Ознаке




Џон Милтон је рођен 9. децембра 1608. године. Његов отац, бележник, био је префињен музичар, човек широког образовања и радозналог духа који је учинио све што му је било могуће учинити за васпитање и духовни развој свог сина. Пре свега, ослободио га је материјалних брига, тако да је Милтон први пут почео да зарађује за живот онда кад је већ превалио тридесет година. Заузврат, приљежно је учио. “Од младих година посветио сам себе литератури, мој дух увек је био јачи од тела” писао је о себи, кад му је било 46 година. „Похлепа за знањем код мене је била толико велика да сам, почев од своје дванаесте године, ретко када завршавао читање и одлазио да спавам пре поноћи“. Уз домаће васпитање yчио је најбољу лондонску школу тог времена, при цркви Светог Павла. Као шеснаестогодишњак постао је студент Кембриxског университета, а седам година касније већ стекао титулу магистра уметности. Могао је да остане да ради на университету, али је, тога ради, морао да прими монашки постриг, што није хтео, иако је био дубоко религиозан. Иако је довршио своје формално образовање, наставио је да учи. Населио се у Хортону, на невеликом очевом имању, јер му се, као пуританцу, престонични лондонски живот није допадао.
Отац је подржавао синовљеве књижевне амбиције. Прве стихове написао је с петнаест година. У Хортону је написао поеме Аллегро и Ил пансеросо, на италијанском, драме „Аркадија“ и „Комос“, као и елегију „Лисидас“ које остају познате у уском кругу пријатеља. Жуди за славом “али мој Пегаз се недовољно расперјао да би се подигао у зрак”, пише једном свом пријатељу. Године 1638. и 1639. путује у Италију (рутом Париз, Ница, Ђенова, Легори, Пиза, Фиренца, Сијена, Рим, Напуљ, Лука, Болоња, Ферара, Венеција, Верона, Милан, Женева, па, преко Француске, натраг, кући). Италијански језик научио је још у младости па се лако споразумевао са образованим Италијанима који су га топло примили; најзнаменитији сусрет с тог путовања остаје онај с Галилејем. Вративши се у Енглеску, он иступа као публицист, пишући неколико памфлета против владајуће англиканске цркве, на коју се ослањао монарх Карл Стјуарт; као пуританац, бори се против епископата и за демократизацију цркве. Истовремено, бави се домаћим васпитањем синова своје старије сестре, што ће резултирати трактатом “О васпитању” (1644). У мају 1653. године после једномесечног познанства, жени се са кћери ситног спахије Мери Пауел. Неколико недеља касније, она га напушта и враћа се родитељима (биографи сматрају да је главни разлог политички – Пауелови су краљеви људи). Мери ће се вратити мужу после двогодишњег раскида, родиће му четворо деце, али ће 1652. умрети за време порођаја последњег детета. У време њиховог раскида Милтон је написао трактат “О разводу” (1645) који га је посвађао и с пуритнацима и са англиканцима, јер се залагао за право на развод у браку без љубави.
“Брак не може постојати и бити очуван без узајамности у љубави, а тамо где нема љубави, од супружанства остаје само спољашња кошуљица, толико нерадосна и неугодна Богу, као и свако друго лицемерство”, пише он. Његово дело “Ареопагетика или беседа о слободи речи”, доноси реченице које многи данас изговарају као фразу општег места: “Убити књигу скоро је исто што и убити човека. Онај ко уништава књигу убија сам разум. Многи људи живе на земљи само јој отежавајући, а добра књига је живоносна крв високога разума”.
Милтонови трактати одиграли су важну улогу у формирању и развоју пуританске енглеске грађанске револуције као њена философска основа; револуција се завршила погубљењем краља Карла првог и устоличењем Оливера Кромвела. “Qуди се од природе рађају слободнима носећи у себи лик и подобије самога Бога; они имају преимућство над свим другим живим бићима, јер су рођени да управљају, а не да се покоравају”, пише он, преузимаући идеје из ренесансне филозофије (слично говори Шекспиров Хамлет, сличне идеје изнео је Пико дела Мирандола). Краљеви поклоници објавили су, после краљевог погубљења, књигу “Икона краља”, на коју је Милтон одговорио књигама “Иконоборац (1649) и “Заштита енглеског народа” (у две књиге).
Тај ангажман завршио се добијањем места личног секретара Оливера Кромвела. На тој дужности водио је преписку са страним државницима (на, тада међународно важећем, латинском језику). Истовремено, иступио је и као професионални пропагандиста нове републиканске власти. Кад је Кромвел дошао на власт, Милтон је написао песму у којој га је поздравио и изразио наду да неће ограничавати слободу. Но, Кромвел је ускоро завео диктатуру, сасвим налик на царску.
Тих година Милтона постиже лична несрећа. Најпре му умире прва жена, затим и друга, такође на порођају, заједно с новорођенчетом. Од средине 1640-тих година његов вид, и иначе слаб од детињства, почиње коначно да га напушта; од 1652, не послушавши савете лекара да се клони рада који умара очи, дефинитивно остаје слеп. Оставио се дужности секретара, али је наставио да диктира своја дела. Био је беспоштедан полемичар, као и његови противници који не презају да се наругају његовом слепилу. Године 1658. Кромвел је умро; две године касније обновљена је монархија Стјуарта. Песник се у то време налази не само у немилости, већ готово пред погубљењем, али су га, ипак, спасли. Од тог доба, он живи далеко од јавне сцене, од скромних личних прихода и књижевне делатности (За “Изгубљени рај”, остала је меница која сведочи да му је исплаћен хонорар од само десет фунти стерлинга). Тих последњих петнаест година Милтоновог живота – пример су једног душевног и карактерног хероизма. Вратио се поезији. Године 1663, довршио је спев “Изгубљени рај” а штампао га 1667. године. Четири године касније на свет је изашао спев “Враћени рај”, као и поема “Самсон-борац”. Годину дана пред смрт припремао је збирку раних песама на енглеском, латинском и италијанском језику. Умро је 8. новембра 1674. године, не доживевши плодове славе која ће доћи после смрти, али свестан да је испунио своју велику замисао – да напише један велики еп.
Годинама се сматрало да је Милтон у својим спевовима заузео званичну (догматску) црквену позицију. Но, то се мишљење, током векова, мењало. Сматра се да је у побуњенику Сатани Милтон умногоме дао и своје виђење природе побуњеништва, па и праобраз сваке револуције. Неки тумачи су, чак, дошли до закључка да је он “све време подсвесно на Сатаниној страни”, са чим се нелако сложити онолико колико се сложити лако да га Милтон опевава с посебним надахнућем, проистеклим, можда, из познања људи и догађаја Енглеске његова времена.

