Ознаке



Метју Прајор рођен је 21. јуна 1664. године у Вимборн Минстеру, али се његова породица убрзо преселила у Лондон. После очеве смрти, напустио је школу и о њему се бринуо ујак, подрумџија винар у једној кафани. Тамо га је лорд Дорсет затекао како чита Хорација, после чега га је узео на школовање у Вестминстеру. Прајор је тамо упознао Чарлса Монтахјуа, ерла од Халифакса, са којим је 1687. написао једну пародију на Драјденове стихове. Монтахју му је помогао да постане секретар енглеске амбасаде у Хагу, после чега је релативно брзо напредовао до једног од краљевих секретара и, напокон, до амбасадора Енглеске у Паризу. Његов положај често је зависио од дворских сплетки – час је официјелни амбасадор, час тајни агент, час учесник бројних афера. Године 1709. објавио је збирку песама, а после смрти краљице Ане, на две године је, од 1715-1717, конфиниран. Тада је написао хумористичке поеме “Алма”, “Прогрес ума” и “Соломон”, које је сакупио и објавио 1718. године. Та књига донела му је велику зараду од 4.000 гвинеја. Умро је 21. јула 1721, у Вимполу, округ Кембриџшајр, а сахрањен у Опатији Вестминстер, у песничком кварту.
Прајор се у Енглеској сматра сатиричарем готово равним Свифту. Пробирљиви Семјуел Џонсон га је обожавао, а Текери писао да је Прајор “најшармантнији хуморист енглеске лирике”.

+ + +

Сер, ви тврдите, и то није шала:
„Сваки је песник – велика будала!“
Ал још у нечем сложимо се скупа:
не може бити песник сваки глупан!

Разумна потиштеност

Стењући, Лубин, на логу умире.
Пред злом болести дуге
супрузи суза за сузом навире
од несхватљиве тyге.

Парсон Слај рече: „Узроци су бројни,
а исти крај се ојави“.
Јадни муж тако скончати се боји,
а жена – да не оздрави.

Дама која Венери нуди своје огледалце

Венеро, узми моје огледалце:
нисам што бејах, ал још мамим зналце.
Ал оно што ће бити од мог лика,
почев од данас – нек не видим никад.

Надгробник

Кад му доктор прве преписа лекове,
Мет надгробник даде да му вајар скује;
такву пажњу, која надживи векове,
од свог наследника он не очекује.

Своју реч одржа и плати вајара;
а фигура лепа, такве се сад траже.
Вера просто светли и с ногу обара:
јер ми наyчимо и мермер да лаже.

Педесето лето навали му плећа,
ко и многи – ни свет, ни порочан беше.
У страху и нади сва му беше срећа,
неки га наљуте, а неки утеше.

Ни сужањ, ни витез на коњицу снажном,
корист и слободу споји. Земље син,
сачува за дворску службу жар и важност,
а у пријатељском кругу беше фин.

Пут свој и пешице и кочијом пређе,
равнодушан према земним снима свим.
Вртео се точак, и он би убеђен:
човек је – прашина, а богатство – дим.

Овај стих је мали за такво постоље,
заслуге му не знам, али су на гласу;
многе реликвије његове постоје,
али нико не зна какве су и шта су.

Могле би му бити расејане кости:
многи разбојници вребају крај пута.
Морска бура, или лажни сведок дворски –
већ виси на омчи, ил утопљен плута.

Лежао у земљи, плутао у води,
висио у зраку, шта Коб има с тим;
поклони му смешак, сузу ослободи,
и према тој слави, молим, буди фин.

Advertisements