Ознаке


Џон Дон је рођен у Лондону, (тачан се датум не зна, између 24. јануара и 19. јуна 1572. године) као први син у породици имућног гвожђарског трговца. Међу мајчиним прецима је и Томас Мор, канцелар Хенрија Осмог који је изгубио главу зато што није хтео да се одрекне верности папи. Отац је умро кад је будући песник имао четири године, а мајка се преудала за угледног лондонског лекара. Песник је напустио универзитет јер, као католик, није могао да потпише верност краљици Елизабети, поглавару англиканске цркве. Студирао је, потом, право, па учествовао у два бојна похода. Године 1598. постао је секретар сер Томаса Егертона, лорда чувара великог печата. Одрекао се католичанства и тајно оженио Егертоновом нећаком, што је довело до разлаза с послодавцем. Због тајног брака, тадашњег озбиљног прекршаја, неко време је у затвору, а онда се, после мукотрпног судског процеса који је, како пише др Душан Пувачић, „исцрпио његова и иначе скромна финансијска средства“, с породицом настањује у кући Егертоновог посинка Франсиса Вулија. После путовања у Италију и Француску, живи у Мичаму, граду на осам миља јужно од Лондона, у својој кући, где пише антикатоличке расправе и поезију. Године 1615. постао је ђакон, па свештеник англиканске цркве, а од 1621. до смрти, 31. марта 1631. године, викар је катедрале Светог Паула у Лондону. У катедрали и данас стоји песников кип.
Ако изузмемо мноштво пригодних песама, писаних у част разним меценама и доброчинитељима, Дон је велики песник-метафизичар, типичан представник енглеског начина размишљања (и писања) – полажења од прозаичне, конкретне теме (дословце од „буве“, како се зове једна његова чувена песма), да би се стигло до крајњих запитаности о човековој судбини и свету.

Добро јутро

Где смо се срели пре но смо се срели?
На сиси мајке, већ од првог плача?
Простом кашиком сеоском смо јели?
Ил снисмо као седморо спавача?
Све те године? Лик твој ко да лебди,
али лепоте такве нигде не би:
стекох је чежњом као сан о теби.

Па добро јутро, сад, нашим душама,
што обзиру се, слеђене, у трену;
љубав је врата наша закључала,
претварајући стан у васељену.
До руба света нек други отплове,
светове златне да открију нове,
ми смо открили у себи светове.

Моје је око у твом, у мом твоје –
две полулопте карте што је верна:
где да нађемо хемисфере боље
изван Запада, ван ледног Севера?
Постоје везе из којих смрт маше,
ал ако јаке љубави су наше
ни смрт, ни пропаст више нису страшне.

Твикенхамски врт

Сузама смрвљен, уздахом предвојен,
долазим ту да пролећа испросим,
у своје очи, и у уши своје
мелеме примам кад ме бол покоси;
Ал, јао, себе издајућ, доносим
љубав паука који све рашчини
и од небеске мане жуч начини.
Да би то место Рај могло да буде
носим и змију, избегавши људе.

Боље би било да снег пречи газ
помркнув славу врта крај улице
и да је оштри забранио мраз
дрвећу да се смеје ми у лице;
ал ако не знам да трпим бодљице
ни врт Љубави да напустим, дај да
кут неосетљив будем сред тог хлада;
мандрагора да будем крај фонтане
што оплакује ноћи ми и дане.

Дођите амо, млади, с бочицама,
улијте сузе моје, сок љубави,
лизните сузе драгим очицама:
нису л ко моје, то није жал прави;
Авај, срце се у оку не јави,
нит женске мисли суза ће одати
више но сенка што је верно прати.
Сој кварни не зна за верност, до змије
верне да верност њена ме убије.

Предавање о сенци

Застани мало; држаћу, за нас,
љубави, кратки о љубави час.
Ова три сата проведосмо тише,
у шетњи; две су сенке с нама ишле
а прависмо их сами, кад се јаве;
ал сад их нема; Сунце изнад главе
већ стоји, и ми упијамо сене;
на дивну јасност ствари су сведене.
Тако, док љубав детиња је расла,
повлачила је за својим сном, страсна,
страх и презање; ал сад је већ згасла.

