Ознаке


Џорџ Гордон Бајрон рођен је у Лондону, у једној од најстаријих енглеских племићких породица, као син капетана Џона Бајрона (званог „Луди Џек“) и његове друге жене, Катарине Гордон, пореклом из Шкотске. Изгубивши прву жену након рођења њихове кћери, капетан Џон се, како се говоркало, оженио Катарином због новца; одиста, био је распикућа; пошто је спискао женин огромни иметак, напустио је породицу, враћајући се само онда када му је био потребан новац, и грезнући све дубље у коцкарске и женскарске дугове. Мада је песник ширио легенду да је његов отац себи пререзао грло, умро је, највероватније од туберкулозе или предозирања наркотицима, у Француској, где је имао рођаке, без пребијана марјаша. Катарина је сина одвела у Абердин. После смрти свог деде, 1798, на десетогодишњег дечака прешла је титула лорда. Завршио је школу у Абердину 1805, после чега је ступио на Тринити колеџ у Кембриџу. У школским паузама, Бајрон је живео са својом мајком у Бургејз Манору, Саутвел, Нотингејмшајр, у сталном антагонизму, што због њене напрасите ћуди, што због својих хирова који су такође, зарана, показивали склоност ка расипништву. Пријатељује са сестром свог друга, Елизабетом Пиго која га, одушевљена његовим првим стиховима, охрабрује да пише. Бајрон је прве песме објавио у својој четрнаестој години; прво издање његове збирке песама је распродато, али песник, ипак, наилази на веома оштру негативну критику једног од тадашњих дежурних државних моралиста (у чијем тексту стоји и опште место свих потоњих опадача лирике да „није поезија све што се мало римује с пребројеним слоговима“) – и тек ће појава првих поглавља поеме „Чајлд Харолд“, 1812. године, бити примљена са општим признањем. Успеси на књижевном пољу више неће престајати и он ће постати једна од најславнијих личности Европе тог времена, њен најтиражнији писац, песник за кога ће Гете рећи да је његов наследник.
Од 1809. до 1811. године предузима путовање по Европи и Медитерану. У Албанији се среће са Али пашом, путује на Малту и у Атину, заједно с пријатељем Џоном Кемом Хонхаусом. По повратку, неко време проводи забављајући се политиком, као члан Дома лордова енглеског парламента. Залаже се за укидање смртне казне и престанак прогона секте Лудита (о чему пише и неколико песама).
Бајронов лични живот је предмет интересовања многих биографа, а и сам песник се трудио да уђе у костим некаквог „божанског-ђаволског“ анти-јунака који пркоси околини. Иако хром од рођења, због деформације десног стопала (лекари су тврдили да је повређен приликом порођаја јер његова мати из племићке срамежљивости није до краја отворила утробу, то јест, није довољно раширила ноге), трудио се, и успевао, да буде спортист: пливач, боксер, играч крикета. По изласку из детињства, одбијао је да лечи стопало помоћу специјалних анатомских ципела. Владало је опште мишљење да је, од дебељушкастог дечака израстао у атлетски грађеног, лепог човека. На дијети је био, практично, читавог живота, углавном на вегетаријанској кухињи; дешавало се да се данима храни само кексом и белим вином. Имао је пса расе „њуфаундленд“ по имену Боутсвајн, кога је обожавао, и који је покопан тик уз гроб свог газде. У осталим периодима живота, такође је држао и друге животиње, укључујући једног припитомљеног медведа и, чак, крокодила (кад су га у Кембриџу питали шта намерава с медведом, одговорио је да ће га пријавити за полагање доктората).
По сопственим причама које је причао пријатељима, а у које, можда, не треба до краја веровати, невиност је изгубио са слушкињом која му се увлачила у кревет, кад је имао једанаест година. Прве његове љубави биле су Мери Даф и Маргарет Паркер, даље рођаке, а потом Мери Чејворт. Наводно се у Дафову заљубио кад је имао осам година и та га је страст држала све до 1813. године. Но, у његовим писмима, објављеним 1957. године, показало се да су основана говоркања да је био бисексуалац (у школи је био заљубљен у Џона Фицгибона, четири године млађег од себе, кога ће поново срести у Италији, 1821). Историја његових љубавних успеха и неуспеха, читав је, компликован, роман, праћен јавним скандалима.
Први међу њима је афера са леди Каролином Ламб, удатом женом, која отворено показује своју наклоност, што шокира британску јавност. Он поступа с њом окрутно, излажући је јавном руглу. Његов однос према полусестри Аугусти Ли неки истраживачи виде као инцестуозан, док неки сматрају да су то ружне гласине. Напокон, оженио се рођаком леди Каролине Аном Изабелом Милбанк, 2. јануара 1815. године, али је тај брак несрећан. Своју супругу гледа свисока и показује отворено разочарење кад му је она родила кћи Аугусту Аду, јер је очекивао сина. Шеснаестог јануара 1816, напушта њу и дете, праћен најгорим гласинама које се у тадашњој Енглеској могу замислити, и одлази у добровољно изгнанство из којег се више жив неће вратити, чак ни да би сахранио своју ванбрачну кћи Алегру. Најпре је у Белгији, а лето 1816. проводи у Женеви, у вили на језеру. Тог славног лета спријатељио се с Персијем Бишом Шелијем, његовом будућом женом Мери и Мерином полусестром Клер Клермон, као и физичарем Џоном Вилијамом Полидоријем. Они за рђавог времена смишљају готске приче, и из те забаве ће се родити два славна дела – „Франкештајн“ Мери Шели и Полидоријев „Вампир“. Клер Клермон му рађа незакониту кћи Алегру, али он најпре одбија да призна дете које живи с Персијем, Клер и Мери; касније, ипак, узима кћи, у доби од петнаест месеци и оставља је на бригу једном католичком семеништу. Дете посећује нередовно, не показујући родитељску бригу, али је, по ондашњим обичајима, уредио њена будућа новчана примања, по пунолетству и удаји. Алегра је, међутим, умрла у Бањи Кавало, у Италији, од грознице, с непуних пет година. Уредио је да се кћерино тело пренесе у Енглеску, и сахрани у Хароу (где је некада похађао школу), јер протестанти, по ондашњем праву, нису могли да буду сахрањени у католичким земљама, каква је Италија.
