Ознаке


Вилијем Купер рођен је 26. новембра 1731. године у Беркхам стејду, Хертфордшајр. Био је нећак песникиње Џудит Мејден. После свршетка Вестминстер школе припремао се за каријеру правника. У кући свог ујака Елија Купера заљубио се у његову кузину Теодору са којом је желео да се ожени, но њен отац то није дозволио, сматрајући да су исувише близак род. То је Купера сломило, он је запао у депресију која ће га испратити кроз читав живот. Три пута је покушавао самоубиство и напокон су га, 1763. године, послали на лечење у душевну болницу. После потоњег покушаја самоубиства написао је своју чувену песму „Стихови писани у безумљу“. После опоравка населио се у Хантингтону где је живео са пензионисаним свештеником Морлијем Унвином и његовом супругом Мери. Потом су прешли у Олни, где је живео и радио песник и свештеник Џон Њутон. Убрзо потом, Морли Унвин умире због последица пада с коња, и он наставља да живи у његовој кући. У Онлију он и Њутон су саставили једну књигу химни. Но, то га не спасава напада болести – њему се јављају визије да Бог, наводно, жели да се песник жртвује за њега, и само га приврженост Мери Унвин спасава самоубиства. Године 1779, путује у Лондон, да би објавио своје стихове настале у међувремену; три године касније, 1782, објављује своју књигу песама. Нови импулс за поезију добио је после сусрета са лепом удовом леди Остин која је тема многих његових љубавних стихова. Каупер и Мари Унвин прелазе 1786. године у Вестон, да би били близу његове кузине Харијете (Теодорине сестре), сада удате леди Хескет. У то време преводи Илијаду и Одисеју који ће бити објављени 1791. године. Мери Унвин умрла је 1796. године и то је за Купера био ударац од кога се неће опоравити. Каупер је боловао од едема. Умро је 25. априла 1800. године у Ест Дерхаму, Норфолк. Критичари Купера убрајају у сентименталисте. Његове стихове високо је ценио Вордсворт, посебно недовршену поему „Храст“.

Девојци

Струја је ветра на пропланку слатка,
слику врлине девојачке сатка.
]утљиву чедност из свега прокраде,
ван гомиле где ташти људи раде:
с нежном је силом која преовлада
пут предодређен њезин, одвајкада.
С љупкошћу ради све чега се лати,
где год да крене благослов је прати.
Пречисте груди, као површ воде
и одраз лица што огледа своде.

Стихови писани у безумљу

О, мржњо и зависти, мој биче свакодневни,
несносна бива ваша осуде отежалост,
суздржавши ту спремност, казну немоћне душе
стишајте на тренутак.

Од Јуде проклетији, презрен сам и одбачен
страшније но он што је, који продаде Христа!
Христом сам двапут издан, несрећник каквог нема,
од најгорих најгори.

Твар се одриче света, одриче ме се Творац,
страдању овом Хад би станиште мого дати –
и, ево, Хад закључа вечитогладни бездан
преда мном.

Колико тешка коб је! Притиска хиљаду брига,
и слаб, уморан, дрхтим од хиљаде страхова.
Павши ничице доле, осуду гору чућу
но што је зачу Аврам.

Он, гнева праведнога бич парајући посла,
пуним замахом шиба, док јецам, беспоштедно;
сит таквог суда, ја се у плотском гробу вијем,
закопан жив над земљом.

Advertisements