Ознаке


Џон Драјден родио се 19. августа 1631. године у Алдвинклу, близy енглеског града Аундла, округ Нортгемптоншајр, где је његов деда по оцу био жупник, као најстарије од четворо деце Ерасмуса Драјдена и Мери Пикеринг. Као дечак Драјден је живео у селу Тичмарш где је добио прво домаће образовање. Године 1644. послат је у Вестминстер школу, на чијем челу је био харизматични предавач др Ричар Безби, а студирао је на колеџу Тринити у Кембриџу. У младости је био републиканац-пуританац, а затим, у добу рестаурације Стјуарта, прешао у супротни табор. Првог децембра 1663. оженио се са Елизабет Хауард, из ројалистичких кругова, са којом је имао три сина. Писао је стихове, драме и прозу. Много је преводио са француског и латинског (између осталог и „Енејиду“), а у естетичком смислу придржавао се образаца француског класицизма (Боало, Молијер, Лафонтен). Славу код савременика, осим драмама, стекао је алегорични сатирама на дневне теме, поготово оним којима је нападао противнике Стјуарта. Милтонов „Изгубљени рај“ прерадио је у либрето за оперу. Написао је оглед „О драмској поезији (1667), где је писао о Шекспиру и Бену Џонсону, са великим уважавањем, али и критикујући дела савремене драмске продукције, па и њихова, са становишта Аристотеловог учења о јединству места, радње и времена. Умро је 12. маја 1770. у Лондону и сахрањен у Вестминстер опатији. За живота био је најутицајнији песник свог времена, али је после смрти његова репутација падала. Ипак, Креб, Бајрон, Китс и Валтер Скот задржали су поштовање за овог песника, а Елиот му је посветио оглед; он данас, ипак, стоји знатно ниже од Дона, Марвела или Поупа.

Срећни тренут

Не, за срце што пати, промена не постоји,
не бира чак ни разбор, да одемо куд који;
зачараност ми оте поглед, под ногом тле,
могу за њом да умрем, не и да живим без ње;
Један њен нежни знак, и ево ме где мрем
пре него за награду оног што једва смем:
јер, окрутна лепото, твоје презирне чини
милије су од тога што још ми не учини.

Љубав је у остави и чека срећан тренут,
и жели да оконча мој бол ненадно пренут;
нема празнијег дана но кад ужитак мине,
у недохват празнине кад исклизну године;
Амор нек чува двери за угодни наш час,
ван времена и смрти, где не злорабе нас:
нестаће смрт и време кроз реч, и лет, и сне,
а љубав пут нек нађе да живи и да мре.

Advertisements