Ознаке



Џонатан Свифт рођен је у Даблину, као друго дете и једини син Ебигејл Ерик и Џонатана Свифта старијег, рођака песника Џона Драјдена. Отац је био Ирац, а мајка Енглескиња, племкиња из познате породице. Рођен је седам месеци после очеве изненадне смрти. Свифтово детињство и ране године нису довољно испитане. Изгледа да се његова мајка вратила у Енглеску, да би растао ближе њеној породици. Васпитање је на себе преузео његов ујак Годвин који га је послао на Килкејн колеџ, где је упознао будућег философа Џорџа Берклија. Године 1682. он прелази на Тринити колеџ у Даблину. После немира у Ирској 1688. године враћа се у Енглеску где му је мајка помогла да постане лични секретар дипломате сера Вилијема Темпла који је у то време иступио из активне службе да би се посветио писању мемоара и узгајању врта. Свифт се истакао у служби и стекао газдино поверење, али је за књижевност важније што је у његовом двору у Мур парку, срео Естер Џонсон, ћерку једне служавке, осам година старију од себе. Свифт јој је постао тутор и ментор. У писмима и песмама назива је Стелом; њих двоје ће остати блиски пријатељи до краја Естериног живота. Неки истраживачи тврде да су он и Стела закључили тајни брак 1716. године. Свифт је напустио Темпла 1690. године, због здравствених проблема, али се годину дана касније опет вратио натраг. Боловао је од вртоглавице и наступа неразборитости (данас се та болест зове „Менијеров синдром“), који ће га пратити до краја живота. Напокон, 1692. напушта Мур парк, да би постао свештеник Ирске цркве; од 1694. године он службује у Килруту. Живи сиромашки, у малој парохији. Тамо упознаје Џејн Воринг. Кад је одбила његову брачну понуду, одлази у Енглеску и опет се ставља у Темплову службу, где ће остати до његове смрти 1699. године. Остаје у Енглеској да доврши Темплове мемоаре, али и да би себи пронашао оно што се данас назива радним местом. Темплова породица га не воли јер је из Темплових мемоара сазнао доста породичних тајни, и он се, преко разних посредника, обраћа краљу Вилијаму да би га замолио за неко место у краљевској администрацији. Те тежње пропадају и он поново долази у Ирску; живи у Ларакору, на тридесетак километара од Даблина, на челу заједнице од педесетак душа, где се бави уређивањем врта, прокопавањем канала (у холандском стилу, какве је видео код Темпла), насађује ластавичја гнезда и обавља свој викарски посао. Повремено путује, пословима, у Даблин и Лондон. Године 1702. постао је доктор теологије на Тринити колеџу у Даблину. То пролеће проводи у Енглеској, а у Ирску се враћа у октобру заједно са Стелом и њеном пријатељицом Ребеком Дрингли – још једном домаћицом Темпловог дома. Те године објављује своју чувену „Причу о бурету“ и стиче репутацију писца. Пријатељује са Поупом, Гејом и Арбатнотом са којима формира Клуб „Мартинус Скриблерус“.
Тих година активно се бави политиком, као члан партије Торијеваца; укључује се у њихову администрацију, пише политичке памфлете и новинске чланке, ради као секретар Роберта Харлија, ерла од Оксфорда. После пада владе, враћа се у Ирску и пише неколико дела које га карактеришу као ватреног ирског патриоту, као и своју најпознатију књигу, „Гуливерова путовања“ (1726). Она, готово одмах, у пиратским копијама бива преведена на француски, немачки и холандски језик. Следе године опраштања: умиру, најпре, Стела, потом и песник Арбатнот. Он пише свој песнички некролог, „Песму на смрт доктора Свифта“ која ће бити објављена 1739. године. Од 1738. године његово здравље попушта, он повремено губи моћ говора и живи у плашњи да ће изгубити разум. „Волео бих да сам дрво“ , говорио је. „Да могу да умрем оставши на висини“. Године 1744. умро је Поуп, а 19. октобра наредне године и сам Свифт. Сахрањен је, по сопственој жељи, поред Стеле. Себи је сачинио епитаф на латинском који ће Јејтс песнички прокоментарисати, отприлике, овако:

Свифт је једрио, али ту се стаје.
Равнодушности подивљале раље
више не могу таћи ове груди.
Да га достигнеш, и ти се потруди,
путниче, светом што јездиш и даље.
Јер служио је он слободи људи.

