Ознаке


Алџернон Чарлс Свинберн (1837-1909) потиче из аристократске војничке породице. Рођен је у Лондону, у Улици Честер, на Тргу Гросвенор, 5. априла 1837. године. Школовао се у Итону и Оксфорду, у знаку сукоба са школским ауторитетима, због чега остаје без дипломе. Летње распусте проводио је на Кафтон Холу у Нормберленду, у кући свог деде, сер Џона Свинберна (1762-1860) који је имао надалеко славну библиотеку и био председник Књижевног и философског друштва.
Сели се у Лондон и одаје боемском животу, пријатељујући са Дантеом Росетијем, сликаром и песником; одушевљавају се уметношћу ренесансе пре Рафаела (ниче кружок „прерафаелитских“ сликара и песника, на чијем је челу управо Росети; Кристина Росети је волела Свинбернове песме, али је, због своје религиозности, богохулне његове стихове прелепљивала хартијом). Поткрај седамдесетих година Свинберн је готово на самрти, због алкохолизма и алголагније (постизање сексуалног ужитка кроз психички и физички бол). Тада га прихвата пријатељ, адвокат Теодор Вотс Дантон, под чијим ће окриљем Свинберн проживети следећих, „трезвених“, тридесет година живота, када је одустао од свог младалачког ребелијанизма и постао социјално уважена личност. Његов декадентизам најавио је долазак Оскара Вајлда. Он и Вајлд су, заправо, теоретичари „чисте уметности“. Умро је 10. априла 1909. године.
Свинберн је одступио од типичне острвске „затворености“, отварајући поглед ка снажним песницима свог доба, од Бодлера и Поа до Игоа, преводећи Вијона. По Елиотовом, не најсрећнијем закључку, његово дело је „истоветно у звуку и значењу“. Но, звук се, овде ваплоти значењима кроз време, у непролазну саопштљивост конкретних, виших законитости којима се пролазна створења повинују. Мада се у његовој поезији (као законита последица лајт-мотива који, можда, одговарају Вагнеровој или Бизеовој музичкој фрази) може осетити нелагода понављања већ реченог, Свинберн је можда и једини деветнаестовековни песнички врх енглескога језика раван романтичарском узмаху с почетка века, као њен довршни, декадентни, изданак. То је јасна најава душевних и техничких сломова човечанства двадесетога века од којих се овде одустало у име часног угаснућа.

Одлазак

Хајдмо, песме моје: она неће чути.
Кренимо одавде, заједно, без трага.
Крај је сад певању, треба да се ћути,
и крај свакој ствари што нам беше драга.
Као ми њој она нама није склона.
Певасмо јој као харфе с небосклона,
али не чу она.

Отидимо, неће она ни да спази.
Нек нас ветар силни на море навеје,
у песак, у пену, где се губе трази.
Овде вајде нема, истоветно све је
и сав свет је стао у горчину сузе.
Мада си јој дао све што могу музе,
она то не узе.

Хајдмо кући; она заплакати неће.
Qубави смо дали све дане и снове,
недозрело воће, безмирисно цвеће;
па нек сече урод и пре жетве нове.
Све је пожњевено, сада жита фали,
нас што расејасмо сан свој на обали
она не пожали.

Потражимо одмор; она нас не воли.
Не зна за певање што живота кошта,
нити препознаје љубав која боли.
Диши само, мируј. Сад је свега доста.
Qубав је пучина, горка, пуна соли;
Цвеће је не такну, свод је не умоли,
она нас не воли.

Потонимо доле; она се не брине.
Мада звезде ваздух премећу у срму
и море примети, пре но талас плине,
како цвет месечев краси пену црну;
Мада вал прелива читав живот стари,
ка дну вуче косу, усне, и све твари,
она то не мари.

Кренимо, то она не жели да спречи.
Запевајмо, ипак, још једном, без лажи,
сетивши се оних дана, оних речи,
да њен поглед барем на трен нас потражи.
Ал да бесмо тамо, већ се не познаје.
Не, мада ми свако признање одаје,
она и не хаје.

NON DOLET

Не, то не боли. Дуго она гледа
нож, и са смешком прати крупне капи
низ дршку што се њене крви напи:
она остаде Римљанка од реда
јер све ван смрти био би крај ружан
што докрајчава сунце њиног света:
ни победа, ни мир, нити освета,
бол трајан, тек, за живот њеног мужа.

