Ознаке



Александар Поуп рођен је 21. маја 1688. године у Лондону, у католичкој, трговачкој, породици. Био је, као дете, лошег здравља; туберкулоза кичме погрбила му је тело, тако да је израстао до висине од само метар и тридесет седам сантиметара. Описи из његова времена говоре да је његово тело било скоро “бесплотно”, толико је био мршав. Никада се није оженио, иако је с неким женама био у присној преписци. Године 1700. његова породица преселила се у градић Бинфилд, у Беркшајру, строго антикатоличку средину (важио је пропис да католици морају живети на најмање шеснаест километара ван Лондона или Вестминстера – Бинфилд се уклапао у пропис). Касније ће Поуп тај крај описати у својој поеми “Вестминстерска шума”. Први свој озбиљан песнички рад, написао је у својој дванаестој години – “Оду усамљености”. У Бинфилду је упознао дугогодишње пријатеље, песника Карајла, Викерлија и Волша, као и сестре Блант.
После свог првог објављеног рада, “Пасторале” (1710), он се упознаје с престоничним писцима, торијевцима Гејом, Свифтом, Арбатнотом, Адисоном и Стилом. Касније ће пријатељство са Адисоном охладнити, због једне Адисонове сатире. Поуп, Геј, Арбатнот и Томас Парнел основали су 1712. године Скриблерус клуб. Типично енглеска, идеја водиља клуба је сатирична надменост и педантерија која гаји “традицију” измишљеног студента Мартинуса Скриблеруса. Године 1713. објављује свој превод Хомерове “Илијаде”, на којем је радио шест година и који му доноси за то време “револуционаран” уговор са издавачем Бернардом Линтотом. Материјални успех овог превода издиже Поупа као првог енглеског песника који је могао да живи од свог књижевног рада. Пише поеме (“Елоиза Абелару”, “Елегија за несрећну лејди” – за коју се мисли да је посвећена Марти Блант). Новцем зарађеним од књижевног рада Поуп је купио вилу у Твикенхајму, 1719. године; тамо је направио кристалну резиденцију, са такозваним “гротом” (неком врстом специјално украшене пећине, имитације негдашњих хришћанских катакомби); имао је посебну одају са огледалима (која су у то доба изузетно скупа) и камером обскуром (претходником фотографа), као и врт са живом водом. Кад би гости хвалили његов врт, одговарао би: “Биће комплетан тек кад стигну и Нимфе”. Иако је песникова резиденција, у следећим вековима, потом, руинирана, грото је очуван до данас, и отворен је за посетиоце једанпут у години.
Године 1726, превео је „Одисеју“, заједно са Вилијамом Бруом и Елајом Фентоном. Због финансијских разлога, намера им је била да се та сарадња прикрије, али је процурела у јавност, наневши извесну штету Поупу, али не и финансијском успеху дела. Средином двадесетих година, као сатиричар на гласу, он се удаљује од владе прајм-министра Роберта Волпола и приближава се опозицији коју води Болингброк. За једно од главних Поупових дела, “Оглед о човеку”, тврди се да је преузео извесне Болингброкове философске идеје. Кад је објављен (1733-4), “Оглед о човеку” постигао је неподељен успех, па и код песникових непријатеља. Уследила су дела “Опонашајући Хорација” (1733-38), где је дао низ сатиричних опаски на рачун владавине краља Џорџа Другог, посебно на корупцију и рђав дворски укус у уметности. Уследила је “Епистола доктору Арбатноту”, а 1738. написао је “Универзалну молитву”.
После 1738, Поуп је писао мало. Године 1742. објавио је допуњено, друго издање свог сатиричног епа “Дансијада”, у три књиге, о измишљеном краљевству у којем влада глупост. Његово здравље се нагло урушавало и он је умро у својој вили, окружен пријатељима, 30. маја 1744. године. Дан раније позвао је католичког свештеника да би примио последњу причест. Сахрањен је у Цркви Свете Марије Девице у Твикенхајму. Заоставштина Поупова у енглеској култури огромна је. Сматра се да су само Шекспир и Тенисон на енглески језик и читаоце утицали више од њега. Неки његови стихови одавно су енглеске пословице (“Мало учити, опасна је ствар”, или “грешити је људски, давати божански”, итд). Мушичави др Џонсон пише: “Ако Поуп није песник, где да тражимо поезију?” Почетак неприхватања Поупа везује се за романтичаре. Метју Арнолд за њега и Драјдена, злурадо, каже да су “класици наше прозе”, док Бајрон пише да је он “највећи песник-моралиста свих времена”. Разуме се, то за Бајрона није богзна каква похвала. Поуп је аутор епитафа на Њутновом гробу:

Природни закони ту лежаху у ноћи столетној.
Бог рече: “Нек буде Њутн” – и би светлост.

