Ознаке


Вилијем Конгрив је рођен 24. јануара 1670. године у селу Бардси Грејнџ, недалеко од Лидса. Четири године по песниковом рођењу, породица Конгрив прелази у Ирску, где он похађа основну школу, у Килкејну, да би петог априла 1685. уписао Тринити колеџ у Даблину. Две године касније, прелази у Енглеску, пролеће и лето 1689. провевши у родном селу свог деде, Стрејтон Холу, грофовство Стафордшајр. Тамо почиње да ради над својом првом комедијом, “Стари усамљеник”. Седамнаестог марта 1691. године постао је члан Мидл темпла, једног од четири ексклузивна удружења судија и правника у Енглеској (остали су Инер Темпл, Грејс ин и Линколнс ин). Године 1692. појављује се из штампе његов роман „Инкогнита“, као и превод једанаесте Јувеналове сатире. У марту 1693. у театру „Друри Лејн“ изводи се премијера „Старог усамљеника“, а у децембру премијера комедије „Двострука игра“. Он је у то време већ цењена личност у уметничким круговима – пише прологе и епилоге за драме Драјдена, Саутерна и Џорџа Пауела. Преводи „Илијаду“, пише комедију „Љубав за љубав“, постављену 1695. у позоришту „Линколн ин филдс“, а 1697, у истом театру, изводи се његова трагедија „Невеста у црнини“. Наредне године, напада га Џереми Колијер у тексту „Кратки оглед о неприродности и нечасности енглеске сцене“, на који одговора памфлетом „Исправке уз лажни и искварен цитат мистер Колијера“. Петог марта 1700. изводи се премијера последње комедије Вилијема Конгрива, „Тако свет ради“, у театру „Линколн ин филдс“. Наредне године је премијера „маскараде“ „Парисов суд“, у театру „Дорсет-Гарден“. У децембру 1704. постао је један од управника краљичиног позоришта у Хајмаректу; заједно са Џоном Ванбруом и Вилијамом Волшем преводи Молијеровог „Господина де Пурсоњака“.
Године 1706. населио се у Сури стриту, где ће остати до смрти; објављује трактат о пиндарској оди.
Године 1710. објавио је тротомно издање својих дела, као и превод треће књиге из Овидијеве „Љубавне вештине“. Наредне године добио је место државног секретара за Јамајку, а 1717. објавио превод десете књиге Овидијевих „Метаморфоза“. Године 1720. Поуп му посвећује свој превод „Илијаде“. Године 1723. добио је кћи Мери; у посету му 1726. долази Волтер. Умро је 19. јануара 1729. године.

+ + +

Шта ће вам име? Та имена нема.
Предмет је муза, и једина тема.
Једна од оних чија слава спрема
бесмртност себи. Шта ту да се дела?

Ви сте упорни да сазнате ко је?
Баците поглед тад на оне своје
пријатељице што се крај вас роје –
једна од њих је налик на анђела.

+ + +

Гле, уста она, устаје Сабина!
И сунце с њом се диже, из свог сна.
Ал сунчев сјај је само половина
чудесне ватре њена ока два.

Светлост залази иза моћних гора,
настаје ноћ, и схватих ја, ње жељан,
како је сунчев пламен животворан,
а како њезин лед је погибељан.

Advertisements