Осећање не достиже врхунце
скрите, што туђе очи плаше сунцем;

Ал ако љубав не издржи подне
друге ће сенке из нас да се роде.
Прве су знале да заслепе друге
а ове, које дођу иза туге,
очи ће нашем заслепити бићу.
Ако заслаби љубав за обоје,
ти своје мени и ја теби своје
поступке скрићу, лажно представићу.
Јутро све сенке збрише, ил удахне,
ал те потрају целог дана. Страх ме,
љубави: дан је трен кад љубав сахне.

Љубав узраста у пун сјај, у моћ,
ал по подневу одмах пада ноћ.

Грозница

Не умири! Јер замрзећу
све жене на свету том!
Ни њих, ни тебе више нећу
да славим, ни наш дом.

Молим те, немој! Живи, мила.
С твојим последњим дахом
пропашће свет, јер ти си била
дисање му, над прахом.

Неће у свету бити душе,
сва света чар и жамор
без тебе су ко леш сасушен
а људи – црви само.

Кажу, земљу ће плам да сатре,
а тај плам и не слуте:
знајте, гори сав свет од ватре
грознице њене љуте!

Не сме да мучи таква рана
њу, од толиких чистију;
не може ватра да се грана
без тела и без костију.

Слабост ко траг ће метеора
минути с треном блеска –
твоја лепота бити мора
несводивост небеска.

У истој мисли и ја зебем
ко болест, не ко лек:
ко она, пре бих, ма на трен, тебе
но сав свет занавек!

Бува

Гле, бува; ти је, још, не мрви,
окусила је мало крви:
моје, па твоје – права смеша,
у којој наша крв се меша.
Какав је грех, срам какав то је
да се две крви једном споје?
Без удварања опој сише,
задовољена, једва дише,
авај, учини од нас више.

Поштеди три живота, стани!
У њој смо више но венчани,
она је ја и ти, наш плам,
наш брачни кревет, свети храм.
Спојени смо, упркос свима,
у овим живим зидовима.
Зашто се ругаш над мојим сном?
Убивши њу и нас ћеш с њом,
троструки грех је то, и слом.

Сурова, да л ти, после чина,
обоји нокте крв невина?
Шта ти је крива ова бува
сем греха кап што не сачува?
Ликујеш, спремна заустити
да није штета крв пустити.
Не страхуј тад, нек и то знаш:
част се не губи кад се даш,
већ смрти смрт кад придодаш.

Не горди се, смрти

Не горди се, смрти, јер те неки зову
ужасном и моћном, кад ти ниси таква;
не ликуј, јер мене ниси ни дотакла,
неће ме убити, још, долазак преки.
Ако сан и одмор твоји су предзнаци
ужитак ког пружаш мора бити већи
јер најпре најбоље водиш, што ће прећи
да одморе кости и душе у раци.
Роб си очајника, случаја, краљева,
отрови, болести, и рат те добију:
ако нас већ греју чини и опијум,
и боље од тебе – зашто си надмена?
За сном кратким вечном буђењу се креће,
и смрти већ нема: ти, смрти, умрећеш.

Безразличност

Могу да волим и искрено, и претворно; и бива
да волим жену маловерну и отровну ко игла;
и ону што се осамљује, и ону што се игра;
ону што влада државама и градове оснива;
ону која ми поверова и ону што покуша;
ону која још увек плаче ко сунђер што пенуша
и ону чија, стегнувши се, не плаче никад душа.
Могу волети једну, другу, опет се заљубити;
могу волети било коју, не мора верна бити.

Зар неће нека моја мана од мене те одучити?
Као матере твоје, зар се ти памети не дозиваш?
Ил су све мане потрошене, па би да нове откриваш?
Ил задржаваш мрву страха да ће те други мучити?
Ми не живимо онај живот који остали воде;
још двадесетак таквих жена могу да ме заводе;
пљачкај ме, али не везуј ме, и пусти ме да одем.
Морам ли ја што пропутовах кроз твоја била смерна
постати роб твој само зато што си остала верна?