Иако дидактичне и, како се често говори, “превазиђене”, Поупове поеме су, кроз време, шириле један тајни утицај. Понајпре на европски класицизам (злобници би рекли “масонског типа” – Поуп је био истакнути масон). Његов утицај на српски барок и, нарочито, на Доситејево просветитељство „здраваго разума“, више је него очит. Али, то није све. Свак ко се загледа, рецимо, у поезију позног Лалића, поготово у његове песме о “тајним намерама” Творца, јасније увиђа да су то исписи из Поупа, заслађени скептичном идејом Божијег “умора”. Код Руса, Поупове идеје су још шире примљене, почев од Ломоносова до данашњих дана. Кад Самојлов каже да је “циљ васељене – тачка, и та је тачка Бог” – то је, заправо, стих из Поупове прве епистоле о човеку.
Поуп је неразумљиве догматске идеје песнички поједноставио; он о необјашњивости Бога говори рационално, постижући у тој немогућности могућност певања. Остало је техника. Преузимање догме здраво за готово, поготово у алегоријским сликама о јагњету и ножу, вероватно изведеним из приче о Аврамовој жртви, није нам данас привлачно, ако се сложимо да божанска непогрешивост подразумева и извесну одговорност – ако не према човеку, оно према свему живоме. На тој тачки се модерни свет разликује од Поуповог виђења, али без те врсте апсолутног продора у фатум, вероватно не би ни било стихова који тумаче неизбежност, а у чему је Поуп песнички најјачи. Философски гледано, Поуп није песник објашњивог, већ непорецивог.

Еринији

Нека је Сапфо Светиљка Лепоте,
ал Еринији застремих ја, до те
Скромности чије чари дух не оте.
Тако на слепо блистав Сунчев сјај
месец одговор хладни шаље, знај.
И величанствен девичански мир
души је дражи него знојни пир.

Епитаф господина Геја

Опатија Вестминстер, 1730.

Владар над страшћу, но и над врлином,
умом би мудрац, а дете топлином.
Оштром је речју стишавао гнев,
раскринкавао порок његов пев;
глух за саблазни међ светским стварима,
туђ за сујету међу владарима:
деливши смех и тугу с друговима,
жив хваљен, умро оплакан си свима;
горди се не тим што с краљима лежиш,
што ћеш добити кип, хладан и нежив,
већ што ће људи – песмама гроб згреј –
пролити сузу: “Овде лежи Геј”.

Оглед о човеку

Епистола прва

Сент-Џоне, чуј! Тле оставимо њима,
ништавнима, а гордост краљевима,
пратимо (мада недуг нам је сој
и смрт пребрзо своди рачун свој),
пут сред светова, људски, небиран;
гле лавиринта, где је видан план:
глувила где је цвеће – чедо блата,
врта, забрањен плод где рука хвата.
Заједно хајдмо, да проникне поглед
у извор и у отворен недоглед;
ко у тавнини препузи и пребди,
а ко у сјају висина залебди;
да истражимо куд природа смера,
клицу навика и плод карактера;
насмешимо се, и уз доказ горак:
да пред човеком у праву је Творац.

1

Откуд знан Бог је, и човек, да л знаш,
на земљи где и век пролази наш?
Зар сагледавши, ту, човека део
смемо судити какав је он цео?
Кад световима пројави се Бог,
да л ту је прах тек указања тог?
Ко кроз невидљив покров види тих
састав Космоса и светова свих,
безброј сунаца неког другог света,
у несвестичном кружењу планета,
епохе где се плод за живот бори –
то би нам рекло како нас Бог створи.
Да ли савршен костур чији штит
у пршљенима није за наш вид,
истражи каткад душина врелина –
јер је у делу, под кључем, целина?

Неисповедив циљ и разлог строг,
да л и ти кријеш, ил једини Бог?

2

Зашто, питаш се, нисам умудрен,
зашто сам створен слаб, и слеп, за трен?
Ал тако надмен тон баш није леп,
јер могао си бити рођен слеп.
Питај матеру Земљу, та не спава,
зашто су стабла виша него трава?
Што су Јупитер и рој сателита
на небесима немерљиви, питај.

Ако је Творац савршен далеки,
и наш је космос – праобразац неки
склада, где све је довршено довек,
или лишено постојања – човек,
тад, у стварању није сен без лица,
него разумна једна степеница,
и само једном питању сам склон:
да л своје место заузима он?

