Ознаке


Џон Китс рођен је у Лондону, где је његов отац, Томас Китс, био власник стаје за изнајмљивање коња. На том месту се данас налази паб који носи Китсово име. Најмлађе песникове године (првих седам) протекле су у обезбеђености, али године 1804. његов отац је умро после фрактуре лобање – последице пада с коња. Наредне године умро је Китсов деда, па је песникова мајка, Франсис, морала да се преуда. Нови брак није био срећан и она је, напустивши новог мужа, одвела децу код своје мајке, Алисе Џенингс. Тамо је Китс почео да се припрема за полазак у школу, дошавши у додир с књигама. Његова мајка умрла је 1810. године од туберкулозе, коју ће наследити и песников млађи брат Том. Песникова баба је песника дала на фармацеутски занат и он је постао помоћник у једној апотекарској радњи. Године 1816. стећи ће и диплому апотекара. Но, после једне свађе са газдом, оставио се тог посла да би се посветио литератури, у економском погледу сасвим неизвесној будућности, тим пре јер је после смрти бабе морао да се стара и о млађем брату. Првог децембра 1818, Том је умро и Китс се преселио у Хампстед, да би живео у суседству Фани Браун. С њом се верио, али на женидбу није могао да рачуна. Опште је мишљење да је ова немогућа љубав додатно оптеретила песника који је и сам оболео од туберкулозе, вероватно негујући на смрт болесног брата. Седамнаест месеци живи у кући свог друга Чарлса Ермитаџа Брауна који ће се, колико може, старати о њему и сачувати многе његове необјављене поесме. На савет лекара напушта хладни Лондон и путује у Италију са својим пријатељем Џозефом Северном. Живи у Риму, на Шпанском тргу, у кући која је данас претворена у његов музеј. О њему се стара лекар Џон Кларк, али песниково здравље се нагло урушава, тако да не може да прихвати Шелијев позив да му дође у госте. Умро је 1821. године и сахрањен на протестанском гробљу у Риму. Касније му је подигнут надгробни камен на којем пише: „Овде лежи онај чије име је писано на води“, без имена и презимена. Северн и Браун су том натпису додали: „Овај Гроб чува све што беше смртно од младог енглеског песника коме је зла смрт, уз горчину његова срца, и уз малициозну моћ његових непријатеља, пожелела да, за овај свет, под овим каменим гробом, буде неименован“. Уз тај натпис, урезана је и слика лире без (потрганих) струна. Бајрон и Шели су, са романтичарским патосом, сматрали да су Китса, колико и туберкулоза, убили напади критичара. Бајрон, који је умео да буде ироничан спрам Китсове лиричности, посветио му је осветнички епиграм који је скоро смртна осуда Китсових опадача, а Шели је за Китсову преурањену смрт окривљавао нападе на његову поему „Ендимион“, у „Квотерли ревији“, верујући да иза њих стоји сатиричар Вилијем Гифорд (касније је утврђено да је текст против Китса написао критичар Џон Крокер који није волео нову песничку школу и потцењивао је за рачун песништва осамнаестог столећа). Шели је, на Китсову смрт, написао антологијску поему „Адонис“.
Китс је мајстор сонета, нарочито згуснутих пробраних слика у њему, и, како каже Ранка Куић, међу романтичарима, „највише песник“. Та оцена произилази, вероватно, из чињенице да је Китс трагалац за лепотом, творац чувених формула да „лепота никад не умире“, и да је „истина лепота – лепота истина“. Ове дефиниције су, можда, касније, добиле развојни крешчендо у бесмртној формули Достојевског по којој ће „лепота спасити свет“.

Сладак је сусрет

Сладак је сусрет уговорен оком,
слатке су речи што сусрете прате.
Ако је „адиеуџ“ старије од „збогом“
треба времена стара да се врате.

Добродошло је длану ма шта топло
и капара је миг обрва дуг
да срешћемо се морима ил копном
где бразда није навикла на плуг.

О смрти

Ако је тачно да је мрети снити,
и живот сан је. Има ли смисао?
Пролазна радост може ли тешити?
Нас, ипак, мучи на смрт помисао.

