Ознаке


Ричард Крашоу рођен је 1613. године у Лондону, као једини син др Вилијама Крашоуа (1572-1626), строго антикатолички опредељеног пуританског свештеника. Завршио је Пемброук Колеџ у Кембриџу 1634. године. Под утицајем Хербертове збирке „Храм“, исте године штампао је своју прву књигу стихова, на латинском, „Епиграмматум сацрорум либер“.
У марту 1636. године прелази у Петерхаус, радећи на тамошњем колеџу, а од 1638. до 1643. је свештеник у Цркви Свете Марије у Кембриџу. Пријатељује с песником Абрахамом Каулијем и истакнутом личношћу тог доба (данас би рекли „јавним радником“ или „дисидентом“), Николасом Фераром. Пред грађанским ратом побегао је у Француску, где прихвата католичку вероисповест. Године 1646. Каули га проналази у Паризу где живи у великој беди. Захваљујући Каулијевим везама прелази у Италију, где се прихвата службе код кардинала Палоте у Риму. Године 1648. објављује две химне на латинском, у Паризу. Иако је уживао кардиналово поверење, стекао је непријатеље у кардиналовом италијанском окружењу које не трпи његов енглески мистицизам. Последица тих сплетки је кардиналова одлука да га пошаље на службу у градић Лорето код Анконе, у тамошњу чувену катедралу. Но, Крашоу је добио грозницу и три недеље касније, 25. августа 1649. године, умро. Неки енглески извори тврде да је отрован. Сахрањен је у Госпиној капели, у Лорету. Збирку његових религиозних песама „Цармен Део ностри“, објавила је његова пријатељица, грофица Денбиг, у Паризу, 1652. године. Његова сабрана дела у једном тому објавио је 1858. године Вилијем Беркли Тернбул. Потом су његове збирке штампане 1872. и 1904. године, док се у наше време прештампавају као саставни део опуса енглеске метафизичке поезије.

На књигу, г. Херберта чије је име „Храм“

Врлину твоју знам, знам чему тежиш:
божанска љубав у тој књизи лежи,
ватра твог ока, разгорена зеном,
запалила се на жртви сопственој.
Кад твоје руке развезују врпцу
ко да анђео шири крила срцу
и рад је сваки да из ноћног праха
сачека време јутарњих уздаха,
и да помеша балзамски сок трава
са врелом твојих дивних молитава.
Победе бело перо што те прати
сваког ће дана на небо те слати,
по једну сферу да узмеш за дом –
да бисмо сродни сви постали с њом.
И Хербертово име сваким даном
постаје скупље, поштовано, знано:
док у келији лежим, мисли будних,
писано твојом руком мој је рудник.

Распети Христ

Твоје стопало, сад, не ступа
због вечног добра, према нама,
како обикну. Ко га купа,
авај! надошлим поплавама?

Твој длан нас даром не радује
мада би све нам дао овде.
Би, али себи дар дарује,
дар прескуп, прескуп – дар слободе!

Али људи воле Таму пре но Светлост

Свете купан сјајем, као воља сини,
мада свет љубави још је у мрклини.
Мислим да је сав свет у паклу и сраму
јер не жели љубав ко што љуби таму.

Песма

Господе, једном послаћеш без лажи
моју душу да лице ти потражи.
Благословени твој вид ће да схвати
да ја умирем у љубавној ватри.
Qубави, да сам жртва, посведочи.
Зато ликујте, божанствене очи.
Сјајте још мало, сунца којих није!
Да, док умирем, видим све јасније.

Умирем, али поново живећу;
у мирној жудњи смирено и мрећу,
тако уносан губитак је даха.
Умирем с чежњом за смрћу без страха.
Qубавна чегрст у мени је отад
живуће Смрти и мрећег живота.
За погубљења сласт која ме приви
убијам себе да у Теби живим.

Advertisements