Ознаке


Роберт Бернс рођен је 5. јануара 1759. на три километра од Ејра, у Аловеју, Јужни Ејршајр, у Шкотској, у сеоској породици, као најстарије од седморо деце Вилијама и Агнесе Бернс. Његов отац био је принуђен да прода породичну кућу 1766. и пресели се на фарму Моунт Олифант, јужно од Аловеја. Тамо је будући песник одрастао у сиромаштву, од малена радећи тешке физичке послове. Похађао је нешто мало редовне школе у Аловеју, образујући се самостално, читајући књиге до којих је могао доћи. У лето 1775. године срео је Меги Томсон којој је посветио две песме, што се сматра почетком његовог књижевног рада. Године 1777. породица се сели на фарму код Лохлија, близу Таболтона, где је песников отац 1784. године умро. Наставља да пише и, напоредо, да ради сеоске послове. Заљубљиве је природе. Алисон Бегби, с којом се дописује, одбија његову брачну понуду. Неко време живи у Ирвину, где покушава да изучи занат штавиоца, али је штавионица током новогодишњег славља захваћена пожаром и он се поново враћа кући, у Лохли. Власништво над фармом доспева пред суд, суђење је трајало још за живота песниковог оца. Он и његов брат Гилберт безуспешно покушавају да одбране фарму и принуђени су да се иселе на фарму у Мосгилу, код Мохлина.
У то време он већ има ванбрачну кћи Елизабету (1785-1817), са служавком Елизабетом Патон. Он и његов брат упознају групу девојака које су, у ту време, надалеко познате као „лепотице из Мохлина“. Међу њима је и Џејн Армоур, кћи зидара из Мохлина, са којом се, изгледа, оженио и која ће му родити деветоро деце, од којих ће само троје преживети узраст одојчади. Но истовремено, он има љубавну аферу са Мери Кембел којој су посвећене неколике његове песме и са којом је, неко време, планирао да се пресели на Јамајку. Мери је, током тих припрема, изненада умрла, од грознице, у Гриноку.
Од 1781. Бернс је члан масонске ложе у Тарболтону. С временом ће постати истакнута личност шкотске масонерије; многа књижевничка путовања готово увек ће укључивати и масонску активност. Године 1786. он штампа прву збирку својих песама, на шкотском дијалекту енглеског. Збирка је одјекнула као сензација и начинила песниково име познатим широм земље. Он одлази у Единбург да склопи посао са тамошњим издавачем. С пажњом га примају у аристократским круговима, а шеснаестогодишњи Валтер Скот описује свој сусрет с Бернсом као један од битних догађаја свог списатељског живота. „Био је јак и робустан; његови манири су сеоски, али он није кловн, већ бира свој начин понашања са једноставношћу која увек оставља утисак и која, можда, потиче из познања сопственог ванредног талента“, пише Скот.
Захваљујући општој пажњи, остаје у граду скоро две године, под покровитељством лорда Гленкајма и Френсисе Ане Данлоп (1730-1815) која ће остати његов стални мецена. Заљубљен је у Агнес Ненси Меј Леос, па у њену служавку Џени Клоур која му рађа сина. Упознавши се са композитором Џејмсом Џонсоном, сакупљачем народних мелодија, добија потицај да му се придружи у том послу. Та књига ће изаћи тек после песникове смрти, 1805. године, као један од темељних архива шкотског националног блага. Године 1788. одбија предлог да се запосли на Единбуршком университету као стручни сарадник на одељењу за пољопривреду и напокон се сели у град Дамфрис, где се, данас, у центру, налази његов споменик, као и музеј, њему посвећен.
Бернс је боловао од слабости срца; током зиме 1795. имао је озбиљних срчаних сметњи погоршаних бактеријским деловањима стрептококе. Погоршање је уследило у марту 1786, да би 21. јула песник умро. Сахрањен је три дана касније, на дан рођења свог најмлађег детета. После његове смрти, пријатељи су објавили његове песме, приход наменивши Бернсовој удовици и сирочади – што њу и децу сиромаштва, ипак, није могло избавити.
Бернс је користио као своје природно наслеђе шкотску баладу и народну песму, али се надахњивао и традицијом шкотских макара, као и библијским предањем. Један наизглед наиван, али дубље прозорљив, мистичан тон, ближи га са каснијим идејним тражењима Вилијема Блејка. Јасно је утицао на Вордсворта, Колриџа и Шелија. По убеђењу био је републиканац, под извесним утицајем социјалних идеја Француске буржоаске револуције, али остајући, уз то, тврдокорни шкотски националист. Данас се сматра шкотским националним песником.

Пољубац

Овлажен печат привлачења
у обећању кад се јави,
веза младости што не јења,
чиста ко први снег љубави.

Говор признања и тишине,
дечја игра и страст зачета,
нежност голуба са висине,
уочи дана зора света.

Растанка судњег тужна живост,
додир усана – ништа више!
Какву реч наћи узбудљивост
искреног срца да опишем?

Здравица

Који имају шта имају – њима није до јела само,
други би могли вас дан јести, али седе без хлеба.

А ми имамо да једемо, притом једемо шта имамо –
дакле, остаје да будемо захвални испод неба.

Босонога

Босу девојку косе црне
заборавити већ не могу.
Чини се, камен са калдрме
загриза кожу с њених ногу.

Таква ножица злата вреди,
свила треба за њезин стас;
требало би да она седи
у кочији што вози нас!

