Ознаке


Перси Биш Шели рођен је 4. августа 1792. године, као син сер Тимоти Шелија, посланика партије виговаца у Парламенту, земљопоседника из Сасекса, чији се преци воде у књигама од раног четрнаестог века. Шели је одрастао у Хоршаму, Сасекс, под туторством Ивена Едвардса од Вронхама. Године 1802. уписан је на Сионску академију у Брентфордсу, а 1804. прешао на колеџ Итон. У априлу 1810. уписао се на Оксфордски университет. Легенда о њему каже да је читао шеснаест часова дневно, због чега је код колега био непопуларан. Исте године објавио је своје прво дело, готску новелу „Застроци“, која се одликовала атеистичким погледом на свет. Наредне године објавио је памфлет „Потреба атеизма“. Есеј је скренуо пажњу университетских власти и песник је позван на одговорност. Одбивши да се одрекне свог дела искључен је са Оксфорда, 25. марта 1811. године. Могао је да се врати после интервенције утицајног оца, уз услов да коригује своје идеје. Он је и то одбио, после чега је уследио раскид и са оцем.
Четири месеца касније Шели путује у Шкотску да би се оженио шеснаестогодишњом Харијетом Вестбрук. Венчали су се 28. августа 1811. Пише у то време политичке ствари, као песме-посланице Ирцима, које се не допадају британској управи. Брак са Хенријетом се није показао срећним и, после три године, Шели показује намеру да напусти породицу. Најпре у Лондону посећује писца Вилијема Годвина, политичког мислиоца и прозаисту, и заљубљује се у његову кћи Мери. Затим, 28. јула 1814. напушта кћи и трудну супругу; са Мери и њеном полусестром Џејн Клермонт (касније ће она променити име у Клер) одлази у Европу. Њих троје шпартају Европом, надајући се да могу живети од Шелијевих дела, јер је он већ песник на гласу. Но, после шест месеци тумарања и беспарице, враћају се у Енглеску, где се говорка да њих троје живе у љубавној вези („Шели и његове две женице“, вели, шеретски, један познаник; биографи Клер Клермонт тврде да за ово нема чврстих доказа). У јесен 1815, њих троје живе на периферији Лондона, избегавајући повериоце. У лето 1816. поново се утроје отискују у Европу, овог пута у Швајцарску, за Бајроном, у кога је Клер заљубљена. Они се у Женеви настањују у резиденцији одмах до Бајронове. Затим путују у Шамони, на француске Алпе, што Шелија надахњује на многе поклоничке песме. По повратку у Енглеску, почињу трагедије: најпре се убила Мерина полусестра Фани Имлеј (за коју се такође говоркало да је заљубљена у песника); нешто касније, почетком децембра, са моста Серпентајн у Хајд парку бацила се Шелијева законита супруга Хенријета. Њено тело пронађено је 30. децембра 1816. Две недеље касније, Шели и Мери Годвин су се венчали. Намеравали су да се старају о два Шелијева детета, сину и кћери, али их је енглески суд, који се зачудо показао разуман, доделио хранитељској породици. Шелијеви су узели вилу у Марлогу, Бакингемшајр, где је живео Персијев пријатељ Томас Лав Пикок. У то време Шели се дружи с песницима Ли Хантом и Џоном Китсом. Пише једну поему у којој напада религију и прославља инцестуозну љубав. Касније ће она постати део дуже поеме, „Побуна ислама“.
Године 1818. Шелијеви и Клер напуштају Енглеску да би Клерину кћи Алегру одвели њеном оцу, Бајрону, који је тада живео у Венецији. То је сада сусрет два етаблирана песника. Њихови разговори су плодан терен за настајање нових стихова. Но, Шелија опет прате трагедије: његов син Вил умро је од грознице у Риму, почетком 1819. године. Наредне године, умире му, током једног од честих сељакања, и кћи, Клара Еверина. Имао је још једну кћи, Елену Аделаиду, коју је добио 1818. у Напуљу, са женом која се звала Марина Падурин. Личност Марине Падурин до данас није расветљена, многи мисле да је мајка девојчице била, заправо, Клер Клермонт, или, евентуално, Елиза Фођи, породична кућепазитељица. Како било, Шелијеви су Елену Аделаиду, на неком од пропутовања, оставили хранитељској породици, неколико дана по њеном рођењу. Дете је умрло седамнаест месеци касније, 10. јуна 1820. године.
