Ознаке



Вилијем Блејк рођен је 28. новембра 1757. године у Лондону, у породици средњег имовног стања. Био је треће од седморо деце, од којих је двоје умрло као одојчад. Његов отац био је трговац платном. Будући песник није похађао школу, његово образовање на себе је преузела мајка. Блејкови нису припадали званичним хришћанским црквама и претпоставља се да су припадали Моравској браћи, једној од протестанских секти чији је оснивач Јан Хус. Везаност Блејка за библијска надахнућа тумачи се тиме да је та књига, практично, била основни извор његових првих сазнања о свету. Врло рано почео је да копира класична дела античких и ренесансних мајстора. Од енглеских писаца посебно је волео Бена Џонсона и Едмунда Спенсера, а касније Милтона. Четвртог августа 1772. Блејк је почео да помаже у граверској радњи Џејмса Безајра, где ће остати седам година. На крају тог периода постаће професионални мајстор гравер. Започео је и студије сликарства на Краљевској академији, 1778. године, али је морао да одустане због беспарице. На академији је посебно заволео сликарство Рубенса и Рафаела, као и вајарско дело Микеланђелово.
Године 1782. упознао је Џона Флаксмана који ће, дуго година, бити његов патрон, и Катарину Бушер, млађу од себе пет година, којом ће се оженити. Наводно је питао Катарину, „Да ли ме сажаљеваш“. Кад је она одговорила потврдно, он је рекао: „Онда те волим“. Своју супругу је најпре научио да чита и пише, а потом и да ради граверске послове које је она радила напоредо с њим, испуњавајући његове задатке. После очеве смрти с братом Робертом отворио је штампарију, 1784. године, где је радикални издавач тог времена, Џозеф Џонстон, штампао тадашње дисиденте – научника Пристлија, философа Прајса, феминисткињу Мари Вулстонкрафт, америчког револуционара Томаса Пејна. Године 1783. Блејк је објавио прву песничку збирку, „Песнички комади“, (једину своју збирку коју није сам и илустровао). Наредне књиге пропратиће својим ванредним илустрацијама („Песме невиности и искуства“, „Књига прича“, „Брак Неба и пакла“, „Јерусалим“). Путује у Фелфам, у Сасексу, да би илустровао песме песника Вилијема Хејлија, али је битније да се тада рађа идеја о илустровању Милтонових поема, које ће бити објављене између 1805. и 1808. године. Док је боравио у Сасексу, августа 1803, оптужује га неки војник по имену Џон Скофилд да је рекао како су сви војници робови, што га умало доводи пред суд. У Лондон се вратио 1804. године, започевши илустрације за „Јерусалим“, своје најамбициозније дело које ће завршити 1820. године. Године 1825, за издавача Лајнела, започео је рад на Дантеовој „Божанственој комедији“, који је прекинула смрт, наредне године. Неколико дана пред смрт, кад се већ осећао веома рђаво, његова супруга Кејт је заплакала крај његове постеље. Он је рекао: „Кејт, остани у том положају. Насликаћу твој портрет да би остала вечно, као мој анђео“. Кад је завршио портрет, Блејк је запевао црквене песме и стихове. Умро је истог дана, 12. августа 1827, у шест поподне. Портрет његове супруге сматра се изгубљеним.
Катарина је сахрану платила новцем добијеним од Лајнела, на гробљу за секташе у Банхил филдсу, где су сахрањени и Блејкови родитељи. Сахрани су присуствовали Лајнел и сликари Едвард Калверт, Џорџ Ричмонд и Фредерик Татам, у чију кућу се, потом, Катарина преселила као кућна помоћница. Она је до своје смрти, 1831. године, тврдила да је Блејк посећује као дух и да се свакодневно с њим консултује. На дан своје смрти, пре но што ће издахнути, рекла је да је њен муж у суседној соби и да мора да му пожури у сусрет. Блејкови рукописи, после њене смрти, припали су Фредерику Татаму што је довело до спора између њега и Лајнела који је сматрао да треба да припадну Блејковој сестри. Татам је, као припадник секте „Миленариста“, сматрао да је неке Блејкове списе надахнуо сам ђаво, па је такве, политички и јеретички радикалне његове списе, уништио. До 1965. место где је Блејк сахрањен сматрало се непознатим, а тада је, на основу расположивих података, подигнут надгробник на најближем слободном месту (двадесетак метара од места на којем, како се сматра, почивају његово тело и тело његове супруге Катарине). Блејк је проглашен за свеца Еклектичке гностичке католичке цркве. Аустралија додељује Блејкову награду за религиозну уметност, од 1949. године.
Блејкова поезија је у служби његових, у основи гностичких мистичних идеја које су нека врста примењеног и промењеног хришћанства, допуњеног Сведенборговим и Бемеовим мистичним искуством, али и политичким променама његова доба (Француска буржоаска револуција, национални ослободилачки рат у Америци). Он је тежио систему у који су укључени социјалутопијски идеали, философија, мистика, религија, вајарство, сликарство и поезија. Но, његов дар водио га је и ван тог система, ка уметничкој остварености која, проистекла из оваквих уверења, уме опстати и ван њих.

