Ознаке


Томас Чатертон рођен је 20. новембра 1752. године у Бристолу. Отац песников Томас, кога су називали музичким генијем и који је и сам био песник, умро је четири месеца пре синовљевог рођења и мати је сина васпитавала сама. Већ у дванаестој години писао је поеме за које је говорио да су средњевековни записи извесног Томаса Роулија, имагинарног монаха из петнаестог века, чије је рукописе пронашао у Бристолској цркви. С временом, писао је све више и боље, па се и глас о измишљеном Роулију ширио. То је једна од првих великих мистификација у енглеској књижевности – наредна ће припасти Џејмсу Макферсону (1736-1796) који је своја дела, настала на основу старих митова, објављивао као рукописе легендарног келтског песника Осијана, из трећег века. Чатертон је уверио неке тадашње издаваче и антикваре да је реч о оригиналима, јер је сопственом руком брижно исписао стихове у маниру петнаестовековног песништва, заједно с насловницом и именом Томаса Роулија на свесци „његових“ песама. Послао је неке такве ствари чувеном прозаисти Хорасу Волполу и овај се ласкаво изразио о њима. Потом је, охрабрен, априла 1770, предузео пут у Лондон, где је намеравао да пише за престоничне новине. Но, за стихове, а поготово стихове младог провинцијалца, и тада су плаћали мало, готово ништа. Мајчин и сестрин новац који је понео са собом брзо је потрошио. Његова сусетка, г-ђа Крос, која га је повремено хранила, касније је сведочила да и по три дана не би ништа јео. Чатертонове песме нико није хтео да штампа и он је испио арсеник, 24. августа 1770, с непуних осамнаест година. Сахрањен је у лондонском кварту Холборн, али је то место, касније, прекопано. Постоји непотврђена верзија да га је, у међувремену, тајно сахранио његов ујак Ричард Филипс.
Чатертон се уклапао у једну од романтичарских култних идеја, ону о „непризнатом генију“. Обожавали су га Бајрон, Шели, Бернс. Китс му је посветио свог „Ендимиона“. Његов рано прекинути живот послужио је као тема књижевних дела, од де Вињијеве драме до Акројдовог романа из наших дана. Сликар Вилијем Холис је 1856. насликао чувену слику „Чатертонова смрт“. За слику је позирао славни, тада млади, писац, Џорџ Мередит. Чатертонова дела штампана су после његове смрти. У родном Бристолу песнику је подигнут споменик.

Песма за Елу

Рашири вај мој у небеса,
нек суза сузу смени,
јер нема више сна и плеса
крај реке да нас плени:
мој вољени је умро млад,
прими га смрт у гробни хлад,
под врбама, у сени.

Црн попут тамних ноћних гора,
бео ко први снег с јесени,
румена лица као зора,
сад хладан лежи мени:
мој вољени је умро млад,
прими га смрт у гробни хлад,
под врбама, у сени.

А певао је ко дрозд слатко,
да заври крв у вени,
плећат и стасит би прекратко,
сад лежи сам, у сени!
Мој вољени је умро млад,
прими га смрт у гробни хлад,
под врбама, у сени.

Чуј како гавран лупа крилом
где даје врес лик стени,
чујеш ли крик над ништавилом
што кошмар носи мени?
Мој вољени је умро млад,
прими га смрт у гробни хлад,
под врбама, у сени.

Гледај, бели се месец с виса,
ал мој је покров бељи,
бељи од зрака и обриса,
од облака у зени:
мој вољени је умро млад,
прими га смрт у гробни хлад,
под врбама, у сени.

Ту ће над мојим драгим расти
пyстоцвет у зелени,
чак ни свеци га неће спасти
од ледене јесени.
Мој вољени је умро млад,
прими га смрт у гробни хлад,
под врбама, у сени.

Скупићу сламу, травке мале,
на светој гробној стени,
ломачу феје нек запале,
биће добра и мени:
мој вољени је умро млад,
прими га смрт у гробни хлад,
под врбама, у сени.

Ишчупај срца дрхтај диваљ,
крв налиј, сок црвени;
ја губим све, а ти уживај,
плеши, нек ноћ дан смени.
Мој вољени је умро млад,
прими га смрт у гробни хлад,
под врбама, у сени.

Очајање

О Боже, твој гром небом грува
и твоје око земљу пали:
а ево ја, ко стену мува,
твоју милост и правду хвалим.

Мистични тунел твоје воље
сенком небеског сјаја траје;
вештина људска трпи боље,
али са Вечним правом шта је?

У тешком часу научи ме
нашто суза, и скорб, и крах,
да мирно вапим твоје име,
божанску љубав, моћ и страх.

Ако посети ове длане
прстију твојих мудра вест,
узрочник томе није знање:
далека милост разлог јест.

Па зашто, душо, тако патиш?
Зашто прекидаш сјај, горење?
Немој. Благослов исти прати
сваку твар Божју, и створење.

Али, мој дах је, још, човеков:
тек рођен уздах, наслут плача,
моја виталност бива прекор
и болест душе све је јача.

Ипак, док очај трпим исти,
хвала ти, лахор послао си;
прекини уздах, ум разбистри,
не дај да тужни ток ме носи.

Какав огртач ноћног свода
за дух нестао у врхунце
јутарњим сјајем ће да ода
мој Бог, мој Извор, моје Сунце?

Advertisements