
дању кад зури – не види свет тај;
у сну се тебе нагледају очи:
нејасни сутон претвараш у сјај.
Ал ако тако твоја ноћна сен
празник саздаје за мој вид скровити,
да л украсићеш светли дан и трен,
да л јаркија ћеш дању од сна бити?
Каква би срећа било за вид љут,
када пред зору напусти ме сан,
да лик твој светли спази сваки пут
и у сну срећно да проведе дан.
Јер дан без тебе ноћ за мене бива,
а ноћ, ко дан, кад дођеш ми док снивам.

46

Око и срце да помири ко ће,
свако би лик твој да му буде ближи.
Око од срца све за себе хоће,
срце би права тог око да лиши.
Куне се срце да те чува боље
скриту од оштре зене што нишани,
а поглед стално тврди од невоље
да драги лик се у њему настани.
Да суд одлучи, треба ли и силом,
скупише мисли аргументе своје;
то суочење одлучно је било,
али помири, засвагда, обоје:
очима – очи, ока твоја два,
а срцу – срце што волети зна.

66

Живети чему, смрти рад бих био,
да зло не гледам, сиротињу, глад,
тај низ ужаса, непросвећен хад,
и духовне празнине црни вијор,
и заробљену гордост ништавилом
и девичанску исмејану част,
и савршенство на самом дну нас,
ласку истину што отера силом,
власт што зачепи стваралачка уста,
глупавост која о мајсторству суди,
лаж што се куне и бије о груди,
доброту која пред злошћу попушта…
Не живи ми се, видим тек несрећу,
ал љубав моју напустити нећу.

93

Живећу, теби верујућ до краја,
ко муж издани што неверу крије;
нека је љубав твоја, сад, издаја,
са мном је поглед твој, кад срце није.
У том погледу нема отуђења,
верујем њему, видим да сам вољен,
на другом лицу поглед тај се мења
у неискреност, и лаже, огољен,
ал силе што ти дадоше плашт коже
желе, мада ти душа није смерна,
да лаж твој поглед пресећи не може,
да останеш ми и лепа и верна.
Ко Еви дивна јабука у причи
карактер твој твом лику не приличи.

146

Сирота душо – сржи меса грешног,
кад знаш да плот је тек хаоса вид,
што сред болести, греха безнадежног,
расипаш снагу, придржаваш зид?
Што плаћаш цену високу, нелаку,
за тај празњикав, опустео дворац?
И без тога ће остати за закуп
црвима, онда кад крај стигне горак.
Па живи, душо, кад губитке мериш
не жали снагу расуту без реда,
скромношћу трај, у светости и вери,
унутрашње је богатство победа.
Смрт овладава над сваким од људи,
а ти, кад дође – њом владај, њој суди.

149

Сурова, како можеш да ми кажеш
да љубав моја волела те не би?
С тобом сам, себи самом обневажен,
зато што мислим једино о теби.
Да л на душмане твоје сипах злато?
Ласках ли том ко мрзи и твој траг?
Зар нисам себе кривио и за то
што другима због тебе нисам драг?
Како избећи тај прекор немали
у презирању свег што ти намених
кад сам и порок твој спреман да хвалим,
кад миг твог ока – заповест је мени?
Ал твоја мржња ко да мрзи дупло:
видиш све оно, мени недоступно.

154

Дремну крај врела Купидон-бебица,
љyбавну бакљу испусти из руку.
И чим заплови у сна мирну луку,
потајно, тихо, тад, јато девица,
које чувају завет мудро строг,
прикраде му се, лако, сред каскада,
украде бакљу радости и јада,
и – разоружан би уснули бог.
У хладну воду паде огањ вечит,
згреја се вода, узавре у врело,
уђох унутра да окупам тело,
да се од своје љубави излечим.
Ал схватих – воду страсни згрева јад, и
вода не може љубав да охлади.

Advertisements