Ознаке



Сер Филип Сидни рођен је 30. новембра 1554. године у Пенсхарсту, војводство Кент, као старији син Сер Хенри Сиднија, намесника краљевске круне у Ирској, кога је енглески краљ Едвард шести 1550. године прогласио витезом, и Лејди Мери Дадли, која је била кћи војводе од Нортемберланда и сестра ерла од Лестера. Његов крштени кум био је шпански краљ Филип. Млађа сестра Мери Сидни, удата за ерла од Пемброука, такође је била писац, преводилац и заштитник књижевника. Сидни је своје најдуже дело, “Аркадију” (објављена посмртно, 1590), посветио сестри.
Будући песник похађао је основну школу у Шросберију, а затим студирао на Оксфорду, али је студије прекинуо због епидемије куге 1571. године. У мају 1572, по краљичиној дозволи, путује у Европу, где ће провести пуне три године. У Француској је постао очевидац Бартоломејске ноћи (покоља протестаната који су извршили католици), после чега је постао ватрени протестант. Путујући Немачком, Италијом, Пољском и Аустријом, сусретао се са значајним европским интелектуалцима и политичарима (са немачким песником Мелисом; са Торкватом Тасом; велик утицај на њега извршио је француски правник, протестант Хјуберт Лангет).
Вративши се у Енглеску 1575. године, упознао је Пенелопу Деверо, која је била основно надахнуће за његов циклус сонета, написан осамдесетих година шеснаестог века, “Астрофел и Стела”. То је роман у стиховима о љубави младог племића према удатој жени. Име Астрофел значи – заљубљен у звезду. Пенелопин отац, ерл од Есекса, умро је 1576. године, а четири дана пред смрт дао је благослов својој тринаестогодишњој кћери да се уда за Сиднија. Но, у међувремену, лорд од Лестера тајно се оженио Пенелопином матером, удовицом ерла од Есекса, тиме пао у краљичину немилост и могућност брака Сиднијевог са Пенелопом је аутоматски отпала.
У фебруару 1577. краљица га шаље као свог личног изасланика да изрази саучешће императору Рудолфу другом због смрти његовог оца. За време те мисије покушава да успостави европску протестанстку лигу уперену против Шпаније (сматрајући рат са Шпанијом неизбежним), али краљица ускраћује подршку том науму и читавих осам година не добија никаква званична задужења, жалећи се, у писмима, на беспослицу. Тај период се не може назвати немилошћу, јер он и краљица и даље размењују новогодишње поклоне, он учествује на витешким турнирима, у раду Парламента и у друштвеном животу (угошћује, рецимо, шпанске дисиденте) – али изостају званични дипломатски послови на које је био навикао. У то време пише оглед “У одбрану поезије”, другује с песницима Фалком Гревилом, Едвардом Дајером, Едмундом Спенсером и Габријелом Харвијем – они ће у историји енглеске књижевности остати убележени као њен класицистички Ареопаг. Габријел Харви је 1578. објавио једну књигу песама савремених енглеских песника у коју је укључио и песме Филипа Сиднија. Године 1579. он пише краљици Елизабети поводом гласина да ће се она удати за војводу анжујског, да је неприлично ступати у брак са католиком. Иако су извесном Вилијему Стабсу, како пишу тадашње хронике, због истог, неумесног и нетраженог, савета, одрубили десну руку, по песника није био последица – он је и даље један од људи најближих двору.
Године 1583. оженио се са Франсис Валсингем. Идуће године сусрео се са \орданом Бруном. Тих година настао је и циклус сонета ”Астрофел и Стела”, посвећен Пенелопи, која је у то време већ била туђа жена. Наиме, године 1581, Пенелопу, против њене воље, удају за барона Рича. Иако је мужу родила четворо деце, тај брак није био срећан и Пенелопа ускоро (1588) постаје љубавница, а затим, добивши развод 1605. године, и жена Сиднијевог пријатеља Чарлса Блаунта који ће због ратних заслуга бити проглашен грофом од Девоншајра. Две године касније се смртно разболела и, како стоји у тадашњим хроникама, „затражила опроштај од барона Рича, умревши у покајању“.
У новембру 1585. краљица песника, напокон, шаље у Холандију, где је херцог Орлеански устао против шпанске окупације. Тамо је својом храброшћу и песничким оштроумљем освајао срца свих који би га срели. Смртно је рањен у бици са Шпанцима код холандског града Затпена, 17. октобра 1586. Његово тело је враћено у Лондон и с војним почастима сахрањено у катедрали Сент Пол, 16. фебруара 1587. У Затпену постоји улица са његовим именом, као и статуа, у тамошњем парку. Прву Сиднијеву биографију написао је његов школски друг, песник Фалк Гревил.
Сидни је новатор у енглеској књижевности. Песници Ареопага подсећају на француске песнике Плејаде – подигли су раван енглеског песништва које је после Томаса Вајета (1503-1541) и Хенрија Хауарда (1517-1547) запало у вишедеценијско затишје. Па и његов трактат „У заштиту поезије“, духом подсећа на дело „У одбрану француског песништва“, највећег представника француске Плејаде, Јоахима ди Белеа. Сидни је сонет, иако оставши под Петраркиним утицајем, учинио пластичним, а радњу „романа“ између Астрофела и Стеле животном. Од доба када је, како се сматра, сицилијански правник \акомо Лентини (умро 1250. године), написао први сонет, тај се строги песнички облик развијао из идеализације ка конкретизацији; формално гледано, од Хенрија Хауарда, уводи се и специфични „енглески сонет“ од три катрена и дистиха на крају, где поента добија на већој снази и готово епиграматском закључку. У том развоју, Сиднијев љубавни сонетни циклус јасно најављује Шекспирове сонете. Сидни је аутор до данас познатог афоризма: „Нисам хералдиста да истражујем родослове људи, за мене је мало не познам ли њихове врлине“.