Године 1817. преко Венеције (где има аферу са двадесет двогодишњом Маргеритом Когни која напушта мужа да би живела у Бајроновој кући; он, убрзо после тога, захтева од ње да напусти кућу и она се баца у један од венецијанских канала) – доспева у Рим. Пише нова певања „Чајлда Харолда“ и постаје прва љубав грофице Терезе Ђичоли којој ће посветити првих пет певања „Дон Жуана“ (1818-1820).
У Венецији Бајрон се, преко реда Мехитариста (Бенедиктинци Јерменске католичке цркве који имају свој манастир на венецијанском острву Сен Лазарус), упознао с јерменском културом, проучавајући њихов језик, културу и историју. Он је творац две књиге које су нека врста приручника енглеске граматике за Јермене и јерменске за Енглезе, а сарађивао је и у настанку првог Енглеско-јерменског речника. Иако је и пре симпатисао ослободилачке покрете Албанаца и Грка против Османске империје, постоји мишљење да је преко јерменских утицаја ту симпатију довршно појачао.
Године 1818. коначно се ратосиљао поверилаца и младалачких дугова, и стабилизовао приходе. Године 1821. и 1822. он углавном живи у Пизи, где се дружи са Шелијем и Ли Хантом, довршавајући „Дон Жуана“; године 1823. пресељава се у Ђенову. Шеснаестог јула исте године стиже у грчку покрајину Кефалонију, где новчано помаже Грке у борби против Турака, затим путује за Мисалонги, где се 29. децембра среће са грчким националним вођом Александрисом Маброкордатосом. Заједно планирају напад на Турке у тврђави Лепант. Бајрон припрема артиљерију која је стављена под његову команду, али пре него је експедиција и кренула, 15. фебруара 1824. године, он пада у постељу. После делимичног опоравка, његово стање се опет погоршало и он је почетком априла добио грозницу; тамошњи надри-лекари нестерилисаним средствима су му, изгледа, пуштали крв, ради лечења, после чега је, међутим, наступила сепса од које је и умро, 19. априла 1824. године. По његовој смрти, Грци су се опирали да врате његово тело, јер је већ увелико био њихов национални херој (није заборављено ни да је био један од најжешћих критичара пљачкаша грчке антике, лорда Елгина, који је грчке антиквитете, посредством окупаторске турске „дозволе“, допремао у Енглеску; о томе је написао и песму, „Минервино проклетство“). Напокон су Бајроново срце Грци сахранили у Мисалонгију (не зна се да ли је тамо остало до данас, јер је његова урна, зависно од ратне среће, падала и у руке Турака, па је била предмет скрнављења и пљачки), док су остали посмртни остаци враћени у Енглеску да би били сахрањени на гробљу Вестминстер опатије. Тамо су, међутим, одбили да приме песникове посмртне остатке због „сумњиве моралности“. Два дана је тело стајало непокопано и изложено у Лондону, где је његову урну посетила маса људи, а напокон је сахрањено у Цркви Свете Марије Магдалене у Хакналу, код Нотингема. Тамо ће бити сахрањена и његова законита кћи, Ада Ловлејс, коју никада није видео. Бајронови пријатељи су платили вајару Торвалдсену да начини Бајронову скулптуру под називом „Краљ Грчке“. Кад је скулптура била готова, године 1834, већина британских институција (Британски музеј, Катедрала Сент Пол, Вестминстер опатија и Национална галерија) – одбиле су да је приме; напокон је постављена у библиотеци кембриџког Тринити колеџа. Једно од најпопуларнијих имена које деца добијају Грчкој и даље је Бајрон, а једно предграђе Атине носи назив по њему. Године 1969, напокон је, у Вестминстерској Опатији, 145 година после песникове смрти, постављен Бајронов споменик. Године 1971. основано је Бајроново друштво које се бави његовим делом и утицајем кроз време. Кен Расел је 1986. снимио филм „Готик“, који се бави односом Шелијевих, Клер Клермон, Полидорија и Бајрона на женевском језеру (један од низа филмова надахнутих Бајроновим животом, или у којима се Бајрон појављује као лик). Композитори – Берлиоз, Верди, Шуман, Лист, Чајковски, Хуго Волф, Шенберг и други, користили су Бајронове сижее за компоновање својих дела. Знатно је утицао на руске романтичаре, нарочито на Пушкина.
Бајроново дело је веома обимно. Године 1833. објављена су његова сабрана дела, заједно с биографијом коју је написао Томас Мур, у седамнаест обимних томова. Бајрон је песник-оштроум који на видело износи мишљење о најболнијим темама епохе, оним којих се већина песника клони, чак и онда кад су социјално осетљиви или грађански храбри људи. Сматра се да је Бајрон највише дао у форми епске поеме, са романтичним јунаком, трагичним побуњеником против грађанских норми свог времена. Но, Бајрон је мајстор и кратке форме, бриљантан сатиричар и надахнути лирик. Програмска негација владајуће стварности, једна од кључних оријентација европског романтизма, достигла је у Бајроновом животу и делу своју кулминациону тачку.