Ал човек који лута по том тлу
са нелагодом напушта свет бели:
он, не мислећи о јаду и злу
у овај живот будити се жели.

После читања Хомера у Чепменовом преводу

Кроз језике и народе ја лутах
у дивном сјању озлаћених сфера,
кроз мир лугова што се не помера,
где Аполона још слави лаута;
на земљу древну наведе ме пут,
под апсолутном управом Хомера,
али тек сад у мени звучи мера
којом је смело Чепмен надахнут.
Звездочатац сам који види сен
дивних планета чији постах плен;
Кортес, у такав, можда, вечни трен,
док је тражио славу, и сјај њен,
уз брег са свитом крете – на тај дан
спази, наједном, Тихи океан.

+ + +

У свод узлете голубица бела,
одзвања усхит крила, после боја,
тако прах земни с крила збаци твоја
душа, напустив задатости тела.
Достиже она међу у бескрају
где, страх и тугу одбацивши навек,
изабраници са венцима славе
само радости вишој се предају.
Сад и ти блажен житељ си тог света
и, поштујући свемоћ, својој звезди,
крилима, можда, расекавши етар,
с благим вестима низ небеса јездиш.
Ништа не мрачи ваше славље дуго.
Зашто смо, онда, нераздвојни с тугом?

+ + +

И расеја се магла преко гаја,
ћув пирну с реке, у свежини новој.
Југ то, упркос јесени суровој,
огреја на трен поља родног краја.
Долине срасле са тугом затичем,
али прозрачни ваздух не мирује.
Дрхтуре веђе, ћув их додирује
као у лето ружине латице.
По травама се привиђења вију
као плодови у капима росе
и, поред села, снопље, уз откосе,
шкрт сјај јесењих сунчевих очију,
пешчани жали, бурни шумски поток,
и – песник што се растаје с животом.

Хомеру

Живот у земљи као моја – јад је,
ал кад за тебе и Цикладе чујем,
ко доморочев и мој живот склад је –
делфин што морски корал настањује.
Да, слеп си био; ал вргну копрене
Јупитер, да ти свод незнан отвори,
Нептун ти шатор сачини од пене
и Пан ти песму запева у гори;
на брег тамнине сјај заседе леп,
понор одену зелен негажену,
сутрашњи дан си у поноћном трену
трипут оштрије спазио и слеп;
Ко свеувидом да те је потакла
Дијана, владар Земље, Неба, Пакла.

+ + +

Том ко у граду беше заточен,
таква је радост – да над собом спази
отворен свода лик. И на тој стази
да молитвено дише, сам и снен.
Срећан је тај ко, са слатког бремена,
нађе у трави заклон од врелине
да чита дивне списе из давнине,
мит о љубави пређашњих времена.
И, по повратку у сеоску кућу,
чувши славуја где пева у прућу,
пратећи сводом облачића одраз,
постаће сетан, јер свом крају скором
дан примиче се, да сузом опором
закотрља се низ анђелов образ.

О скакавцу и цврчку

Песништво земље не умире никад:
кад птице испод врелог сунца клону
и у свежину крошања утону,
с пољана допре нека тиха цика –
Скакавац узме вођство, ко да прати
летњу дивоту – увек се избори
за свој ужитак; а кад се умори
он заспи испод гостољубне влати.
Песништво земље никад не нестане:
с вечери зимске кад самоћа трује,
из камина се одједном излегу
Цврчкове песме; он као да плане
и онај који дрема, јасно чује:
пева ко да је на травнатом брегу.

Застрепим често

Застрепим често шта се може збити,
пре но ми перо плод ума убере:
да књиге могу и не довршити,
да неће бити зрења, праве мере;
кад гледам лица звезда како трепте
ко симбол свега што сан само има,
помислим, нећу доживети, све те,
магичне слике да такнем дланима;
када, лепото, у трену виђена,
схватим да нећу досећи твој плам,
ни леп осећај моћи, сем спомена
неузвраћене љубави! Тад знам,
у дивљем свету стојим сам, где милост,
славу и љубав гута ништавило.

