Ознаке


Вилијем Вордсворт је друго од петоро деце Џона Вордсворта и Ени Куксон. Рођен је 7. априла 1770. године у Кокермоуту у Кумберленду, на северозападу Енглеске. Његов отац, са којим песник није био близак, био је правни заступник Ерла од Лонсдејла. Имао је добру библиотеку и сину је од малена читао Шекспира, Милтона и Спенсера. Неко време песник је, са сестром Дороти, провео код деде и бабе по мајци у Пенриту – и од тада су он и Дороти нераздвојни. Када му је мати умрла 1778. године, отац га је послао у Хокшејд, у тамошњу школу. Године 1787. објавио је своју прву песму, сонет, у „Европском магазину“. Исте године уписао је Сент Џон колеџ у Кембриџу. Године 1790. и 1791. путује Европом. У Француској упознаје Анету Валон, са којом 1792. године добија кћи Каролину. Оставши без новца, а у вези са политичким тензијама између монархистичке Енглеске и републиканске Француске, идуће године се враћа у домовину, сам. Гласине су говоркале да није хтео да се ожени са Анетом – проћи ће скоро десет година пре но што ће поново видети њу и своју кћи. С друге стране, мемоаристи говоре о његовој великој депресији због тога што је одвојен од свог детета и Анете (између Енглеске и Француске избио је, у међувремену, и рат). Како било, он и Дороти су у Француску отпутовали тек 1802. године, после потписаног мира у Амијелу, и тамо посетили Анету и Каролину, да би регулисали питање његових финансијских обавеза према њима.
Године 1795. упознао је Колриџа, у Сомерсету, и њих двојица су се одмах спријатељили. Године 1797. Вордсворт и Дороти се селе у Сомерсет, на неколико миља од Колриџове куће. Њих двојица заједно 1798. објављују књигу „Лирске баладе“, полазиште романтичарског покрета. Касније, Вордсворт допуњује и мења своје песничке књиге, под истим називом; четврта, последња, објављена је 1805. године.
Године 1798. Вордсворт, Дороти и Колриџ отпутовали су у Немачку. Он и Дороти се враћају у Енглеску, сада у Доув Котеџ код Грејсмера, заједно с песником Робертом Саудијем, у Лејк Дистрикту (у преводу: Округ Језера). Вордсворт, Колриџ и Сауди остаће познати као песници „Језерске школе“.
По повратку из Француске, после посете Анети и Каролини, Вордсворт се жени својом другарицом из детињства Мери Хачинсон, са којом је имао петоро деце. Дороти је живела заједно с братовљевом породицом. Он напорно пише и његово име постаје познато. Пријатељство с Колриџом запада у кризу, због Колриџове зависности од опијума. Двоје од петоро његове деце умиру 1812. године и он се, следеће године, с породицом и Дороти, сели у Рајдел Моунт, у Амблесајду (између Грејсмера и Рајдел Вотера), где ће остати до краја живота. Средином двадесетих поправља односе са Колриџом, након смрти заједничког пријатеља, сликара Вилијема Грина. Напоредо с невољама (Доротина болест), стижу и почасти. Он постаје почасни доктор университета Дурхам и Оксфордског, а од 1842. додељује му се државна пензија. После смрти Роберта Саудија, 1843. године, проглашен је за Поета лауреатис-а. После смрти кћери Доре, 1847, престао је да пише. Умро је од пнеумоније, 23. априла 1850. године, и сахрањен у цркви Светог Освалда у Грејсмеру.


За нас је свет сувишност

За нас је свет сувишност; и касније ил пре,
трошимо све стечено, моћ нам се одузима:
у Природи одиста мало шта човек има:
дар срца нашег, често манљив – и то је све!
То Море нага прса тек месецу отвара;
ветрови, кад урлају – са њима страх узлеће;
вењењем сакупљено, успавало се цвеће;
Ми друкчији смо сасвим: ми сој смо пострањара,
и свет наш није. Боже велики! Ја бих рађе
био паганин кога та вера дубље плени:
на ливади бих мого ужитак свој да нађем,
са увидом што мање чини ме напуштеним;
да угледам Протеја из мора рођеног;
ил да чујем Тритона дуне ли у свој рог.


Ендрју Џонс

Мрзим Ендрјуа Џонса; децу
учи да буду преваранти.
Раскринкао бих тог олоша
уз звук фанфара ил добоша –
нека га таквог село памти!