Италијо, не боли. Ти знаш мрети
као невеста; зар нећеш узети
дар тај што крвљу љубави те воли?
Зар твоје срце застајало није?
Нек свако срце куца оданије
да би ти била жива – зар то боли?

AVE ATQUE VALE

У спомен Шарла Бодлера

Да л да те поспем трњем, уз руже и ловоре,
брате мој, тамо где су обавили те платнима?
Ил немим морским цвећем које избаци море,
ил можда детелином, коровом, ил влатима
какве, у лета снена, Дријаде тек збирају,
буђене изненадним кишама на смирају?
Ил си, можда, ко некад, на земљи, пожелео
цвет упола увео, на жези избледео
и пун горчине лета, ал слађе залебдео
од остатака жетве са северних обала
где стопа тропских бића још увек није стала?

Ти си одувек славе, вреле и тешке, улов
мамио с већих звезда и моћнијих небеса;
Све уздахе љубавне твоје је уво чуло
тамо где море вале с лезбоских стена стреса,
с јаловим пољупцима где вал о вал удара,
леукадијском гробу где песма се удвара
у духу што је скривен дубином непобеде.
Ах, стерилни и слани ту су пољупци њени
где дивље море диже олујину у пени,
муче је, бацакају, ко грешком коју следе
слепи богови који не знају да поштеде.

Брате мој, ти посеја сред прошлости поспале
тајне и јаде које не спознасмо ни упола;
жарке љубави лисја, отров и чар пупова,
обнажише се пред твојим оком, ал за остале
љуљаху се у ноћи неког незнаног предела;
жетва раскошног доба тајно је залебдела
као грех безоблични и немоћи ужитак;
тамо где сан зачудни бурне снове надјача
склопљене очи духа домоћи ће се плача;
На кораку си сваком бојио стазе сенком,
знајућ да људи жању што сејаху семенком.

Бесано срце, душо што се без сна отрже
то беше за сном жеља, не за животом више,
ни за љубављу, већ за миром с којим га слише
мрачни богови смрти што у поседу држе
сад, све изворе песме, и дух, и ово тело.
Зар љубав оптужити за грешно неко дело,
када ужитак месо не кида, него спаја
стиснуте вечно усне на домаку открића?
Зар је лоше кад душа клизи из нашег бића
и месо се без муке од костију одваја
ко што се роса слива из расцвалих звончића?

Доста; крај и почетак исти су по свом следу
за тебе који крај си привео уметности.
Руко што клонула си од пријатељства злости
нигде воћа да узмеш, ни да однесеш победу,
успеха нигде, нити похоте, ни истине,
тек мртво лисје туја и шачица прашине.
О неме очи, светлост где ништа не прозбори,
где дан занеме, и чак ни ноћ не покушава
опскурним прстом вид ваш да смири и успава,
где нема речи која душу зна да разгори,
сневајте, нек вам сан ваш путеве осветљава.

Чудне љубави сад су свршене, ти пресељен,
и нема ужитака у суморним строфама;
да ли стекао си место пред вољеним ногама
неке Џиновке бледе, као љубавник жељен,
место што није могло међ нама да постоји
у сенци њене главе што плени ликом својим,
сред раздељка дубоког међ дојкама дозрелим,
међ дивним падинама удова сред осаме,
међ увојцима који подсећају из таме
на мирисе борика где нам се сенка сели
док влажни горски ветри јецају ко да маме?

Да ли је ишта тамо зену твоју привукло?
Вртлару чудног цвећа, какав пупољ засађен
обећан теби беше, и шта у сети нађе?
Какав очај ил усхит стече, ил какво ругло,
шта од зла, шта од добра, и да ли ишта живо?
Је л воће ко крв светло, ил попут праха сиво?
Да ли успева семе у поднебљима палим,
да л корен расте пољем где царује сувоћа,
y дољама под маглом где сунце занемоћа,
тамо где су и звезде ућутале? Има ли
уопште тамо цвећа, ил било каквог воћа?