Шели је био револуционар и није имао времена за личне ствари. Он је један од првих светских песника вишег ранга који су поезију стављали у службу левичарских политичких идеја. У то време ствара своје веће ствари – довршава „Прометеја“, трагедију „Сенси“, као и политичке песме „Маска Анархије“ и „Људи из Енглеске“. Чувши 1820. године за болест Џона Китса, пише му да би га радо видео у својој пизанској резиденцији. Китс одговара позитивно, али вели да, пре тог сусрета, мора да путује за Рим. Тако до сусрета није дошло. Чувши за Китсову смрт, Шели пише антологијску елегију „Адонис“, једно од својих најбољих дела. Године 1822. уређује да Ли Хант дође у Италију, јер намерава да с њим и Бајроном покрене часопис „Либерал“. Хант је потом и уређивао тај часопис, антипод десно опредељеним листовима као што су „Блеквуд Магазин“ или „Квартерли Ревју“.
Осмог јула 1822, Шели је кренуо на једрење из Ливорна за Леричи, на свом скунеру „Дон Хуан“, који је добио име у част Бајронове истоимене поеме. Олуја је преврнула бродић и песник се утопио. Мери Шели је веровала да то није била несрећа, већ да су брод напали и оробили гусари; многи су тврдили да песник није познавао навигацију, а нису искључивали ни могућност самоубиства, јер је последњих дана, наводно, био веома депресиван. Постојала је, чак, верзија да га је убила британска обавештајна служба; наиме, неколико дана пред смрт замало је био устрељен у два различита инцидента који су се свршили пуцњавом. Британски конзул је, наводно, посебно штитио од таквих оптужби актера првог од та два инцидента. Како било, на броду су нађена и тела двојице Енглеза који су запловили заједно с песником – пензионисаног морнаричког официра Едварда Елеркера Вилијамса и морнара Чарлса Вивијена који је често бродио око Ливорна и добро познавао навигацију. Брод је пронађен на шеснаест километара од обале. Тела су била у комплетној одећи, изузев обуће. У торијевском гласилу „Куријер“ објављена је вест са следећим текстом: „Утопио се Шели, писац извесних атеистичких песама; сада зна да ли Бог постоји или не“.
Шелијево тело су неко време држали у карантину, а потом је кремирано на плажи крај Вијаређа. Кремацијом је руководио Шелијев и Бајронов пријатељ Едвард Трелони, писац, биограф и авантуриста. Он је уредио и да Шелијев прах буде покопан на протестантском гробљу у Риму. Но, пре но што је тело стављено на ломачу, Трелони је извадио песниково срце. Мери Шели, која по древним енглеским прехришћанским обичајима, није имала право да присуствује кремацији мужа, сачувала је његово срце до краја свог живота и оно је покопано заједно с њом, у њеном гробу, у Цркви Светог Петра у Бурнмуту.
Песника је, уз све породичне трагедије, наџивело троје деце: кћи Јанти и син Чарлс из првог његовог брака, као и син Перси Флоренс.
Шели је песник који је стварао из оправдане побуне, иако је ту побуну завршио максимализмом који захтева и песнички неоправдане ускличнике. Но, у његовој грађанској храбрости има нечег заносно чистог и прозрачног, какви су му и најбољи стихови. Оставио је добар претходнички утисак на прерафаелите, али и на главешине социјалистичког покрета (био је један од омиљених песника Карла Маркса). Из супротног потомачког лагера могло се чути да је Шели „леп али бескорисни анђео“ (Метју Арнолд) – ако ћемо право и та замерка је својеврсно признање. Шелијеве песме веома је ценио Вилијем Батлер Јејтс. Политички набој није најбоље наслеђе Шелијеве поезије, али без њега нема једноставне и истовремено дубоке њене алегоричности која је против ондашњих силника (њег)овог света. Тај политички набој је прочишћен некаквим жртвеним вегетаријанством, исте врсте којег се и сам песник, за живота, са другом супругом, придржавао. Поезија је, последично, уз битан садржај, добила виткост израза, леп тен и прозрачност слика датих предодређеној руци.

