Ознаке



Ендрју Марвел је рођен 31. марта 1621. године у Винстеду, Јоркшајр. Породица се преселила у град Хал, кад је песников отац добио службу лектора при цркви Светог тројства. Марвел је завршио основну школу у Халу која данас носи његово име.
У тринаестој години уписао је университет у Кембриxу. После школовања, настаје период у којем се не зна тачно где је све био и шта је радио. Док је Енглеску потресао грађански рат, изгледа да је боравио на континенту, јер се зна да је 1645. године био у Риму. На основу тог боравка Милтон га у једном писму препоручује као зналца европских језика, укључујући француски, италијански и шпански. Од 1650. до 1652. био је васпитач кћери лорда генерала Томаса Ферфакса. Године 1653. пише сатиричну песму „Карактер Холандеза“, у вези енглеско-холандског рата. Ступа у Кромвелову службу, на Милтонову препоруку, као његов „латински“ секретар, а 1659. је изабран у парламент као представник Хала. У својству члана парламентарних делегација путовао је у Холандију, Шведску, Данску и Русију. Умро је 16. августа 1678. године. Иако је био познат песник, многе његове песме и сатире објављене су тек 1681. године, када их је штампала његова кућна домаћица, Мери Палмер, која је тврдила да су од 1667. године она и песник били у тајном браку.
Марвел је истакнути песник-метафизичар. Својевремено у сенци Драјдена и Милтона, с временом је његова посмртна слава расла, поготово у двадесетом веку, од Елиотових есеја и Набоковљевих цитата у роману „Бледа ватрица“.

Плахој љубавници

Имамо света привременост само.
Не, твоја плахост није злочин, дамо,
ал размислимо који пут ће знан
да прими нас пред дуг љубавни дан;
С Индијанцима ти би? Па потеци.
Ја ћу, под мостом, плими и осеци
да се пожалим. Волео бих да те
вољах пред Потоп, без ове позлате;
па ако може, нек се муке смање,
да одложимо јеврејско цењкање.
Зна моја љубав расти као биље,
у империју, у веће обиље.
Нек миленијум устреба за дело
да ме награде очи ти и чело;
два миленија за, крај тебе, место,
и још тридесет векова за ресто;
и још година, за коначан плен,
да срце призна све пред судњи трен.
Да заслужим то стање и ту веру,
ни ја не спуштам љубавничкy меру.

Но иза леђа увек чујем: време
крилати: бојна кола некуд стреме;
И све је пре нас тек лаж без потребе –
пустош огромне вечности без тебе.
Твоје лепоте више бити неће
ни у мрамору, ни у песми среће
певања мога; јешће грозни црви
дуго штићено девичанство први,
сву твоја чар ће песак да прекрије,
моја ће жудња с прахом да се слије.
Гроб може бити лепо место, знај,
ал не мисли да зна за загрљај.

Зато, док твоја лепота ми прија,
док ти се кожа као јутро сија,
и док је вољна душа да заснатри
у свакој пори на тренутној ватри,
сад снагу за то што можемо дај нам;
ко птица која гута плен до краја
радије наше докрајчимо време,
и не чекајмо споро разорење.
Развијмо снаге свитак наш, орочен,
и нек све сласти ко лопта одскоче.
Пут ка животу – без грубости свађе,
кроз тесне двери – задовољство нађе.
Јер не можемо начинити сунце,
не стој под сунцем. Јурни у врхунце.


Дефиниција љубави

Љyбав је реткост: чин рађања,
високи предмет, једва слућен;
и креће се од Очајања
према вишем од Немогућег.

Велик је Очај у самоћи
да се божанским каткад чини:
Нада се роди у немоћи,
и крило сјаја, у висини.

Кад журим стићи тамо, тмином,
где душа није разапета,
Судбина својим чврстим клином
уклини се међ та два света.

У љубомори не увиђа
круг савршенства вреле крви;
склад љубавни је тек надиђе
и тиранију њену мрви.

Превласт коби нас, попут смрти,
разбија, дели и раздваја
(љубав се ко на точку врти) –
тамо где нема загрљаја.

Ако пропадне застор неба,
и земљу неки грч постигне,
за наш ужитак свет тај треба
да се у другу сферу дигне.

Дужност љубави те, сазреле:
да се сусретом зна подвести;
друкчије, наше паралеле
неће се, у две тачке, срести.

Зато нек љубав везу има,
коју завидна коб спречава,
постоји везаност у мислима
и немогућност у звездама.

Лепој певачици

О, нек ме сасвим освоји, у грчу,
љубав, од сласти и душманства жива,
јер лепота се слаже тек са смрћу,
у хармонији фаталној ужива.
И док ми срце окива зенама,
надмоћним гласом мисли ми прелама.

Тек бекством – према самоћи да крене –
могла би душа да се спаси коби,
и да раскине мрежу косе њене.
Ал како она да је не зароби
када умеће њено све је више,
прожима чак и зрак који удишем.

Лака је борба та, скоро без труда,
избора нема кад пожелиш вредност,
сав отпор њој је зато узалудан,
јер глас и очи одлучна су предност
па ми сва снага треба пред тим светлом:
стекла је моћ над сунцем и над ветром.

Разговор душе и тела

Душа

Ко ће из овог затвора опаког
да ослободи душу, кад и како?
Ланца о нози, костију и мука,
лисица које трпи свака рука?
Слепе су очи. Добошар у тмуши
лупа у добош да заглуши уши.
Душа се диже из ропства и плена,
из артерија, нерава и вена,
дуго мучена у телу поразном
двоструким маром срца, мишљу празном.

Тело

Ко ће ме спасти, ко што досад није,
тирада душе, њене тираније?
Отеже, куцка, не да ми одмора
сем у самоћи, на рубу понора;
покрети топли желе своју форму
(све до грознице воде исту борбу.)
У потрази сам, и вребам свој трен,
дај ми да живим ил пуштај да мрем.
Ал без одмора траје непослух
откад је тело запосео дух.

Душа

Шта ме зароби, која чаролија,
у туђој кући да векујем и ја?
Ма ко се тужи, ил тежи освети,
не може бол мој никад да осети.
Напори моји иду следом истим,
не да се чувам, већ да се уништим:
да не испаднем међа, брана тек,
да свака болест пронађе свој лек:
већ да ћу, луци брод, да се пробијем,
да своје здравље опет задобијем.

Тело

Лекар не лечи, узалуд се мучи,
ту болест која животу ме учи;
он први наду одузме, и дах:
и обузме ме дрхтање и страх.
Љубав и кугу може да превари:
мржња разједа све, и све поквари.
Радост лудило превазићи може:
а јад те тера да скачеш из коже.
Моје ме знање познању наводи;
сећање на то само му претходи.
Шта душа чини за умове складне,
сем за нечињен грех да нас опадне?
Творац огради, пре но што науми
сећи их, стабла у нараслој шуми.

Advertisements