Ознаке


Колриџ је рођен 21. октобра 1772. године у градићу Отери Сент Мери, у Девоншајру, као најмлађе од десеторо деце. Његов отац био је угледни викар. Био је љубимац родитеља и рано се окренуо књижевности. У једном писму каже да је у шестој години читао Робинсона Крусоа и арапске бајке. После очеве смрти, 1781. године, послали су га, мимо његове жеље, у школу „Христова убожница“, основану у шеснаестом веку, и познату по ригидности, нарочито према новоприспелим ученицима. Колриџ је једва издржавао дрил. Све то је искомпликовало однос према мајци (која га је тамо послала), док је умрлог оца песник обожавао до идеализације. Од 1791. до 1794. он је студент Исусовог колеџа у Кембриџу. Тамо упознаје извесне радикалне идеје, преко песника Роберта Саудија. Носе се мишљу да оснују утопијску комуну у дивљинама Пенсилваније. Жене се са две сестре, Саром и Едитом Фрикер, али је Колриџов брак несрећан. Исте године упознаје Вилијама Вордсворта и његову сестру Дороти. Око 1796. године почиње да узима лек лауданум, због хроничних болова који укључују и фацијалну неуралгију. Наредних година све више користи опијум и та употреба се, лагано, претвара у зависност. Вордсворту, који га посећује, говори како је песма „Кублај-Кан“ настала као резултат опијатских сновиђења. Године 1798. објављује, са Вордсвортом, „Лирске баладе“ које означавају почетак енглеског романтизма. Ујесен 1798. он и Вордсворт одлазе у Немачку. Њега посебно занимају Кантова философија, и драмска дела Готхолда Лесинга. Пре но што ће се вратити у Енглеску, превео је Шилерову драмску трилогију „Валенштајн“. Године 1799. он и Вордсворт проводе извесно време на фарми Томаса Хачинсона у Сокберну, код Дарлингтона. Обојица су заљубљени, Колриџ у Сару Хачинсон (којој посвећује песме, називајући је Азром), а Вордсворт у њену сестру Мери којом ће се оженити 1802. године. Сари посвећује песму „Љубав“, која ће послужити као надахнуће Китсу, за његову „Ла белле даме санс мерци“. Године 1804. путује на Сицилију и Малту, где повремено ради за енглеско посланство, пише за лист „Пријатељ“ – али су, због опијума, односи са околином све гори – следе развод, па раскид са Вордсвортом, одузимају му део његових сталних прихода и напокон 1814. доспева на лечење, налазећи се под сталним надзором др Данијела. Томас де Квинси сматра да је Колриџова зависност од опијума настала због повремених уметничких криза, кад му се чинило да више не може да пише. Између 1810. и 1820. одржао је низ предавања у Лондону и Бристолу, углавном о Шекспиру. Иако су његови јавни наступи готово увек праћени проблемом његовог спазматичног понашања (због опијума), па услед тога варира квалитет самих лекција, сматра се да је његов текст о „Хамлету“, из те серије, прочитан на јавном предавању 2. јануара 1812. све до данас једна од најбољих студија о тој Шекспировој драми. Напокон, 1817. године Колриџа у свој дом прима психијатар Џејмс Гилман, где ће Колриџ остати до краја живота. Код Гилмана је написао своје аутобиографско прозно дело Биограпхиа литерариа и више нових песничких књига. Његов дом постао је стециште славних посетилаца, међу којима су Карлајл и Емерсон. Умро је после срчаног удара, последице вишедеценијске опијатске зависности, 25. јула 1834. године. Колриџ је песник визионар, бујне готичке фантазије и смелих ритмова. Посебна занимљивост је његова тзв. „конверзациона“ поезија – поезија одговора на свакодневичне изазове, или коментара сопствене верзије песнички битних изазова. И на малом простору, као и у простору поеме („Песма о старом морнару“), он постиже значајне учинке који су енглеску поезију водили ка Бајроновом генију.