Месецу

Твоје бледило суста
зурити у тле ово и пети се врх свода,
лутајући без друштва
између звезда које другачијег су рода,
и мењају се вечно. Ти око си неведро
које није пронашло на земљи ништа вредно.

+ + +

Удова, птица, зором жали љубав
на озимљеној грани.
Смрзнути ветар сручује се, груб, а
лед су, и тако, дани.

Нигде листова обнажене шуме,
над тлом ни један струк,
и мален покрет у ваздуху уме
да произведе звук.

Философија љубави

Бризгају врела, реци хоће,
а река океану.
Ветри на небу из самоће
у сласти се састану.
Ништа на свету само није.
С божанским правом машта
једна ствар да се с другом слије:
ја нисам с тобом. Рашта?

Гледај: планине Небо љубе
и вал се вала хвата;
могли би ветри цвет да срубе
ако презре свог брата.
Сунчев сјај љуби земљу зраком
и месец морске пене:
ал чему тај божански закон
кад ти не љубиш мене?

Енглеска 1819.

Један стар, луд, и презрен, и умирући краљ,
свита, отпадак трке која је већ при крају:
труле кроз јавни презир – блатног пролећа чкаљ –
владају, а не виде, не жале и не знају,
ал као пијавице уз друштво на самрти
крв ревно, вековима, кап по кап, испијају;
на пољима голим народ се гладан врти
читаве војске ниште молитве, слободу, закон
ко мач са две оштрице којим рукује свако –
с правом злата до смрти да купује нам коже;
Религија хришћанска – печат је обезбожен.
А Сенат – незбачени кип у Времену дигнут –
гроб је под којим једна славна Приказа може
да пукне и осветли бурних дана енигму.

Политичка величина

Ни мир, ни срећа, ни оружја слава,
нити вештина уметничке речи:
пастир ког ствара тиранска управа –
ни ехо стиха у срце јој прећи;
историја: тек сенка сраму склона,
над поворкама смрти стег вихори
уз заборавност слепих милиона;
Небо бестидних кипова њихових
и њима сличних. Шта тај број развија?
Сила? Но човек слободан јачи је,
мора постати своја империја:
надмоћан да је, темељан, ко кам
вољан и чврст, а изнад анархије
наде и страха, да издржи сам.

Озимандијас

Сретох путника из антике. Рече:
Знам за две ноге, без тела, камене.
Сред пустињског су песка, без намене.
Смрскано лице, а поглед још – сече,
набране усне, заповедно хладне,
ко да ту вајар исцрпи све чари
ал још у сржи беживотне ствари
зло срце живи, и руке парадне.
Ту чујеш: „Ја сам цар! Име је моје
Озимандијас! Моја моћ је врела!
Око мене су моја вечна дела!“
Ал ничег нема. Трулеж около је
и над пропашћу што се шири нага,
бди само песак. Ниоткуд ни трага.

Поводом смрти

Бледа, и хладна, уз месечев осмех,
звезда у ноћи метеорски плане,
тако острво у океан доспе,
тако и светлост ко јутро осване:
пламен живота бледог у трептању,
лепрш корака нашег к нестајању.

Човече! Нек ти душа буде јака
на путу света што ти није рад.
И подизање олујних облака
сниће у сјају оног дана, кад
свод ил пакао препусте немирну
твоју слободу коби ил свемиру.

Овај свет лечи све оно што знамо,
он је свих наших осећања мати;
долазак смрти страхом одбијамо
јер мозак није челик, да не пати:
све што видимо, осетимо, знамо,
надреална је мистерија само.

Постоји тајна гробова, дубока,
у тај рам стати мора све што дише;
због начуљеног ува, оштра ока,
не живиш дуже и не видиш више,
јер све велико и дивно покрене
слободно царство бескрајне промене.

Ко је о смрти испричао причу?
Дигао вео да тај дан осване?
Ко осликао сени што се мичу
дивљом пећином раке натрпане?
Ил збрао наде за могућност само,
уз страх и љубав, оног што гледамо?

Кад лампа жижак одбаци

Кад лампа жижак одбаци
и светлост мртва осване;
кад се разиђу облаци
и дуга сен тек постане;
кад се лаута поломи
тон слатки ту не борави;
ако је реч не понови
и љубав се заборави.

Кад звук и светлост надтрају
лампу ил харфу сломљену,
срца нам хладна остају:
духу не тражи одмену.
Ту има само жалости
ветрова понад руина,
ил вала који надмости
мртва тела из дубина.

Кад срца једном споје се,
љубав већ тражи нови пут
и самотари боје се,
и неко је већ поседнут.
Љубави! Ко то оплака
братство ствари на свету том,
и зашто бираш нејака
гнезда, а одар за свој дом?

Прећи ће страст у неспокој
јата што су се подигла;
исмејан биће разлог твој
ко сунце зимским сводима.
Твоје ће гнездо у тај трен
орла на дом да подсећа,
бићеш сам, наг и напуштен
ко лишће пало с дрвећа.