Ал подржавши без плана план творчев
правила могу живот да загорче:
мноштво напора уложимо битних
у потери за догађајем ситним,
а Бог тварима свим свој пример даје:
једно се преко другога саздаје,
и човек, сам, са својом земном мером,
можда покренут бива другом сфером –
у име точка неземно ритмичног;
видимо чуда само делимично.

Кад би коњ знао чему строга узда
која га води ил тера на узмак,
кад би схватио бик зашто је он,
бивши бог, сада ујармљени во,
можда би мого тад и човек брижан
да достигне свој удес недостижан,
и, можда, тад би дослутио зашто
роб је, бар исто колико божанство.

Сложи се: Бог је биће непогрешно,
човек не може бити друго нешто;
Он нечим вишим није подарен:
наш космос тек је – тачка, време – трен.
Није л свеједно савршенству где ће,
и када, неки нов свет да покреће?
Благословљен си, од свих и од мене,
нека за тебе не буде промене.

3

Да ћемо прићи вечном, све нас вара:
само данашње нама се отвара.
За животиње, духове и људе,
није л незнање – па како им буде?
Како би мирно пасло ливадама
јагње, знајући да га чека кама?
Не, оно скачка уз луг, и низ страну,
и лиже руку најгорем душману.
И не знајући будућност, сви сами
живимо док нас свод покретом мами;
За Бога космос питање је игре –
иста коб врапца и јунака стигне:
где ефемерним бивством једног труна,
свет се клобучи ко мехур сапуна.

Кроз живот у се уздај се, и почуј:
смрт чекај мирно, а Бога испоштуј.
Нас непознато блаженство тек чека,
нада ка њему и води човека,
нада у нашим срцима ко звезда
благослова је, што нестати не зна,
ко отаџбине друге да се сећа
где нови живот душа предосећа.

У облацима Бога Индијанац
налази, и кад дуне поветарац:
наука горда не превари њега,
неземни привид не саблажњује га:
јер небесима близак је свим умом –
небо је одмах над оближњом шумом;
свет одмора без туге и немира,
некакво срећно острвце свемира,
где робљу скромни рај бива одбрана,
где им не прети похлепа хришћана;
Шта ће му крила, крилат да осване:
какав је био жели да остане,
и верује, на небо ће, пре нас,
чак и ловачки, верни његов пас.

4

Па шта, извагај срж умом свог доба,
и Провиђење укорити пробај!
Реци, чиме си обделаван боље,
ко је засићен, а ко неутољен;
човечанство је несрећно – да, кажи,
ал да Бог није у праву – докажи;
да, смртни човек често зло испољи,
ал не смета му Бог да буде бољи;
И ти, ништаван, судиш о божанству,
узев од њега, скиптар, вагу, паству?
Гордост разума води ка грешкама,
док савршенству журимо над нама.
Анђели бити ко да сви снујемо,
да божју силу надопуњујемо,
ал анђели су побуне у хаду,
док човек бунца, разуздан, у паду:
Ко строј свемира тежи да превери
на Првоизвор свега се намери.

5

Чему дан, Земља, сјај што Земљу прене,
размишља гордост: све је то за мене.
Природа мени сва добра изнеће:
и предодређено растиње, и цвеће.

Због мене мирис ружа сав свет проже,
свакогодишњи тешки урод лозе.
Мени залиха свака, сваки лек,
извор доноси здравље мени тек;
Тле под ногом је тепих, а завеса
над главом мојом – читава небеса.

Ал зар природа увек нам угађа?
Зашто нас мразом ил жегом погађа?
Што земљотреси, воли ли нас, тада
у гроб претворе куће неког града?
“Не” – речено је – “Прабит је у томе
да једноставне увидиш законе,
да изузеци не потрају довек.
Шта савршено јест?” Рећи ћеш: човек?
Ал ако је на свету све рад нас,
природа, ко ми, греши сваки час;
каткад видимо мрштење азура,
ал зар у срцу нема многих бура?
И наша мудрост вечна потребна је:
тек тако вечно пролеће настаје.
И Катилина и Борџија треба,
као и куга, да врше план неба?
Ко може знати снага чијег длана
подигне буру изнад океана,
ко то Цезара частољубљем трује,
ко Александра младог надахњује?
Вуче нас гордост у погубну моду,
да супротстави морал и природу,
ал није наше небо прекопати.
Није ли боље Творцу веровати?

Земљани, можда, за живот би страшни
хармонију у свему лакше нашли
да нема бесних гостију столетних –
вихора, страсти, бура и злих претњи;
Од стихија се не можемо спасти,
јер сав је живот то: стихија страсти;
Али, над игром стихија је, кротка,
у природи и нама – иста потка.

