Ознаке


Филип Френо родио се у Њујорку, 2. јануара 1752. године, као најстарије од петоро деце трговца вином, Хугенота, Пјера Френоа. Његова мајка била је пореклом из Шкотске. После очеве смрти, 1767, уписао је Принстонски университет, где се спријатељио са Џејмсом Медисоном (касније ће га то пријатељство довести на место уредника једног унионистичког часописа). Дипломирао је 1771. године, када већ увелико пише. Покушавао је да ради као учитељ, затим да упише студије теологије, али се убрзо оставио тих покушаја, понесен револуционарним догађајима – од 1775. године он је учесник бројних антибританских протеста, и у његовој ангажованој поезији преовлађује републикански, антимонархистички дух. Године 1776. напушта Америку и две године проводи у Западној Индији, да би се 1778. вратио као убеђени амерички националист. Шест недеља проводи заробљен на једном британском броду, што ће описати у једном свом анти-британском памфлету.
Године 1790. се оженио и постао помоћник уредника у „Њујорк Дејли Адвертисеру“. Медисон и Томас Џеферсон га пребацују у Филаделфију, за уредника унионистичког листа „Новости Сједињених Држава“. Напоредо са уредничким послом, Френо не запушта поезију. После Ен Брадстред, која је окаснели следбеник енглеских метафизичара, Френо долази као битан претеча извесних плодотворних тражења у америчком песништву деветнаестога века. Његова песма „Кућа у ноћи“, рецимо, има доста готичких елемената који најављују Поов гениј, док „Дивља козја крв“ умногоме антиципира потоњу трансценденталистичку поезију Брајанта, Емерсона и Тороа. Последњих година живота повукао се на село. Умро је 18. децембра 1832. године. Сахрањен је у песничком кварту гробља у Матоуну, Њу Џерси.

Дивља козја крв

Ти растеш, цвете, у висину мирну,
скривен узмаком најтишег узглавља,
твоју цваст медну нико не додирну,
твој стас невидљив косину поздравља.
…Ниједан ђон да згази те, не ступа.
…Неће ниједан длан да те ишчупа.

Самопрегором природа се кити,
не жели поглед који није одан;
чуварна сенка увек ће те скрити
у мрморима слатким горских вода;
… Пролази тако тихо твоје лето.
… Твоји су дани мирни сан над светом.

Распад је удар – погађа и цвеће:
растужен видим дане нове, хладне;
ускоро никог радовати неће
то што Едена, по смрти, допадне;
…Мраз немилосни, јесен, и лист наг.
…Не остављају нити један траг.

С јутарњим сунцем, до мрака што руби,
ницо си, мален, у првотну чистост;
ништа, из ничег ко приспе, не губи –
живети, мрети – за тебе је истост;
…Размак између тек је трен твог света.
…Крхко трајање једног горског цвета.

Индијанско гробље

Упркос свој тој новој учености,
мишљење моје још је несрушиво.
Положај који смрт донесе кости
тачка је изван вечног сна душиног.

Од ове земље ја не знам старију;
кад Индијанци с душом се растају,
уз пријатеље опет се прибију,
и за трпезом опет се састају.

Њихова пера, осликане зделе,
одело, спремно да крене путима,
поруче души и природи веле
да све остало препуштају њима.

Свијена тела, прегиб мишки скршен,
и са каменим оштрицама стреле,
могу да значе да је живот свршен
ал да идеје старе још су вреле.

Странче, ако те ту нанесе вихор,
без варљивости што простор насели,
осмотри овај нагиб, реци тихо:
„Они не леже ту, већ су засели.“

Ту су остаци стена, све се стиша
да знатижељно око спази пут,
(сада истрошен, помало, због киша)
где се јурцало у дан насмехнут.

Годинама је ту негде, сред трава,
склониште које не познају друми,
(али га сваки пастир обожава),
за децу што се играју у шуми!

Ту индијанска краљица је бдела
(та Шеба, с косом што личи на шибе)
и уз варварска небројена дела
корила оне што се греха либе.

На месечини промаклог времена,
с ресастим пончом, кићеним за лов
ловац још тражи далеког јелена,
да на камену стекну азил нов!

Дуго ће плашљив савремени поглед
тражити копља и вође са кама,
разлог за наклон, за достојан обред,
овим сенима и илузијама.

Advertisements