Прозерпинина песма

Света матеро Земље худе,
бесмртна твоја груд још рађа
богове, звери, смртне људе,
изданке, цвеће: из безнађа,
пре би божански дах твој тмином
но твоја деца, Прозепино.

Док ти маглама ноћне росе
храниш младице, цвеће, влати
што расту нежно пред откосе,
правду би хтела деца Сати:
пре би божански дах твој тмином
но твоја деца, Прозерпино.

Адонис

49

У Рим отићи – није тек у рај,
већ у град, у гроб, дивљину даљина
где су се горе рушиле пред крај,
где удовичка одева црнина
лешеве, да не освањују наги,
где чека тачка до које свак доспе,
да и твој корак спусти се низ нагиб,
где, изнад смрти, као дечји осмех,
светли насмејан цвет дуж траве росне.

50

Сив зид се клупча да Време нахрани
ватрицом спором имена што бледи;
ту пирамида уклињена брани
павиљон праха који њему следи,
и преостаде надгробник да стоји
ко плам што стече у мрамору места;
ту поље нове долазнике броји
с осмехом Неба, па их у смрт смешта:
добродошлица скупа с дахом неста.

51

Застани: овај гроб је одвећ млад,
и још обраста у тугу што прима
промену; жиг се ломи. Али, сад,
фонтана бризга мишљу у јутрима:
нек сан твој буде дуг! И шта ћеш наћи
ако те врате кући у сузама?
Од светског ветра што горчином тлачи
затражи азил у гробним сенкама.
Што, Адонисе, страх остаје нама?

52

Један остаје, мноштво не постоји;
Свод сја, а Земља под сенком умине.
Живот, ко чаша шарена обоји
вечности бео одсјај, из дубине
док Смрт фрагменте целине узима.
Умри, што хоћеш смрт једина даје!
Ми те следимо! Плаво небо Рима,
цвет, реч, руине – све пониче ликом
пред твојом славом, истински великом.

53

Зашто оклеваш, дршћеш, срце моје?
Неста већ нада: овде су све ствари
прошле; отиди и ти – готово је!
Светлост година побуњених стари,
и муж, и жена; све што ти је блиско
слом ће привући, а не врата раја.
Свод ти се смеши, ветар шапће присно:
„Адонис зове! Пожури, до краја,
да што смрт споји живот не раздваја.

54

Тај зрак што смешком Васиону пали,
и та Лепота што ствари покреће –
Благослов су што Клетву руше. Али,
тек Љубав рађа и помера међе,
кроз слепо ткање, да би све настало,
човек, и звер, и земља, ваздух, море:
сјај букти, тиња – свак је огледало
те ватре; зраци у мени се боре
да задњи облак смртности изгоре.

55

Дах моћни песму најбоље пробуди.
Слази на мене мој дух: барку води
далеко од свих обала и људи.
Нек ми се једро са олујом сроди.
Пропада земља и небо ми прети!
Носи ме некуд ван страха слобода,
док, кроз најдаљи вео Неба светли
Адонисова душа, звезда свода:
знак који мора и Вечност да ода.

За Мери Шели

Свет се свом крају примакну
и ја сам већ на измаку
од скитања без тебе, Мери.
Радост је твоја усахла,
неста твој осмех с усана:
без њих ни мене нема, Мери.

Вилијему Шелију

1

Кораци твоји сад песку служе ли,
на обали где проводисмо дане;
твоји прстићи дечије пружени,
да ли сад црве незасите хране;
радостан поглед твој, љубављу праћен,
како да теби, сад, буде узвраћен?

2

Како смем истину да кажем –
Риме! Риме! Риме!
Non e piu come era prima!

Мој изгубљени Вилијеме, ти си
сад светлог духа трептање над тмином;
твоја одећа просењена виси
са њеном негда прелепом тканином.
Овде твој прах је стеко гроб. Ти ниси.
Није лепота твоја под том раком.
Кад већ божанска бића тако лако
као ти, могу мрети, погреб твој
мајке је твоје гроб, и гроб је мој.

Куда то оде, моје нежно дете?
Нек твој дух моју нахрани мисао
да си и живљи, с дивљином преплетен,
да си и лишћем с крошње продисао,
међ ракама се, из руина, јави –
дај ми да мислим кроз дубину списа
о слатком цвећу, осунчаној трави –
да си бар део њихових мириса.

Advertisements