Анђео

Ја усних сан! Ал беше кратак:
бејах Краљица неудата
чији анђео чува лик,
тај беспомоћни заступник.

И дан и ноћ се мој крик ори,
и сузе капљу, лице гори;
дању и ноћу крик се вије
да срца сласт од њега скријем.

Одлете, неста мог анђела;
са хиљадама борних стрела,
у дан рујнији и од ружа
страхове своје наоружах.

Анђео стиже мој, окружјем;
ал залуд, бејах под оружјем;
младости моја, утекла си,
на мојој глави – седе власи.

Дан

С Истока сунце спрема се за наступ,
хаља му златна, сва у крви, врца;
Мачи и копља растргли су маску.
Све се то свија крај сунчевих прса
ко ратна круна бесова што расту.

Отровно дрво

Наљутих се на друга свог,
рекох му – постах мање строг.
Наљутих се на душманина:
прећутах, а гнев – расте, тиња.

И заливам га, у вредноћи,
сузама својим, целе ноћи,
и када сунце сја у прошћу
лукавом слатком варљивошћу.

И расте дрво, ко и свађа,
ко да јабуку светлу рађа.
И види душман мој тај сјај, и
мисли да диван плод одгајих:

доћи ће у мој врт обећан
ноћу, да краде. Бићу срећан
да свог душмана видим зором
прућеног, мртвог под прозором.

Мува

Мала муво, тајно
у летима блеска
и мој длан случајно
може да те спљеска.

Нисам ли ја мува
ко и ти, довека?
Ил твоја уметност
није за човека?

Уз плес који крепи
пијем, певам, силан –
док длан неки слепи
не спљеска ми крила.

И ја се кроз живот
сваким дахом вртим,
и тражим и тражим
излазе из смрти;

И ја сам те муве
лик срећан и смирен,
било да поживим,
или да умирем.

Свети дан

Светy ствар свако види, следи.
Богата земља плод свој ствара.
Ал деца живе ту у беди.
Да их не храни длан лихвара?

Је ли крик песма? Јест, ал страшна!
Може ли смех да напомиње?
Зашто су деца сиромашна?
Је ли то земља сиротиње?

Овде су сунца, чак, све црња.
Нагота влада над пољима.
Путеви су нам пуни трња,
овладала је вечна зима.

А тамо – сунца нас радују
и киша храни поља фина,
да деца више не гладују,
да нас не плаши немаштина.

Лондон

Лутах, једанпут, низ улице,
покрај којих је Темза текла.
Загледах, успут, свако лице
и сретах само бол човека.

И свуда, као у апсани,
у дечјем плачу што додија,
у сваком гласу и забрани,
зачух звецкање букагија:

димничар плаче са кровова
и сваку цркву крик захвата,
уздах војника из ровова
дотиче крвљу до палата.

Ал, изнад свега, бруји свађа:
млада блудница то се руга
муци с којом се дете рађа
и венчава се с гробом куга.

Храм златан видех

Храм златан видех, чудан, стран,
а нисам смео ту да уђем,
док допираху крици ван
као да им је лелек суђен.

