Ознаке


Алфред Тенисон рођен је 6. августа 1809. године у Сомерсбију, округ Линколшајр, као четврто од дванаесторо деце. Породица Тенисон, иако лишена племства, водила је порекло из лозе енглеског Краља Едварда Трећег. Његов отац Џорџ Клејтон Тенисон био је жупник у Сомерсбију и Бег Ендербију, као и викар у Гримсбију. Мајка Елизабет била је кћи викара из Лоута.
Почео је да објављује рано али је његова друга збирка, из 1833. године, наишла на оштар одзив критике. То је условило да у следећих десет година Тенисон не публикује своје радове. За то време, после очеве смрти, преузео је бригу за бројну породицу. Године 1833, на одмору у Италији, изненада умире његов најбољи пријатељ, Артур Хелам, коме посвећује неколико песама, међу њима ремек-дело, обимни циклус “Ин мемориам”, који ће објавити тек 1850. године. Исте године, 13. јуна, оженио се са Емили Селвуд, коју је познавао још из детињства и са којом је имао два сина, Хелама (који је добио име по очевом преминулом пријатељу) и Лионела. За циклус “Ин мемориам” овенчан је титулом Поета Лауреатис која му је припадала до смрти, 6. октобра 1892. године. На разјашњење односа Тенисона и Хелама биографи разних фела утрошили су доста мастила; напокон се дошло и до пикантерије која се дефинише “платонском хомосексуалном везом” два пријатеља (ако је платонска, може ли бити сексуална? Пре ће бити да живимо у времену које сваку чистоту мора нечим загадити). Краљица Викторија је била обожавалац Тенисонове поезије и 1884. године му је доделила титулу барона. Тенисон је, под утицајем Дизраелија, најпре одбио титулу, али ју је три године касније, ипак, прихватио, преселивши се у замак Фришвотер на Острву Вајт. Тенисон је први енглески песник који је добио титулу племића; истраживачи сматрају да ју је, несклон комфору, прихватио пре свега зато да обезбеди материјалну будућност породице.
Тенисон је водећи песник викторијанске епохе што му, у посмртној будућности, није доносило признања каква је осетио за свог живота. Но, он остаје песник велике снаге, уметник чије су многе строфе одавно прешле у одомаћене фразе енглеског језика (данас се многи његови стихови сматрају народном мудрошћу или изреком). Поред тога, Тенисон је мисаон песник који је умео спољне подстицаје подводити под дисциплину најскупљих човекових запитаности.

Орао

У канџи носи стене слом,
близак сунцу над туђим тлом,
у кругу свода тражи дом.

Море у бару претвори се:
с планина зури у амбисе
да као муња устреми се.

Опроштај

У море слив, тлу жедном кише:
капима ток овлада.
А уз тебе мој корак, више
никада, о никада.

Ток слатки с поља цвет где дише
у реку, одвајкада:
А уз тебе мој корак, више
никада, о никада.

Тек у дрвету твом знак стреле,
дрхтаји стабла тек;
зујаће ту за тебе пчеле,
занавек, занавек.

Биће сунца, кад тле озебе,
и биће звездопада.
Ал никад корак мој уз тебе,
никада, о никада.

Сузе, залудне сузе

Сузе, залудне сузе, и не знам већ шта значе,
сузе дубина, сузе узвишеног очаја,
дижу се са дна срца, скупљају у очима
док посматрају срећна ојесењена поља
мислећи о данима што не постоје више.

Свеже ко први зрачак засветлио на једру
што другове донесе из подземнога света,
тужне ко задња румен над недостижним оним
што волимо, што тоне под граничним обзорјем;
Тако тужне и свеже ко дан ког нема више.

Ах, тужне, чудне, као крици у летњу зору
тек пробуђених птица, ал они најранији,
за умируће уши, док умирућем оку
прозор прераста, споро, у светлуцави квадрат;
тако тужне и свеже ко дан ког нема више.

Драге ко запамћени пољупци после смрти,
и слатке као машта која безнађу тежи
на уснама, за друге; дубоке као љубав,
дубоке као прва љубав, сажално дивље;
О, Смрти оживљена, тих дана нема више.

Милтон

О, моћна усно налазача склада,
вести у појству Времена Вечности,
органе Божји, језиче Енглеске,
Милтоне, име твоје извикујем;
Анђели страшни – Габријел, Абдиел –
у Јеховиној књизи твој су знамен,
куло дубока огњеног прстења
што одзвањају риком анђеоском!
Ја бих радије самотно склониште,
поток Еденски који тихо мрмља,
и цваст одсвудну, и кедрове стреле,
лепоту сталу усред океана,
блистав залазак сунца у Индији,
и амброзију острва богатог,
и непомичне шуме пуне палми
што пришапнуше свет висини раја.