Венера чу да певам песму свог јединог посланства;
оним најслађим у љубави, разноликошћу, закле се
да то до сада није чула – претећи главом затресе.
И оде љута, ал се врати, после предугог странства,
и рече: “Нека неверници што воде љубав страсну
не помисле да поставиће на лик љубави маску,
да ће за закон поставити непромену опасну”.
И још им рече: „Јер сте верни, друга вас чека драма:
онима ћете бити верни што неверни су вама“.

Рачуница

Првих двадесет година, до јуче
стрепих да можеш нестати, утучен;
четрдесет ми година однесе,
а надаћу се бар још четрдесет.
Сузе стотине година утопе.
Ал и хиљаду премало је, опет,
без тебе: све је мисао о теби.
Не заборављам ја. И никад не бих.
Још живог, мисли кроз смрт ме упиру
да бесмртан сам. Зар дуси умиру?

Мамац

Дај, живи са мном, и љубав ми буди
да задовољства нова у побуди
нађемо – златни песак на потоку,
удице срмне и радост у оку.

Тамо ће река шаптом да сведочи,
више но сунце сјај лити у очи,
чарне ће рибе, крај тебе и мене,
молити се да буду уловљене.

Кад окупаш се у тој живој кади
свака ће риба допливати тад, и
заљубљено ће гледати твој лик,
и пре те таћи но што ћеш ти њих.

Ако те сунце и месец презиру
помрачићеш их у своме свемиру
и када ми је већ дато да гледам
светлости другој нећу да се предам.

Нека се други помрзну у шаши,
посеку ноге на шкољкама нашим,
ил нек подмукло лове рибу свежу
у криволову, на прозирну мрежу.

Нека рукама грубим ко из беса
поспале рибе бацају на песак;
нек издајнички маме муве дивље
чаробне очи лутајуће, рибље.

Теби не треба та варка из чамца,
него уметност свог сопственог мамца –
те рибе, не баш близу ухваћене,
авај, далеко мудрије од мене.

Ноћна песма о Дану свете Луције, најкраћем у години

Поноћ је године, Луцијиног дана,
што ни седам сати никад не потраје,
Из сунчевих трошних барутана
прште светле жабице, одсјајем.
Сав сок света већ престаје.
И презрена Земља испи мелем круга:
као у постељу живот оде, снен.
Ал, умревши, она као да се руга:
мени, који вечни епитаф сам њен.

Љубавници нови, примите мој дар
у следећем свету, где хара Пролеће.
Јер сам свака давно мртва ствар
којом љубав алхемију креће.
У том њено бди умеће:
квинтесенцу цеди чак из ништавила,
и из оскудице, и посне празнине:
поново сам створен, мада ме убила,
из не-ствари: смрти, одсуства и тмине.

Сви би црпли добра: са животом скупа
душу, дух и облик – постојање пресно.
Ал љубављу у гроб свој ја ступам,
у све и у ништа. Потоп често
исплакасмо да би свесно
свет тај преплавили. И бесмо сред тмуше
само два Хаоса. А брига нас вукла
ка нечему другом. Одсуства нам душе
раздвајаху често па бејасмо трупла.

Њеном смрћу (реч та неправду јој чини),
ја еликсир постах првотнога ништа.
Да сам човек, онда бих ко ини
то већ знао. Волео бих више
да сам налик животињи,
да циљ сам, ил средство. И биље зацело
мрзи, воли – неким својством подарено.
Да сам просто ништа, скупа би са сеном
морали ту бити и светлост и тело.

Ал нисам. Нит моје Сунце се обнавља.
Срећници, због којих оно сунце мање
овим небом у Јарцу се јавља,
пожуду вам носећ у сретање,
уживајте летом славља:
пошто она нађе у ноћи безмерје,
припремам се за њу. Зваћу, пре но мине,
тај час њеним Бдењем, њеним Предвечерјем:
дубока је поноћ дана и године.

Advertisements