Час

Постоји час кад птица кличе
вишом нотом на својој грани,
час када речи љубавничке
чине се слађе прошаптаним;
кад су вода и ћув – музика
нежна, за уво самотника.
Кад сваки цвет се с росом слије,
и звезде кад су златастије,
и таласи су дубље модри,
нијанса смеђа лист кад бодри,
кад сјај са свода мрак испија,
па је и тама, чак, чистија,
кад косо светло топи путом,
под месечином, далек сутон.

Џон Китс

Ко уби Џона Китса?
По мени, четворица,
мада дивљак ког знам
хвали се да је сам.

Ал ко је стреле пропео?
Милнам, поп што је пропево,
(рад људима да науди);
и Бероу, и Сауди.

Епитаф за Вилијема Пита
Тај ко са смрћу зарати
најзад упозна гробни хлад.
Јер је лагао у Палати,
у Опатији лежи сад.

Усамљеност

Седети на обали, кваскати кожу водом,
ил сеновитом шумом пратити трагове споре:
ту човек не газдује над стварима под сводом.
Где не крочи ђон људски кораци нек се боре,
ту се попети ваља, уз невиђене горе,
за дивљим стадом којем није потребан тор;
крај слапова, косином зараслом у зелени:
то није усамљеност, већ строги разговор
с Природом чија недра отварају се зени.

Али у журби масе, у судару с другима,
шта се да осетити, поседовати, чути,
у скитњи међ незнаним и уморним људима,
где нико благослова не даје, нити слути;
љубимци сјаја који плашњом сте задахнути!
Ми не можемо истој савести да служимо,
и чему се смејемо, чак, никад није исто,
или сви да ласкамо, тужимо и ружимо?
То значи бити самцит; тек то је самотништво!