Авај, јест моја песма узлетела за тобом,
слатки чудни певачу, следећи до облака
пој и одјеке твојих још оштријих корака,
ал неки тихи подсмех смејурије над гробом
слепаца немих који немају приступ делу,
и поглед Прозерпинин, њену главу у велу,
и шум слабашни суза запуштених тог трена
што навиру из сенке очију празних њених,
и са усана бледих ритам хропаца врелих –
само то чује душа у уво претворена,
и види само таквог нечега узмах велик.

Ти си далеко, где ни мисао нема разлог,
далеко, где ни речи молитве те не прате.
Зрак си ил ветар – шта нас заједно мучи, брате?
Нас што се загледасмо тамо где све је празно?
Али уз мало маште све је поново спремно,
сан следи смрт ко ветар препун ватре инферно,
сан следи наше мртве, ал нагло занемоћа.
Ипак, пламичак један вине се, све промени,
слаб сјај на варљивоме небу и нас осени –
да опет уво глувост надјача, и слепоћа
да завлада, напокон, у превареној зени.

Не ти, о никад не ти, док све се преокреће,
не ти, ал траје глас твој, глас душе и глас плама,
сен хитрог духа твог, ове странице с нама
које рука ми стеже: смрт раставити неће
дyшу моју од твојих песама које трају –
та сећања и звуци што јатом се тискају
уз музе погребења где су загробни двори –
њих ја поздрављам, стежем, додирујем и свијам
ко да руку у руци држим и лако нијам,
ил ко да жалопојка у јутрима се ори
мнозине жалобника – и увом је упијам.

Међ њима и ја стојим, такође, у том дану,
над цепкама што хране до пепела ломачу,
бозима и мртвима кад жртвеници плану,
док трагеткиње спремно чекају да заплачу,
ја стојим, боговима и мртвима да одам
пошту, без молитава или пригодних ода,
бозима мрачним жртву да принесем с тог места,
и оно нешто меда и зачина издвајам,
и оно мало воћа из мог прохладног краја,
и полажем, свечано, на гроб, попут Ореста,
прам одсечене косе, из скровитих одаја.

Ал ничија те рука издајом не осуди,
ти остаде Краљ који не погну главу своју,
тебе не таче пламен који сажеже Троју:
док си у праху, суза ниједна те не буди.
Ипак, кануле сузе ко да сви људи чуше –
падају, једна другу стижу, и јецај гуше,
на, широм отворене, твоје странице неме.
Они нису Електра, и нису Орест, али
нагнути над гробницу, ко да су сами пали:
више но Музе, које допуне свако време,
наричу – као Бог наш да из свег срца жали.

Штедећи снагу своју свету, не тако често,
међ нама потамневши, и сам господар сјаја
музику своју свира, и моћ своју удваја,
и отвара нам срца да ту пронађе место
ко слатки пламен песме просветљеном врелином.
Залива твоје усне нагорким својим вином,
или их храни хлебом што ни сам сладак није;
из његове је руке душа ти нахрањена,
и дух је твој сажежен пречицом тог пламена,
светлошћу што одхрани срце ти оданије
од наших срца што су без ватре скамењена.

И он, док твоја душа залази већ, и спава,
ко Бог сунца и песме, међ смртне се уписа
да помеша свој ловор с крунама кипариса,
и да прах твој сачува од срама заборава.
И он те жали, јер си на земљи био бог –
потоњег покојника потомства бројног свог,
жали, пун самилости, ко да ти тражи дом,
сузама чудноватим у ванземаљском свету
оку неосунчаном да дарује посвету,
по духу вечном твом
светлост сеје небеску земноме, за освету.

И, плачу скупа, плачу, ко Летине химере,
док суза траг се бурка на ледној површини:
та опскурна Венера, у сенченој висини,
преображено биће, из далеке Китере
без осмеха хеладског, део је, тек, тамнице –
одавно ериценско није њезино лице;
она је дух, раскошни и огорчени бог.
Да л она, својом песмом, мазна и белопута,
натера те друкчијом молитвом да залуташ
још једном у предео недодирљиво строг,
међ сенке врелог пакла одакле нема пута.

Никакво свето жезло сад уцветати неће,
нити ће хор распеван на светлост да измами
душу која мирише на сласт у ноћној тами,
ни очи, руке, груди, ради љубавне среће.
Помоћи ниоткуда; и за доправку ништа,
и ништа за кварење; сав наш пој с пепелишта
смрт не појасни, нити живот у вечност сели.
А ипак, дивљом лозом, ружама, бршљаном –
уз говор ослобођен о праху што се бели,
ја прекрих твој предео, уз сан што жарко жели
да бар положи венац на твој невидљив дом.