Нестаде дан

Нестаде дан, и нестала сва сласт је!
Слатки глас, усне, дах, мекана рука,
шапата топлог нежно многогласје,
очи, остварен облик дивног струка!
Избледе цвет, већ лепоту не пружа,
избледе из мог ока лепи сјај
којим једино бејах наоружан,
бледи топлина, глас, белина, рај –
без недоличне Евине наготе
празници свети нису више млади;
ред је да љубав почне из лепоте
ткање над тамом, задовољства ради;
ал, ако љубав би тек прошли дан,
нек ми да брзу молитву пред сан.

Елгијеве мраморне скулптуре

Мој дух је одвећ слаб – смртност ми прети
као нежељен сан што увек ту је;
сваки божански врх ми довикује:
не варај себе, ти мораш умрети
ко што Орао болесни свод гледа.
Још у тој нежној раскоши, пред плач,
ветрове немам да дигну, ко мач,
свежину бистрог јутарњег погледа.
Зато та слава мој ум ускомеша
и срцу носи тек немир и жалост;
зато пред чудом бол мој не умине,
јер величина грчка се помеша
с расулом старог Времена – ко пало
сунце у сенку своје величине.

Осамо!

Осамо! Када с тобом већ све делим,
нек нисам део градског мноштва тамног;
уз нагиб стрми успењи се са мном,
и звездарницу природе пожели,
где реке теку с кристалне висине.
Још опрезан сам. А ти, и без мене,
испод крошања разгониш јелене
што плаше дивље пчеле и лисице.
Но и без ових слика, с тобом, често
разговор смислом боји свако место
кад прочишћена реч постаје прича.
Такву пуноту и душа је хтела
за највише блаженство људског бића:
два сродна духа, скупа узлетела.

Звезда

Звездо, да умем као ти да сјам,
али не сам у заводљивој тами,
да следим вечним оком вечни плам
ко боник ког сан у природу мами,
да будем вода коју вуче ток
да чисти земљу прљану људима,
и гледам маску света нову, док
на горски врх је снегом ставља зима –
не – још бих чврсто, још бих без промене
грудима драге да се свијем ближе
да је осетим, чујем како дише,
да неуморно сласт буде уз мене,
још, још да слушам те покрете, нем,
да тако вечно живим – ил да мрем.

Ода Грчкој амфори

Ти, нетакнута невесто тишине,
чедо ћутања с неке старе лађе,
историчару нестале дивљине
од наших рима приповедаш слађе.
Какву легенду урес твој пробуди
о смртницима ил о боговима,
о Темпама, ил аркадијском гају?
Ко су те жене? Богови и људи?
Од кога беже? Ко их, гнане, прима
уз свирку фрула, у том дивљем крају?

Чути тај звук је слатко. Ал нечујан
слађи је; фруло, свирај испонова;
Није за чула, а ипак је брујан
пој који пева духу без тонова:
младићу, певаш под крошњама палим,
чак и кад вечно нестане дрвеће;
љубити нећеш њу до краја света
мада си близу пољупца – не жали;
пред тобом она, бар, нестати неће,
заувек ту ће бити, вечно лепа!

Ах, срећна, срећна шумо! лишћа немаш,
опалог, нит се с пролећем растајеш;
Срећни свирачу, што се стално спремаш
да свираш напев који не престаје;
Срећније воли! Срећније и више!
Вечно је твоја топлина ужитка,
заувек млад си и навек доречен;
Надиђено је људство које дише,
где студ разара срца до губитка,
док гори ум, и језик је опечен.

Ко пред жртвеник долази, из вреса?
Је ли то олтар твој, мистични жрече,
твоја јуница муче на небеса,
док сапи грли свилен покров с цвећем?
Који то градић крај мора издвојен,
или утврда на планини страшној,
без народа је, и у јутру дрема?
Градићу, празне улице су твоје;
ни живе душе да исприча зашто
напуштен оста, и повратка нема.

Амфоро грчка! Складе лепи! С врстом
људи и жена радом измореним,
са брежуљцима и са шумом брсном;
Формо тишине, што нас тако плениш
вечношћу: Хладном Пасторалом трајеш!
Кад наш нараштај преузме глухота,
остаћеш, с друкчим болом но је наш,
као друг људи да говориш да је
лепота истина, истина лепота –
то је све на земљи што треба да знаш.

Advertisements