Бујица косе њу овија,
пада ко златни ток на груд.
Блесак тог ока бродовима
може навести, ноћу, пут.

Од лепојки је лепша свих,
мада за њу и не зна свет.
Скромна, достојна речи тих:
свет овај нема дражи цвет.

Песма

Девица сам била, ал не памтим када.
Волех млад свет, мада нисам била млада.
Моја мајка с војском ишла је, за рата,
па и ја не могу без наших солдата!

Мој пријатељ први би весељак крупан.
Једино је знао у добош да лупа.
Јаких ногу, бркат, леп, добра му плата.
Заљубих се – што да кријем! – у солдата.

Ал поп ме саблазни, седи, да променим
пуковске добоше за жар молитвени.
Ризикова душу – ја тело, сад схватам
да је љубав крива – одох од солдата.

Ал са свецем живот – неведри је мук.
Ускоро ми мужем поста цео пук.
Од каплара све до трубача и ћата,
спремна сам да тешим било ког солдата.

После рата корпу просјакиње носим,
сретох ратног друга – и он, богаљ, проси!
А на њему крпљен мундир – сва му плата.
Ал беше ми драго што видим солдата!

Мада сам на свету одавно, о срама!
још једно ћу винце попити са вама;
и док рука моја чашу дланом хвата
пићу, јуначино, за тебе – солдата!

О слављењу песника Томсона

Спаваш тамо где више не могу да те нађу,
ал, чини се, с подсмехом проничеш и кроз мрак
све оне који су те до јуче морили глађу
а сада ловорима овенчавају прах.

Портрету једног духовника

Не, није сликар намерно,
не лажу очи с таквим ликом.
Оне говоре праведно
да је ималац њихов – нитков.

Епитаф бездушнику

Ту у тишини лежи Џон.
Наравно, тело. Тек прах сив.
Ал, кажу, није имо он
душу ни док је био жив!

По посети богатом поседнику

Наш домаћин, маркиз, показује свима
куће и врт пун расада.

Тако евнух харем познаје; све има
а не зна шта је наслада.

Натпис на гробу сеоског швалера

Добри мужеви, на сав глас
плачите; сво је село тужно.
Покојни сусед, за све вас,
обављао је важну дужност.

Нек школараца бучни рој
не узнемири гроб тог свата.
Он што у земљи лежи тој
можда је био њихов тата!

Проповеднику Лемингтонске цркве

Леднијег ветра нигде није.
Нема цркве од те ледније.
Не црква, као да је неки ледник.
У њој је ледни проповедник.

Нека га паклен жар открави
пре но се опет ту појавим.

Лепотици која је за слободу и једнакост

Непрестано кличеш: „Једнакост! Слобода!“
Ал, мила, те речи не прати и чин!
Ти врже у ропство толико народа
и бездушно владаш као тиранин.

Одговор на претњу злонамерног критичара

Лав је примио мноштво душманских удараца,
ал нека нас бог сачува од беса магараца!

Епитаф самоубице

Ишчупа себе ко влат с рова
који је ђаво затравио.
Самоубиством од аброва
и Господа је избавио.

Моја срећа

Задовољан сам малим, а великом сам рад.
А кад наруше бриге мој свакодневни склад,
за чашом и уз песму разгоним жмарце бола –
нек одлете, нек прхну, нек иду дођавола!

У муци зубе стиснем, на измаку са вером,
али живот то је борба, а ти си, братац, херој.
Мој грош је неразмењив, ћуд ми не околиши,
ниједан краљ не може мог права да ме лиши.

По читаве године невоље киње мене.
Ал вече с друговима – и ја се опет пренем.
Кад нам за руком пође да стигнемо до циља
чему се присећати тешко пређених миља!

Је ли коб моја да пред колима рага рже?
Са мном, или без мене – нек само каска брже.
Радост или невоља, о двер ако залупа,
„Уђите!“ – рећи ћу им – „да поживимо скупа“!

Моје је срце у горама

Остајте збогом Горе, збогом Северу мом,
месту Врлине наше, где Храброст има дом.
Збогом, по белом свету лутам. А куд? Ко зна.
Али Горштак са Гора остаћу навек ја.

Моје је срце у Горама, и није овде, с њима.
Моје је срце у Горама где јурцам с јеленима;
По врлетима још се пењем уз козе и јелене,
моје је срце у Горама, ма куда да се денем.

Збогом врхови који под кровом снега ћуте,
збогом долине, стене у брда утиснуте,
збогом шуме и дивље дрвеће у свом миру,
збогом бујице шумских гласова што навиру.

Моје је срце у Горама, и није овде, с њима.
Моје је срце у Горама где јурцам с јеленима;
По врлетима још се пењем уз козе и јелене,
моје је срце у Горама, ма куда да се денем.


Шкотска слава

Па збогом шкотској слави давној,
збогом старинској гордости,
збогом, јер шкотско име славно
на причу се тек односи!
Земља где Твид у море тече
и Сарк се пени струјама,
није наша, и бити неће –
паде енглеским хуљама!

Што нису могле стреле, жбице,
кроз ратове и дације,
омогућише кукавице
преко купљене мафије.
Енглески челик руку спремну
и храбру нађе у нама,
али енглеско злато земљу
нашу предаде хуљама!

Кад би се чула та истина
о издајништву опаком
моју би главу скрила глина
с Брјусом и верним Воласом!
Ал док не приспе задњи час
викаћу, ма и хулама:
енглеско злато купи нас,
да робујемо хуљама!

Advertisements