Летња ноћ

Сад нит гримизна спава, тако бела;
ил се таласа чемпрес крај Палате,
ил мига злато у крстионици:
свитац се буди, пробуђен у мени.

Сад бели паун као дух се спушта,
као дух да је, светлуца у мени.

Сад лежи земља чвршћена звездама,
и сва су срца отворена мени.

Сад клизи тихи метеор, путује
светлећа бразда твојих мисли к мени.

Сада набира љиљан сву слаткоћу
и снено клизи према дну језера.
Свијте се, моји најдражи, тоните,
изгубите се на мом дну, у мени.

Врт у Свеинстону

Славуји певају без стихова,
јецају за њим, сви:
Три мртва човека сад су сенка
што се у шетњи скри:
три мртва човека сад су сенка. Тражиш једног од три.

Славуји певају: Господар је
шумом даљине зван;
славуји певају о страстима
што трају само дан.
Још увек у кући, у ковчегу – Принц је, остао сам.

Два мртва човека да л знао сам
допадљива ко сни;
Два мртва човека да л волео сам
љубављу што вечно бди;
три мртва човека волео сам, ти беше лик сва три.

Ин Мемориам

15

Вечерас ветри почињу да хује,
реже на поспан кишни дан, кроз јесен;
Последњи лист је вртлогом однесен,
ко стена с неба да се отискује.

Шума поклече, зашумише воде,
и зби се стока на пашњаку горњем;
осенчен дивље над стаблом и торњем,
сунчев зрак изван света некуд оде:

и осим чуда, што тражи промене
како би покрет твој недостао ми,
тај видик стаклен мого би да сломи
напетост и да најзад се покрене

е да би гране учинио гласним;
И страхујући да се све противи
том неумору што у јаду живи
нареди неко облацима тмастим

да се подигну више, као на трон,
да грабе напред грудима у напад,
и забаце, без радости, на запад
бедем, изаткан и прошаран ватром.

30

Нисмо ли ломним прстима откали
свети круг око Божићнога срца;
облак над земљом кишне капи врца –
Божићно вече новом тугом зали.

На нашим старим играма од пре,
скакасмо, залуд тражећ да потраје
радост, са неким грозним осећајем
ћутљиве сенке која гледа све.

Застасмо: ветри јурцају по плажи,
чусмо их како зимском земљом хује,
руку под руку док нас дочекује
тишина која сваког од нас тражи.

Зазвонили су гласи попут еха:
певасмо, мада задимљена ока,
срећну смо песму певали ко доказ
прошлости што је била пуна смеха.

Престасмо; нежан осећај већ чили
над нама; одмор знан. Рекосмо тада:
“Одморише се; њихов сан је сладак;
наста тишина коју смо створили”.

Наши гласови вишу раван чуше,
тад запевасмо: “Они не нестају,
губитак земне љубави не знају,
нит се мењају – мада мењају се”.

Саздани крхким, оним што колеба
скупљене моћи, као исти знамен,
оштар анђелски пробијају камен –
круг по круг, покров по покров – до неба.

Устани свети морнару бар сада,
радосни дан наш од ноћи одели;
Оче, додирни исток и побели
Светлост, саздану кад се роди Нада.

131

Да ли поднеће живи жиг почела:
све што постоји претрпеће удар;
камен мудрости, духовношћу мудар,
свет прочишћује брисањем свих дела.

Ако се нешто над прашином вине –
глас је, упућен онима што чују,
што с нама раде, живе и верују,
над покореним годинама тмине,

са вером која суздржаност руши,
због истине што не схвати се свесно,
док нас не узме то што заволесмо
из чега душа покреће се к души.

+ + +

Сунце седа. Вечери ове
звездана јасност чека.
Преко мора ме зове, зове,
даљ, обала далека.

То за кормилом море учини
ко стакленима таласе.
И све, ишчезло на пучини,
откуда крете враћа се.

По бродском сату, дан односе,
ноћ узе свет под скут.
Растанка нема, не праштајмо се,
предстоји тек дуг пут.

Миље и миље немилице
иду, ал тим пре знам:
Чамџијо, ми ћемо лицем у лице
стати, кад прође дан.

Advertisements