Сонет за Ђиневру

Тако је блед твој образ, али га бол не коси,
љубак је, као Мирта да се на њему свила
како би рујну ружу довела до белила –
и једва моје срце тај суров жар подноси:
да није блеска плавог дубоког ока! – али,
зурим у ту дубину, иако немам права:
у мени урођена слабост се обнажава,
слатка ко кап последња међу капима палим.
Јер зависим од твојих трепавица што скрише
меланхоличну душу и нежно јој трептање,
видим да, ко Серафим, са неба пуног кише,
слазиш врх сваког бола, милосна за јадање;
с таквим се чудом стапам да бих бринуо више
и да бих оснажио да те не волим мање.

За Д.

Друга од кога смрт не дели
надам се, стекох с тобом само:
да још зависти није врелих
па да ни дах не раздвајамо.
Истина, и ја мир разарам,
ал у мом срцу још твој стан је;
мирном се сликом ту одмарај
све док сат срца не престане;
кад гроб се лати и твог срца,
и праху живот наш затреба,
стављам главу на твоја прса –
нема без тебе мога неба.

Станце за Аугусту

Кад свуд омразе мрак овлада
и занемоћа ум у мени,
ипак заискри, изненада,
водич за пут мој осамљени.

Унутар ноћи те, кад раздор
у срцу зачне тремор тела,
кад кукавица тражи разлог,
кад се и јунак либи дела,

кад срећа је за љубав слепа,
и мржња бива опипљива,
самотна звездо, ружо лепа,
последња си на свету жива.

Благословен твој жилав зрак!
Твој серафимски вид над тмином!
Измеђ мене и ноћи, јак,
још увек слатком сја близином!

И кад над нама облак, треном
црним, уцрни наше речи,
све нежно чистиш ти, пламеном
мрак у даљину одгонећи.

Твој дух у миру мој дух прима
и подржава храброст вечну:
шта може свет са прекорима
пред једном твојом слатком речју.

Још си ту као стабло нежно
што не слама се кроз самоћу
већ с оданошћу неизбежном
као да грли гробну плочу.

Издати чак и небо може,
ал ти си још ту, мирно стојиш
у трен олује испод коже,
да ме надвијеш лишћем својим.

Нек не знаш ти за бол што траје,
који не једном осетих;
сунчано небо награда је
ономе ко је изнад свих.

Љубав се сломи као прошће,
ти се не ломиш према мени;
твоје срце уз мене још је,
добра се душа не промени.

И кад све хтеде да усахне
ти поста азил где не сустах –
где груди још би дах удахле,
где земља није сасвим пуста.

Раздвојеност

Када смо раздвојени
тишином и сузама,
половичност нас плени
кроз године, узама:
бледи твој образ наг,
пољубац твој је хладан;
и то је веран знак
мог свакодневног јада.

Роса јутра на мојим
обрвама већ сања –
упозорењем боји
сва моја осећања.
Завети не постоје,
а сав сјај твој је плам:
свуд чујем име твоје
и делим сав твој срам.

Твоје име и пре се
у уву моме склупча;
ко претња ме протресе –
зашто си тако љупка?
Твој знанци не слуте
шта све о теби знам:
ка теби дугим путем
дубље корачах сам.

У тајни смо се срели –
у ћутњи и у сети,
да л твоје срце жели
тог духа да се сети?
Сретнем ли те у овим
годинама од лутања,
како да те ословим?
Сузама, зидом ћутања.

Време

Време! Пресудна твоја крила
сате мењају, узе, шире;
пролећа, зиме – носи сила
где се нестаје и умире.

Поздрављам те! Јер намени ми
нелаку коб да знам шта знам;
боље тај терет твој да примим
и да га носим сасвим сам.

Не бих да с другим срцем делим
горке тренутке што их дајеш.
Извини – ниси то што желим,
што хоћу хоће мир са рајем.

Нек стекну радост кроз мој инат,
а мене удри, нека патим!
Ништа не губим, сем година,
већ пуну цену патње платих.

Бол, чак, донекле олакшава
суровост твоје власти дате:
агонија у болу спава,
не рачуна на прошле сате.

Твој лет, чак, радост носи мени
било да брз је, или није;
сјај облак може да засени,
ал ноћ не може бол да скрије!

Упркос твојој мржњи блиској
душа ми прати небо млечно
где и самотна звезда искром
доказује: ти ниси Вечност.