Џонатан Свифт је један од највећих светских прозних сатиричара. Но и његова поезија има немалу вредност. Један њен ток је ток љубавне класицистичке љупкости, у песмама посвећеним Стели, а други – сатиричан, писан с прецизним набојем и познањем психологије човекове који надилазе ограничења његова времена.

За Стелин рођендан

Данас ти је, Стела, тридесет четири
(или пет? Са мном се, молим, не препири) –
ма колико, Стела, не буди збуњена,
јер то је већ дупло од онога трена
кад си са шеснаест, тек, преда мном стала,
у свом девичанству кад си заблистала;
Тако мален беше лик твој пред друзима,
а данас твој разум сву чар преузима.
Кад би боговима дали као намет
такве пропорције, лепоту и памет
какав век би они добили за људе,
шта би љупке Нимфе, обесне и мудре,
за пола твога ока дале кад засија,
за пола твог ума, твојих пропорција,
да л бих пре но оду у већу дубину
успео да нежно замолим Судбину,
(јер би обе могле и заволети ме),
ко ти дуплу љубав од мене да приме?

Сатирична елегија на смрт некад славног генерала

Његова висост? Немогуће! Неко је пустио клевету!
Толике године славе, па да умре у кревету!
Зар охлађен тај ратник, одваљен ко од брега,
да падне на тај начин, неславно, после свега?
Не, не, када већ оде, ма како, дајте, људи –
звук трубе треба одмах да га из сна пробуди!
Ал, веруј, ако бука потраје мало дуже,
опет ће све у шеснаест хрчући да заструже!
А да ли је могуће да је баш тако стар
ко што у листу тврди за њега новинар?
Да не претерује он с цифром коју је дао?
Не, кажу, двапут већ је, раније, умирао!
Већ су број смањивали, да се што мање зна:
али је своју свећу изгорео до дна!
И то је разлог, мисли та наша пучка лудара,
да иза њега тако ужасно заудара.
Пре него почне његов погреб диван, у цвећу,
ни уздах удовица ни дечје сузе нећу,
хтео бих свако срце да застане од бола
да сачекамо пролаз ових мртвачких кола.
Ал, чему то? Његови ближњи већ могу рећи
да ће сву славу овог обичног дана стећи.
Истина, рад његовог профита и рад стега,
многи су, и пре смрти, проплакали због њега.

Приђите ближе, нишчи, ближе, само без страха!
Мехурић оживљава из сваког краљевског даха!
Изнад плиме и осеке беше, и изнад државе:
приђите, погледајте пример судбине рђаве!
Нек научи ваш понос оно што се не мења:
колико су осредња господска узношења.
Од све његове части частан је само део
бачен блату из ког је, ко и ви, измилео.

Уклето место

Сви што поштују Божји суд, тим пре,
знају: постоји пакао. Ал где?
За фамилију ђавољу је Хад,
ал ђаво би га знао где је сад.
Тамо где нечист ствара част и чест,
тамо пакао истински и јест.
Где су постали најгори најбољи,
државне слуге, набоби ђавољи,
где су судије, лакташи, вазали,
и чиновници, лашци и фишкали,
где једно друго гризу превртачи,
где влада који тренутно је јачи,
а ако вам је мало адских слика,
присетите се тих изасланика
чију причицу поука обоји,
мада стопута тачнија постоји:
Хад је у Риму, ил Паризу – спас!
Ах, каква срећа што није код нас!

Advertisements