Спавај; ако је живот суров ти био, праштај,
а за нежност захвали; живети нећеш више;
захвалити, праштати – у врлину се пише.
Зар неће све нас, као и тебе, смрт – сад машта –
једног дана, извести, кад мину године дуге,
из врта тајанственог, из свакодневне туге,
где су по сав дан твоје руке везле цветове зла
у пределима мрачним, на тајновитом тлу,
отровно беле, срца крвавога, на дну,
уз зелен пупољ греха, где мину прошлост сва,
уз мисао докрајну, страст зачету у сну?

Брате мој, душо која сад у немости бдијеш,
збогом остај, и прими венац из руку мојих.
Танан је лист и студен зиме тек ту постоји,
и свечана је земље кобна пелена чије
крило је жалосније од Ниобиног крила,
од гроба у грудима њеним где смрт се свила.
Ти буди задовољан, стигоше дани крају;
ту немир не постоји, испред је мирни зид,
против тебе ниједан није глас, или вид,
и сунце те смирује, и ветри те љушкају,
и воде су за тебе ослонац, чврста хрид.

Ветров пут

Ветар се с дубљом сенком неба сроди.
Он не зна рећи, безмеран и љут,
како то срце сенке гута свод и
сав ветров пут.

Ни страх ни нада не спрече тај крут
вал, што брођење на бродолом своди,
нити времена зауставе суд.

Живот и љубав, сенке у слободи,
мисао, нада, последњи зрак жут,
трагом година плутају по води
низ ветров пут.

Дикенс

Господар нараштаја са небивалог фронта
ког је овацијама наградила Енглеска:
отвори се твом оку света чудесна фреска
од суза и од смеха; свет си понео онда
кад мисао о деци узнео си над тмином,
ношен љубављу, али и радом пера, планским.
Беше божанска милост презрењима божанским
прожета. А ти си је оживео топлином:
да звездама и није светлост остала верна,
виши од те светлости твој трон је, сјај у ноћи,
да љубав смешком духа без сјаја не зазебе,
са Шекспиром и слатким душом Лоренса Стерна,
с љупкошћу Голдсмитовом и Филдинговом моћи.
И нико вољенији по заслузи, од тебе.

Еуридика

Виктору Игоу

Орфеју, ноћ је ова од крикова дубока,
склоништа пред олују постала су руине;
и никако твој поглед у њеном да почине
иако не избива из твог духовног ока.
Ал пре но тако мудре посташе, и без лажи,
љубављу њене усне и руке су храњене,
па чак и у немости, и прашином рањене,
јаке су за одговор, кад излазак њен тражиш.

Још мора, бар у крику, врелу крв да осети,
ко зуб да је угризе док спава, док све врви,
у буђењу пакленом затровано, од црви:
грч нека закорачи и у рањеној пети.
Још окрет. Али њена воља пада све ниже;
ти увиђаш: пакао Еуридику диже.

Уочи сумрака

Љубав у сутон чили, на небесима бледи,
на земљи мрак се крили:
страх осећања леди,
љубав у сутон чили.

Жељно још, срце вапи:
„Доста је ожиљака“:
још усна се не напи.

Нек, ко уз врат голуба,
љубавно мек длан мили:
ал, док тражимо љубав,
љубав у сутон чили.

Љубав и сан

Лежах у ноћи што не зна да сване;
љубав се нагну над мој кревет тужан:
у љиљанима своју главу пружа,
изуједана грла, коже тамне,
бледа а топла, обла као свитак,
савршена, без белила, ко млеч.
Отворене јој усне – свака реч
чежњиво стиже до речи „ужитак“.
Њено је лице мед за моје усне,
а тело пејсаж за мој поглед дуг;
окретност ватре пламом ме запљусне,
и замирише коса јој на југ.
Стопала светла, бедра савитљива –
испуни моју душу, као жива.