Поноћни мраз

Мраз тајну једну представља управу,
непомогнуту ветром. Совин хук
допире, гласно! Гласније но пре.
Станари моје колибе, сви, ћуте,
остављају ме у самоћи која
зна да помрси машту; испред мене
у љуљци моје дете мирно спи.
И смирује ме! Мир чак и засмета
размишљањима, тим чудним, екстремним
ћутањем. Море, и брдо, и дрво,
као темељи безбројних живота
у сну су тихи! Танки плави пламен
у изгореној ватри, дубок, тиња;
тај плам, једино, с обода камина
још се ту јарца, твар немирна, сама.
Ставља у покрет тишину природе
у симпатији према мени који
живим ко форма неке друштвености,
једног маленог и непуног Духа
с јединим циљем да тумачим, увек,
огледало, што од самога себе
тражи да Мисли играчка не буде.

Ипак, о како често,
често, у школи, уз побожне мисли,
као предосет да расте, ја бејах
опрезан према странцу! Како често
с незатвореним књигама сањарих
о родном месту и црквеној кули,
кад јекну звона, једина музика
сиромаха, по сав вашарски дан,
кад одјекују као да ме лове
с дивљим заносом парајући уши
као наговест ствари што долазе!
Тако док гледам умируће ствари
успављује ме мир и сан ми дужи!
И мешкољим се до следећег јутра,
све док фар мога лица, моје око
не простудира умрљану књигу:
са отшкринутих врата хватам један
ужурбан блесак, и срце се буди,
у нади да ћу видети лик странца,
из града, или ујне, или сестре
с којом се некад, с оделима, играх!

О, драго дете, уснуло крај мене,
док нежно дишеш дубоко, смирено,
ти испуњаваш празнину расуту
и у мислима тренутну паузу!
Прелепо чедо! Узбудиш ми срце
с нежним радошћу док те самцит гледам
и чекају те, знам, да их походиш
предели други! Био сам у граду
великом, као ухапшен; и лепше
не видех ништа од неба и звезда.
Али ти, чедо! Можеш да се шеташ
покрај језера и пешчаних жала,
испод облака гором да се пењеш,
уз слику других језера и жала,
других планина: видећеш и чути
интелигентну љупкост у звуцима
језика вечног, којим Господ твој
прича, вечности облик док предаје:
себе у свему, све ствари у себи.
Универзални учитељу! Дух си,
и кроз давање постављаш питања.

Сва ће Годишња доба бити слатка
за тебе, лето док одева земљу
травом, ил зеба док чучи и пева,
док међу смета два наго се грана,
над маховином, јабуково стабло,
или на сунцу; ил, кад киша пада
чућеш у трансу експлозију капи,
или за тајне владавине мраза
осетићеш, по ћутњи леденица,
горе, тих одсјај још тишег Месеца.

Време, стварно и замишљено

Под широким планом горског врха, ведро,
(не знам куда, али знам та дивна места),
са вршцима крила нојевских, ко с једром,
два детета трче поред знаних честа:
братић и сестрица! Силазе све ниже:
једно друго стиже;
С лицем према њему, она трчи, вешта:
гледа и за њега, вуче га ко шлеп:
авај! Он је слеп!
За сваким кораком тврди страх га леди:
који биће први а који последњи.

Поводом Донове поезије

Код Дона, чији стих је ко кас камиљи спор,
гвоздени жарач стврдне жар у љубавни чвор;
риме-богаљи; но и кроз лавиринт, ма где су,
и за ковницу врелу нађу вијак и пресу.

Кублај Кан

У Ксанадуу Кублај Кан
сазидао је дивне дворе
где поток Алфа, ноћ и дан,
ко у пећине уклесан,
улива се у мрачно море.

Низ километре плодне земље ове
куле су моћне пустиле зидове:
Завојит поток по парку крстари,
и цвет тамјана кади дане снене,
и шуме су на обронцима старим
у сеновиту зелен увијене.