6

Човека мучи раскош, злато, свила,
тражи за себе анђеоска крила
и мисли, притом, да није грех стећи
воловску снагу и медвеђе плећи
ал ако све те твари су за њега,
нашто природа, нашто њена стега?
Природа ником не удели зла,
свима дарује слично, како зна,
простом сразмером, да не буде намет:
неко добија снагу, неко памет,
све је разумно делила природа,
да грешиш ако одузмеш и додаш.
Звер задовољна, црв ће мирно у ров,
тек према теби Господ беше суров,
и ти, једини, увређен ко пре,
свега си лишен, јер не доби све?

Човек би боље знао и успео
да памти сопствен овдашњи удео,
да пут настави ка обичној срећи
и не посеже за од себе већим;
Хоћеш микроскоп место ока оба?
А не припадаш народу микроба.
Што зурити у тло пуно проблема,
занемаривши свод, ко да га нема,
од дотицаја дрхтурити сваког,
кад и пахуља бива претња лако,
зар од мириса мрети цвет што пружа,
јер је за мозак душманин и ружа?
Да те, на пример, природа заглуши
музиком сфера што испуни уши,
зар би зачуо поточића жубор,
и ветров шапат кад га свлада умор?
Ко је тај ко ће да хули и прича
како је Господ за нас неправичан?

7

Створења не баш једнако добише:
што твар је виша, дато јој је више.
Како је човек диван, сила права,
у поређењу с тамом царства трава;
Оку кртице покровац је писан,
увек је дан за оштровидог риса;
код пса и лава развијен је њух,
један све чује, а други је глух;
Покушај, рибе упореди неме
са цвркутима који сунцу стреме!
Гле оне фине паукове нити,
не можеш све те конце проценити.
Дато је пчели из отровних трава
да ствара нектар каквом нема равна.
Дивљи је вепар друкчијег нагона
у односу на, много већег, слона!
Нагон и разум! Како је зид нежан
међ њима, али чврст и неизбежан.
Уз мишљење се и сећање броји,
ал осећање од ума се двоји.
Ко да је савез неопходан њихов
ал тешко их је сложити и стихом.
О зар би мого ти без тачних мера
постати владар над толико сфера?
Ниси л цар сила што им не знаш број
које тек разум уједини твој?

8

Видиш: у води, ваздуху, у њиви,
свуд материја жури да оживи,
да без штедрости живот не остане,
достаје њему висине и хране.
У ланцу бивства Бог је прва жбица:
над нама – дуси, испод – нижа бића:
птице и рибе, ситнеж невидљива…
Бог је почетак за сва бића жива,
крај – ништавило; нас вуче вишему
а ниже к нама, и тако у свему.
Један басамак у сазданом сруши –
пропада све, до бесмртног у души;
Пети ил стоти беочуг ишчупај,
цео се ланац уништава скупа.
Ко дан истина јасна је и лака:
неопходна је степеница свака.
Кад једна од њих сломљена остане,
не може ни сав систем да опстане.
Ако сам темељ промени подлегне
тешко би мого хаос да избегне.
Без анђела би етар празан био
и на свет би се један свет срушио;
кад би сводима припретио слом
поколебан би био Божји трон;
да рушиш није твоја дужност прва,
безбожни црве, најгори од црва!

9

Шта ако гордост омогући права
пети да расте и постане глава?
Ако, одједном, свргнута одозго,
глава престане да се служи мозгом?
Да део тела командује телом
ради промене у свом телу целом,
безумље – свргнув ред и реда стазу
посегнуло би на врховни разум.

Јер сва целина света добру води,
с душом у Богу, с телом у природи,
Бог у промени непроменом блесне,
у нетрулноме и труломе јесте;
Сунчани жар и свежина ветрића
сијање звезда и мирис цветића,
својим присуством ознамени, жив:
свудасушт, он је, ипак, недељив;
у ликовању, јаду, нашој крви,
савршен, он је у длаци и мрви;
савршен, он је хропцу, у блудњи,
и у неземној анђеоској жудњи;
за њега ниси ни велик, ни мали;
Он је једнакост, целост, веза, пралик.

10

Зловољи не дај да те узме често:
зар да хулимо на наше блаженство?
Не само вид, већ и слепило ока
подарено не бива без разлога.
Смири се, када кроз живот, трпећи,
немогуће је блаженство досећи,
јер чува једна блага сила нас
и на рођењу и у смртни час.
Довршено је мајсторство природе,
мада ти не знаш где те стазе воде.
У нескладу је склад, непознат тлу,
свемирско добро у успутном злу;
том стваралаштву одај част и чест:
уистину је добро све што јест.

Advertisements