На смрт Роберта Браунинга

Није имао сан буђења вредан;
с косином смрти усклади се присно,
да над животом бди који ми снисмо,
а сни довршен сан који је један.
Смрт њему није била омражена;
„Гле“ – рече – „душа!“; плашио се није.
С поверењем је чувао визије
недостајућих наших успомена
ко да све живо једном беше он,
чувар свог света у светлости. А ми
видимо само сутон над водама
где збачен је над морем сунчев трон:
у дух сумњамо. Такве нас не мами
ни смрт, ни живот. Душа је продана.

Прозерпинин врт

Ту, где врт се пружа ко мирна обала,
и ту, где је туге брид ненадно спласно,
ко сен мртвог ветра, живост бившег вала,
ко у игри снова маглено-нејасној,
с растињем се поље огледа у оку:
за орање, сетву,
за бербу и жетву,
свет је заустављен у уснулом току.

Већ сам преуморан од суза и смеха,
од свих који плачу, и који се смеју,
од тог што будућност носи, ко утеха
људима што жању оно што посеју:
уморан од сати, дана и недеља,
цватних пупољака, што их ветар дира,
од снова и моћи, љубави и жеља,
и од свега, осим сна и вечног мира.

Смрт тек овде поста са животом сусед,
и, од сваког ока и уха далеки,
валовље и ветри ко да дотичу се,
и плове бродови и духови неки.
Насумице они тихо некуд броде –
али куда? Од њих то не зна, ма који.
О, ветрови исти не дувају овде,
и баш ништа слично овде не постоји!

Ту мртваје нема, ни густог шумарка,
врес не процветава, нити зрије лоза,
већ пупови само нерасцвалог мака,
плод Прозерпининог киселкастог грозда,
низови, на ветру, трске шаша бледих,
где ниједан листак цветању не хрли
сем тамо где она у муљачи цеди
вино за смртнике, опојство умрлих.

Мртви: безимени, бледи и безбројни,
по њивама стрним, јаловим, без класја,
повијени, ту се одмарају они
по васцеле ноћи, док светлост не засја.
И попут прекасно постојале душе
у парама вечним и раја и пакла,
спуштени облаци измаглицом гуше
јутро, што управо избија из мрака.

Ко седморо других мада беше неко,
и такав са смрћу већ ће да се збрати.
Неће се у рају пробудити сенком,
нити ће од муке паклом зајечати.
Други, опет, беш леп ко руже мирис,
али лепота му чили и нестаје.
Qубав, задовољством, на трен ли се смири,
никад неће бити задовољна крајем.

Прозерпина стоји и гледа са врата,
бледа, крунисана лисјем непокретним:
све оно што умре она обухвата
загрљајем својим бесмртним и ледним.
Малаксале усне њене су ми драже
него жене живе, у страху и казни.
Срешће је и они који је не траже
у добима многим, пределима разним.

Понаособ сваког она ће чекати,
ко рођено чедо што у свет одскита,
заборавив да јој земља беше мати,
ко и бивству трава, воћњака и жита.
Пролеће чим почне отуд да приспева
за њом семе, ласте, чежњиво полећу
тамо, где већ лето муклу песму пева
и дрхтури презир у дозрелом цвећу.

Ево где одлазе љубави венуће,
постарелих чежњи заморени трази.
Тамо ће и мртво доба да одвуче
она, и све то што несрећа порази:
изгубљених дана умртвљене снове,
лисје које ветар носи попут смећа,
снегом ослепљене, замрзле пупове,
румене остатке пропалих пролећа.

Уздали се нисмо у тугу изнутра,
не прерасте радост у чврстину среће,
сва ће данашњица умрети већ сутра,
насести на мамац људи време неће.
И љубав невољна, које свак се клони,
кроз жалосне усне уздахе ће смети,
и сузе, из празних очију, да рони:
то ниједна љубав не може поднети.

Сад, кад је и живот нешто нестижимо,
тек ослобођени нада и страхова,
молитву и хвалу у бићу дижимо
неком непознатом божанству из снова,
што ничији живот вечност не досеже,
што из мртвих нико неће да устане,
што и мирне реке коритима беже
у море – где сваки ток ће да престане.

Ни звезде, ни сунце неће да се јаве,
нити смела светлост да трни и бледи,
ни потока жубор, нити речне ставе,
нити било какви звуци и погледи,
ни лист зимзелени, ни пролеће цветно,
ни дан, ни све оно што је било светло:
само сан, једини,
у вечитој тмини.

Advertisements