Ал гасне зрак – сад твоја сила
у празнини се дана броји
досадном игром што је била
а која стварно не постоји.

Али довршној сцени ни ти
не можеш ништа. Са тих међа
оне што ће нас заменити
једино можеш да извређаш.

И са подсмехом предосетим
да слабост ће ти бити лик
кад обрушиш се, у освети,
на безимени надгробник.

+ + +

Лепота можда уби њу!
И сан је њу већ занео,
и пролеће је ближе сну,
и лишће над њом бежи тлу,
и кипарис се наднео.

Крај плавих вода тужни зрак
спорим мислима носи дан,
који одлази, тих и лак…
Лудице! Зар твој долазак
помути тужни гроба сан?

Не чује, знамо сви, смрт нас,
нити познаје ужас наш.
Али зар то у тужни час
суздржи сузе вреле плам?
Кажеш ми: „Немој!“ Али сам
блед си, тек што не зајецаш.

Опроштај с Њустедском опатијом

Што дижеш се ти, дворче, сине крилатих дана?
Данас ме гледаш, с куле; ал, за годину неку,
виће се ветар у твом опустелом дворишту.

Осијан

Њустеде, аулама твојим тек ветар рад је!
Доме оцева мојих, где је сад твоја снага?
У твојим насмејаним вртима коров сад је,
савлада позне руже ране папрати влага.
Од снажних господара с европским вазалима
што гордо војеваху до саме Палестине,
само штитови неки сад стоје на чавлима
као тужни остаци онога што умине.
Роберта више нема да с харфом поред трона
вожда пред бој надахне, да рука буде смела.
Сер Џон Хористон спава крај куле Аскалона,
непокретна је рука његових минестрела.
У дољи Кресија су Хјуберт и Пол уснили;
за Едварда животе, за Енглеску су дали:
оцеви! Отаџбинских суза вредни сте били;
о борби и о смрти вашој, пишу анали.
На Марстону, с Рупертом против издаје ревни,
четири брата крвљу напојише тај врт, и
све то због монархије и својих права древних,
свом краљевству на мору одани све до смрти.
Сени јунака, збогом! Ваш потомак одлази.
Праоци древни наши, у миру почивајте!
На туђем, ил код куће, ја сам на вашој стази,
с помишљу на ваш подвиг: храброст ми нову дајте.
Ипак ме једна суза жалосно од вас дели.
То је природа, не страх, што у мени борави:
одлазим с истим таквим такмаштвом које желим,
да славу оцева ми никад не заборавим.
Ту славу и тај спомен да ли чувати умем?
Да име вам срамотим – нисам толико грешан;
као ви бих да живим, ил као ви да умрем;
да достојан сам прах свој са вашим да помешам.

Станце уз музику

Изворе суза, дубоко скривен
y срцима, нетуђим љубави! Четвороструко
блажен да је онај у коме с неиздајном снагом
ври чисти твој извир, Нимфо милосна.

Греј, Стихови

Блаженства свет нас лиши, заузврат ништа не да,
осећања и мисли прах су, и сенка бледа;
мада је тужно румен изгубити, страшније
бива што не можемо бити као раније.

Два-три духа заведе бродолом среће и труда
до плићака кривице, ил океана блуда;
курс је изгубљен, ил је смисао сав празнина,
и више никад једро та лађа не развија.

Тада хладноћа душе као смрт надолази;
то не осећа онај ко стазом том не гази;
метално врело суза следи се док га гледаш
и заискри се око хладним блесцима леда.

Још месо би усана с миртом даха од јуче
у поноћним сатима могло да нас привуче,
али смо као венац испод ког је руина:
споља је бујно лишће, изнутра иструлина.

О, могао бих исто ил слично да осетим,
уздахом који неста да опет се просветлим;
и ко што у пустињи нагорко врело крене
над јаловим животом тек суза слади мене.

Да је…

Да је траг невере са срцем се слио,
ја бих Галилеју одмах напустио,
одбацио веру, скинуо проклетство
које од почетка моје је наследство.

Ако зло нас више не реже ко снопље,
ти си чист, слободан – грешно је тек робље.
Ако свод прогнане неће док му крећу,
ти живи с том вером, ја у својој мрећу.

Дадох вери то што ти не можеш дати;
усрећив те, Бог то не може не знати.
Он срце у нади држи, да истрајем.
Ти свој живот чуваш, а ја му га дајем.

Advertisements