Астрофел и Стела

31

Месече, кораци те, тихи, кроз тих свод селе!
Тишина бледо лице, сигурно, такво има!
Па зар и на том месту, високом, у сводима,
радишни стрелац Амор запиње своје стреле?

Верујем, твоје око за љубав зна до гроба,
ал зна ли да размрси земне љубави клупко?
У твом погледу читам: твоје страдање љупко
буди у мени сумњу да пострадасмо оба.

Тог пострадања ради, шапни ми оданије
да л верност је љубавна и тамо слушче сили?
Да л тамо је лепота понос ко ту што није?

Воле ли тамо да су вољени силно, или
презиру љубавнике што шире љубав тмином?
Да ли и тамо зовy незахвалност врлином?

59

Зар мање значим ја за тебе, него
псић твој вољени? Трудићу се, веруј,
да ти угодим уз не мању меру:
дај ми задатак, испробај мој прегор.

Искушај верност, више него псећу!
Кажи да чекам – и постаћу камен,
муф да донесем – и јурнућу, стамен,
и душу, још, у зубима принећу.

Авај! За мене не хајеш, а њему
нежности делиш, зовеш га и грлиш,
љубиш у њушку; судећи по свему,
само тварима неразумним хрлиш.
Ништа, чекаћу да Љубав, пре хума,
све сама реши – лишивши ме ума!

80

Ти, усно, што си надмено у праву,
ко они, клекли у немоме збору –
похвала Части, Природи, Амору,
твоје су речи: музика, у славу

Парнаса где сав цвет богова снива.
Ум тераш да се подчини закону,
животу дајеш дах, а Стели ону
лепоту што је само у њој жива.

Чезнух да теби похвалу искажем.
Ал доста срце! Језиче – ни речи!
Лаж мрзим, а зар ласкање не лаже?
Да језик с новом силином зајечи
недоста хвале за чин онај фини
што од усана пољубац начини.

108

Кад врело тане, носећи ми слом,
с грудима сливши топљено олово,
стигне до срца – и тад ћеш, поново,
једина сјати у прозору мом.

И опет ћу, сред првородних сила,
летети к теби, ко птић што дрхтури,
док суров ловац, туга, не пожури
да ми подсече и увеже крила.

И зборим, главу оборивши доле:
нашто ће слепом јаснолики Феб,
нашто глувоме пој који сви воле,
мртвацу нашто воде, нашто хлеб.
У црни дан си утеха највећа,
а у радости највећа несрећа.

Advertisements