Не рекох то, јер сав дан пије,
ленчари или дрема вечно,
већ због самотног сиромашка,
богаља према ком се вашка
понела свињски нечовечно.

Коњаник неки том јаднику,
успут, пре но је одјахао,
заста и бацну новчић лак;
богаљ ни да се сагне чак
није могао – јер би пао.

На пола метра прах је земљин,
суша је, жега чела зноји;
и тако богаљ – жалите га –
измеђ прашине и ничега,
без пребијене паре стоји.

То је прилика за Ендрјуа.
Он наилази и затиче
немоћника, на прашној стази.
Његова пета брзо гази
новчић. Богаљ се и не миче.

Узима новчић. Кад се богаљ
маши, Ендрју ће, добре воље:
„Закони круне још постоје:
што човек нађе – његово је.
Па, пријатељу, све најбоље!“

Тако он. Чак и децу своју
учи да буду преваранти.
Раскринкао бих тог олоша
уз звук фанфара ил добоша –
нека га таквог село памти!

Сањарење за сироту Сузану

На углу улице, чим зора промине,
један дрозд пропева, ево три године.
Сирота Сузана пролази крај кућа,
слуша песму птице у миру сванућа.

Шта значи та песма што се ту раздала?
Гору с врховима, визију стабала;
Лотбери у пари што пуни косину
и реку што тече кроз Чипсајд долину.

Зелене се траве поглед не засити,
извор нуди кофи да воду заити;
самотна колиба ко гнездо голуба –
места која могу да заслуже љубав.

Њено срце трепти; али слика неста:
и река, и брдо, с миром светлих места;
ни река широка, ни брдо у сјају –
брзо њене очи боје напуштају!

Бродовима је начичкано море

Бродовима је начичкано море
ко свод звездама, ведар и далеки;
одмарају се после пута неки,
неки цимају коноп, доле-горе.
Увребао сам један чамац ваљан,
ко див да себи азил простран нађе;
са такве једне кренула је лађе,
док на њој беше богата јој хаља.
Брод је за мене безвредан, ал ја је,
заљубљен, тражим, кроз вале немирне;
јер тек брод оста наду да ми пружа:
када ће да се врати? Отишла је
журно; кад дође, ћув мора да пирне;
њено приспеће север ми је дужан.

Стихови писани у рано пролеће

Чуо сам мноштво, хиљаде звукова,
док сам све дубље газио кроз шуму,
ко да ме нешто наједном прикова –
нешто се тужно зачело у уму:

природин труд је карика, што траје,
душе; кроз мене прође, тражећ дом;
срце се стисне при помисли шта је
све учинио човек роду свом.

Са јаглацима у зеленом свету
нана свој венчић сплиће и мирише;
и моја вера у свакоме цвету
ужива, док те мирисе удише.

Птице нада мном – у игри тог лета
не могу њихов разлог да докучим:
али из сваког њиховог покрета
неко смислено задовољство учим.

Гранчице цватне поздрављају слогу,
хватају свежи ваздух изнад воде
и ја помислих, да ли све то могу –
да будем део задовољства, овде.

Ако се вера са неба нам даје,
и неки свети план брани Природу,
зар немам разлог да зажалим шта је
све учинио човек своме роду?

Енглеска

1

Друже мој! Како наћи стазу праву
кад је лупештво постало нам следство.
Помишљам да је живот само средство
лакеј и кувар да постигну славу.
Ужас! – Морамо ко поточић тећи
на сунцу, или сахнути већ данас:
најгори људи најбољи су за нас:
природа, храброст, узмах лепе речи –
не радују нас. Грабеж, пљачку само,
као кумире, још обожавамо,
и распуштеност што сивилу прија:
лепота старих ваљаних разлога
нестаде; неста невиност и слога,
темељних права чиста религија.

2

Милтоне! Како потребан си данас:
Енглеска вапи. У блату је она.
Олтар и мач су, заштитници трона,
Енглеској дали, уз херојски талас –
наследство среће, да се не затире.
Би тако. Али, ми смо себичњаци;
О, уздигни нас опет, и зло збаци,
врати слободу, невиност, манире!
Твоја је душа усамљена Звезда
а глас ти – море што испуни бездан:
чист је и наг под сводима твој пој.
Ти прође путем који је једини,
обожен бодро; нек нас уједини,
кроз једноставну дужност, пример твој.

