Ознаке


Тобајас Смолет родио се 19. марта 1721. године у Далгуму (који је сад део шкотског града Рентона). Био је син судије а образовао се на глазговском университету где је студирао медицину. Но, литерарне амбиције су превагнуле и он се 1739. године преселио у Лондон, да потражи срећу као драмски писац. Успех је изостао и он се одао поморству, преселивши се на Јамајку и путујући, неколико година, морима света. По повратку, неко време је радио за владу, оженивши се богатом наследницом са Јамајке. Његови први објављени покушаји падају у 1748. годину (поема „Битка за Калден“), по узору на Ле Сажовог „Жила Блаза“. Године 1750. прелази у Абердин, одакле путује у Француску где налази материјал за свој други роман, „Авантуре Перегрина Пикла“, који постиже велики успех. Потом неко време живи у Бату, па се враћа у Лондон, где објављује роман „Авантуре Фердинанда Грофа Фатама“ 1753, постајући чувен и признат писац. Године 1755. превео је Сервантесовог „Дон Кихота“ на енглески (превод је имао још једно издање, 1761. године) и постао уредник „Критичке ревије“. У тузи за губитком кћери, написао је „Путовање из Француске у Италију“ (1766). Последњи роман „Експедиција Хамфрија Клинкера“, објавио је у години смрти. Због лошег здравља из Бата је отпутовао у Италију, на одмор, где је умро, и сахрањен у Ливорну, 17. септембра 1771. године. Смолет је важнији као прозаист, а поезијом се бавио нередовно и успут. Његова песма „Левену“ показује један племенит и здрав однос према пределима драгим срцу, и може бити поучан пример, у време кад се корумпирана власт и слуђени поданици чак и у духу, у уметности чак, одричу делова сопствене земље које су привремено запосели непријатељи.

Левену

Левене мој, у нежном крилу твом
не једном бејах – ко да стекох дом.
Бездану плавет воде гледам, док
струји нежурни, равномерни ток…
Од стена стрмих, Левонских језера
даљина пута у незнано смера,
љуљаш се међу брезама, све живљи,
међ борицима, и ружама дивљим.

Ко добра стара времена још да су,
на обалама твојим стада пасу,
и сваког јутра слух мој ко да кличе –
својом свиралом пастир га дотиче.
Веру предака још ту штују људи
где цвета тешки и заморни труд, и
још ту одлучност часна срца спаја
за земни рај да боре се до краја.

Advertisements