И видех још и змијски накот
крај белог стубља са капија,
где јако, јако, јако, јако
злаћаност шарки обавија.

А уздуж трга слатког, финог,
заласка задњи сјај је пао:
у глибу житком, свом дужином,
бели се олтар оцртао.

Тад отров кyљну ван; обоји
вино, и хлеб, и све у нама –
и схватих, усред свињца стојим,
у кал уваљан, са свињама.

Болесна ружа

Ружо, стабљика твоја
болује. Невидљив црв
дуби те сваке ноћи
ко ветар пуст и црн.

Наћи ће кревет твој,
са тобом сласт да сплиће.
Та црна тајна љубав
живот твој уништиће.

Музама

Крај Ида тајних сад се стане,
на Истоку, уз старе дворе,
где су све собе осунчане,
и где се песме већ не оре;

Ил на Небу, у дивном руху,
или где зелен тлу угађа,
ил где је плавет у ваздуху,
ил где се с песмом ветар рађа.

Ил огледају у кристалу
под морем вале који бдију:
тамо, свих девет, на коралу,
презиру модну Поезију!

Како су могле? Ту славише
бардови радост старих тема!…
Јер струне наше ослабише!
Јер искрености више нема!

Тигар

Тигре! Тигре! Тај сјај, дубоко,
у прашумама ноћним бдије:
који бесмртни длан ил око
склапа рам страшне симетрије?

У каквом своду, с каквог трона
ватра тог ока зна да плане?
Каквим крилима тежи она?
Ко пипну њене вреле длане?

Које то раме, ил умеће
жиле твог срца зна да сплете?
Кад срце твоје куцне већ је
дрхтав длан, срце је сред пете.

Који чекић, из којих снова,
која пећ мозак твој запече?
Који наковањ то искова
очњак што грудни кош засече?

Кад звезде пруже копље своје
у сузама да свод прогоре,
зна л неки смешак да постоје
да и тебе и Јагње створе?

Тигре! Тигре! Тај сјај, дубоко,
у прашумама ноћним бдије:
који бесмртни длан ил око
склапа рам страшне симетрије?

Јерусалим

Беше ли ноге, древним светом,
енглеске горе да посети?
И да л је Божје Јагње, свето,
енглеску траву пасло, лети?

Да ли се Божји одсјај пали
над нашим мрачним синорима?
Је ли ту грађен Јерусалим,
међ сатаниним млиновима?

Дајте ми копље да га бацим.
Стреле ми жеља узвитлајте.
Дајте ми лук. А ви, облаци,
и ватрене ми чезе дајте.

Не двоумим се, и не жалим,
и мачеви су моји спремни
да сазидамо Јерусалим
на затрављеној нашој земљи.

Љиљан

Ружа убада, пуна трња, строга,
ован претећи диже оба рога.
А Љиљан бео, у љубави кротак,
ни трн, ни претња – једино лепота.

Јесам ли обавезан

Јесам ли обавезан за ове људе с Темзе,
ил за валове лажне што лебде пуни мемле,
зар морам да се плашим због тог одсуства духа,
због најмљених удара што зујну ми крај уха?

С тим лажним обалама од рођења сам сплетен:
у валима несрећним купах се као дете.
Спери, Охајо, с тела мог ту прљаву воду!
Ко роб сам родио се, ал хтео бих слободу!

Ти не верујеш

Ти немој веровати – ја ћу те већ навести:
поспан си – ево ја ћу будити сан те свести.
Спавај! О, спавај! Слатки снови су твога ока.
Разложно можеш пити гутљај животног тока.
А Њутнов разлог, сав је у ствари две искушан:
да гледаш ласте и да песму врапчеву слушаш.

Разлози кажу: „Чудо“. А Њутн каже: „Сумња.“
Вај! То је пут Природа да остане ван ума.
Сумњај, сумњај и сумњај, и не веруј чудима!
Је ли то оно Исус што намени људима,
кад рече: „Само веруј! Једино веруј – баш то!
Труди се, покушавај, и не питај се зашто!“

Вечност

Неко веже себе за радост свог права
да крилати живот вечно уништава;
ал ко љуби радост летом у врхунце
у вечности живи с рађајућим сунцем.

Advertisements