3

Великих људи имали смо. Дали
мудрост су нама – језик би им склон.
Млади Вејн, Сидни, Марвел, Харингтон,
они што другом Милтона су звали.
Тај морализам и данас разумем:
слава послужи њима кроз амбисе
националну гордост да узвисе
до одговорног сјаја, не да глуме
великодушну благост. Ни Француска
није имала душе попут наших.
Вечна празнино! Промено што плашиш!
Ниједан врх, кључ, да наду побуди,
нема мајстора, нема пута уска;
недостаје нам и књига и људи!

4

Не да рашири британску слободу
у океане куљну струја јака,
нит смислен талас из старинског мрака
проби се, ко у незамрзлу воду:
доста је гутљај да учини то.
И не дај да ти ласкају свечари –
ти славни звyци у некој пешчари
нестану, најзад; и добро и зло
навек се губе. Чувају нам куле
витешке маче: ми бити морамо
слободни, или мрети. Јер зборимо
језиком који збори Шекспир. Вера
с Милтоном ниче. А сад, наша мера:
просута прва земна крв. Титуле.

5

Од малена се гордим њим, ал сад је
Велики Народ на умору већ.
Мач за гроб мења, а мудрачку реч
за злато. Стрепим да дубље не паднеш,
Земљо! – Јесам ли посрамљен док снивам?
Мислим о теби, твојој уметности,
и одиста, у срцу, од пакости
постиђен стрепњом несиновском бивам.
Твој венац драг је; јер ми смо, и пали,
у теби разлог бивства препознали;
у ту привлачност и ја сам уплетен:
зар чуди ако Песник, сад и некад,
због тебе, с мноштвом дилема свог века,
застрепи као љубавник ил дете!

На гашење Венецијанске републике, 1802. године

Била си понос Истока са воде,
чувар Запада: нек се то не мења!
Ти ниси пала после свог рођења,
о Венецијо, потомче Слободе.
Први град сјаја била си, изборен;
моћна да снагу у бес не премећеш;
кад си морала у зајам да крећеш,
венчала си се са безмерним Морем.
И кад настаде час заласка њен,
кад распада се титулара сан,
још један данак платимо тог места:
дочека живот дуг последњи дан.
Људи смо, ваља жалити и сен
оног што беше велико а неста.

Новембар 1806.

Година оде! – Уз још једну рану!
Још један моћне Империје преврат!
Напуштени смо – уз нас тек је небрат –
и потоњи смо на путу душману.
Извори! Дубље сад ваља дорасти
у унутрашњу сигурност побуде;
десница мора стиснута да буде;
све што потпорањ није мора пасти.
Ви, кукавице, ви како вам драго!
А ми морамо до кормила, трагом
честитих људи, има ли их доста;
нисмо са бандом сервилном што суди
у страху да се једном не пробуди
схвативши да је владала без мозга.

Лептиру

Близ буди – оку дај ми лет!
Залебди дуже овај свет!
Са тобом прича, с тобом машта
сва историја мог дечаштва!
Трепти крај мене; да ми вратиш
одсјај времена умрлог:
ведро створење које прати
сјај срца што се сликом злати
у породици оца мог!

О! слатки су то били дани,
када смо скупа, разиграни,
ја и сестра ми Емелина
јурцали с тобом над врелима!
Лових те, али, с небосклона,
пред молитву ме сколи страх:
застах пред жбуњем; а гле, она,
нек јој је милост Божја склона,
лептирских крила поста прах.

На Вестминстерском мосту

Земља нити једно нема лепше дело:
не би могла душа да пролети мимо
а не види нешто тако невидимо:
ко да град одену најлепше одело
лепоте у јутру: наги мир у духу,
храмови, театри, куле и пловила
отворише себе небу и пољима;
све то исијава у димном ваздуху.
Никад није сунце лепше било вани
над дољама где је цвао непрозир:
још тако дубоко ја не сретох дан, и
реку која клизи да не буде вир:
драги Боже! Још су домови поспани;
на мом срцу целом лежи исти мир!

+ + +

Уздрхта срце: тек што сам видео
дугу на небу;
тако је било кад сам био дете,
тако је сада, кад сам човек зрео.
Нек буде исто старост кад дочекам! –
или ћу своју судбину проклети!
Јер ко је дете? Родитељ човека;
Хоћу да веза измеђ наших дана
природном правдом не буде кидана.

Advertisements