На свој двадесет трећи рођендан

Двадесет трећа мени је, и Време,
тај лопов дрски, неуловљив, крилат,
односи моје пролеће, ко сила
што излаз не да, а товари бреме.

Ал тек кроз варку, можда, вид потржем
за спољашњошћу детињом и гњилом,
да надиђем у души, скритом силом
другог, што дела и размишља брже.

Да, спорије ил брже, ићи морам –
јер идем циљу ништавном ил вишем
и, ма му близак ил далек – упоран,

по привиђења вољи и ја дишем.
Благословен је мој пут: одреди га
онај што земних не лишава брига.

Генералу Лорду Кромвелу

Поводом иступа неких чланова комитета за ширење Светог писма

Кромвелу, вожде наш мудар и ватрен,
што проведе нас, док газисмо мраком,
са вером чврстом, војничким кораком
и кроз клевете одведе нас напред,

не једним даром снабде те Бог штедар
у борби против силе мрске, кварне:
побаца Шкоте у распењен Дарвен,
и под Данбаром хтела те победа

и у Вустеру сав ловор присвоји.
Но и у миру рат је, а не спокој:
опет на душе саветници твоји

покушавају да набаце оков.
Не дај им опет, поткупљивим псима,
да збришу савест том ко још је има.

Италијански стихови

Ко што негује, пронађен у гори,
цвет из низије пастирица млада,
поливајућ га, пред залазак, рада
да на оскудној земљи не прегори,
тако туђ језик у устима мојим
заслугом твојом, Qубави ми плодна,
уцвета лепше, него и реч родна –
поста ми мило да тај пој усвојим
који се, овде, још, цени над Арном,
ал га, на Темзи, мој народ не схвата.
Дај ми да као у тлу благодарном,
на грудима ми кореном се хвата
то семе, које ти чудесно сеја
вртларко стигла са небеских леја.

О мојој покојној супрузи

Супруга моја, сад упокојена,
вратила ми се у сну, ко Алкеста
коју син Кронов, са смртнога места,
у она давна избави времена.

Као библијско чедо које жури
да се прочисти, бескрвна и света
беше, док вео, набачен до пета
падаше – ко да светли и дрхтури.

Кроз вео лице не спазих, замало,
ал духовно га моје око, тајно
сагледа, као некад: јер је сјало

с љубављу истом, немом и бескрајном.
И неста она, коракнувши к мени;
ја се пробудих – тама сјај замени.

Проналазачу барута

Неразумно су стари наши толико хвастали Титана
чијим напором с небеса људима огањ је донесен:
онај ко пуцањ умео је од Јупитера да украде
громкију славу стече, но Јапетид Прометеј.

На недавни покољ у Пијемонту

Боже, Савојцу не дај у свој дом,
јер поби он на алпском леду свеце.
Пагани бесмо док њихови преци
чуваху завет твој у срцу свом.

Нек за убице казна ти не јења,
такве су муке пред смрт им задали,
да жене су и децу ти вандали
уз смех и псовке бацали са стења.

Јецај се њихов у свод с горе проби.
У Италију прах им ветар прати –
где влада тиран што невине поби.
Нека сви схвате твој гнев и твој труд:
да ћеш ускоро уредно позвати
и вавилонску блудницу на суд.

О свом слепилу

Кад схватих да ме вид више не слуша,
да преостаје свет мрака и сене,
да сваки дар ће смрт скрити од мене,
упркос брижном напору да душа
и даље служи Творцу, и да сада
мој рачун иде свођењу, запитах:
„Зар није светлост од Бога награда?“
Али Стрпљење, да пронађе битан
одговор, рече: „Бог не треба друго
од људи: само онај ко највећи
терет понесе, назове се слугом.
Тај краљ је; мноштво копаља ће прећи
врх океана, да стигне човека:
а Богу служи тек тај ко их чека“.

Шекспиру

Шта ће, Шекспире, теби, за поменик,
величанствени надгробни споменик?
Над местом што се твојим прахом дичи
не треба вечну пирамиду дићи –
блиставу, какве већ знају да праве,
првенче сказа и кошуљо славе!
У нашем срцу дигао си, сам,
неиструливо засветлео храм.
Твој лик из кипа само не израња
него из твојих безбројних издања,
строфа делфијски дубоких, из мита,
што задивљују сваког ко их чита,
па се усхитом скоро скаменимо
и мрамор наше маште наменимо
да буде таквог монумента дар
под којим сваки уснуо би цар.

Advertisements