А ипак понор тамо се отвара,
дуж брега спуштен до честе зелене!
Дивље је место то! И светлост вара:
усред ужитка месец се обара
на љубавника демонског зле жене!
А у понору – немир неописан
као да земља кроз кору продиса,
моћне фонтане све снажнији глас
одакле бризга распрснути млаз
као да поље град је захватио,
као да зрнца скачу под млатилом:
А међ стенама као заплесалим
ко избачена – река. Плешу вали.
А изнад, кружи пут, попут плетива,
кроз до и стабла тече света река
кроз бескрај одвећ велик за човека
у беживотно море се улива:
И чу сред буке кан глас непознат,
глас из прошлости што прориче рат!
Сен задовољства обећаних
плови низ вале светлих дана;
шуме гласови помешани
из пећина, и из фонтана.
Чудо које се тако ретко гледа:
осунчан двор над пећинама леда!
Једну девојку с харфом златном
у визијама видех тад:
Абисинија њен је дом
свира харфа у крају том,
док она пева о Абори.
Кад бих могао опет чути
ту музику, ту песму њену,
осетио бих опет, дуго, складно
уживање, што сву ми душу прену,
кроз зрак градио, да их опет гледам,
тај двор осунчан! Те пећине леда!
Ал сви што могу гледати и чути
као да вичу: „Чувај се, пренути!
Те оштре косе, тог очињег сјаја!
Опаши трострук зид у недоглед
и склопи очи, опрезан до краја,
јер он је росни окусио мед
и пио млеко Раја.“

Чежња

Кад права љубав спали чежњу, то љубави је чисти пламен;
то је наше земаљске залеђености знамен;
То наш најбољи део кресницама врца
преводећи свет на језик срца.

Разлог за самоубиство
Ера рођења мог живота; да л желео сам овде бити:
нема питања да ме пита – могло се све то не десити!
Ако је живот то питање, покушај послат да пролети,
живети мора ДА донети; шта може овде НЕ? Умрети.

ОДГОВОР ПРИРОДЕ

Је л то повратак, ил послање? Ил ватра која хаље гута?
Помисли најпре, шта сам ЈЕСИ! И шта си био пре свог пута!
Дајем ти наду, и сан невин,
широку сврху, здравље, гениј,
а ти ми враћаш само очај худи?
изуми, умеј; тражи, храбар буди!
Па умри – ако мрети се усудиш!

Психа

Древним лептиром из Грчке се чини
тај знамен леп, и тек имена плам
што мигољи се ропској трговини
смртног живота! – Наш земаљски рам
мрежи рептилске остатке и срам.
Покрета мноштво за преспоре дане,
сем да убију твари што нас хране.

Фантом

Слично је, али у оку се мења:
несреће рода и земног рођења
сад су далеко. Нема трага више
над оним лице што илуминише;
испод камена, пуклог у свој трен,
једини дух је, увек, исти: њен; –
она, једино она, сама, смело,
своје видљиво насељава тело.

Природи

Фантазија је, можда, то што примам,
каткад, поуке креативних твари,
ал приањају изнутра ко дар, и
ко цветова и лишћа, свуд их има:
предају нам о љубави и вери.
Тако је; ако шири оквир света
исмева веру ту – мени не смета,
није ме страх, и светом је не мерим.
Тако ја олтар у пољима градим
и плави свод је кров под којим спавам,
и мирисом се дивљег цвећа сладим,
као тамјаном, па се покоравам
тек Теби, Боже! Не бацај под ноге
свештено лице те жртве убоге.

Епитаф

Застани, хришћанине, Божије дете, стани,
прочитај, са уздахом. Јер овде се настани
песник, ил оно што је, једном, бивало он –
сачувај бар молитву за С. Т. К.-ов трон,
јер дуго је са муком дисао кроз безнађе
да смрт тек у животу, живот у смрти нађе:
милост, моли се – славу нек заборав усини –
он се кроз Христа нада. Исто и ти учини.

Рад без циља

Природа, сва, на послу. Напусти бумбар лог –
пчеле су узбуђене – птице, ено, узлећу –
и ЗИМА уснула је с чистог ваздуха свог,
на њеном лицу смешак – то сан је о Пролећу!
И ја, једино, сама неупослена твар,
не правим мед, не градим, ни да запевам бар.

Још гледам дол где ветар над штирком ваздух чара
и сеје наоколо трагове од нектара.
Само мириши, цвете! За све нас цвати, цвати!
Цвати уместо мене! Даљинама нас врати!
Са уснама стиснутим, смркнутих веђа лутам:
како чар доучити која душу не спута?
РАД БЕЗ ЦИЉА је опој ком се одувек дивим,
ал ЦИЉ без рада циљног не може сам да живи.

+ + +

Пред смрт запева лабуд. Нек сви знају:
треба да умру пре но запевају.

Advertisements