Ознаке


Волтер Витмен рођен је 31. маја 1819. године у Вест Хилсу, на Лонг Ајленду. Његови родитељи били су квекери. Волт је био друго од деветоро деце. Кад је имао четири године, породица се преселила у Бруклин, живећи у оскудним условима. Витманово детињство било је тешко и сиромашно. Касније ће рећи да је једини срећан тренутак његовог живота био кад је маркиз де Лафајет посетио Бруклин, 4. јула 1825. године – подигли су га да пољуби маркиза у образ. Формално образовање напустио је у једанаестој години, да би почео да зарађује за живот. Најпре је служио као потрчко у две адвокатске канцеларије, а потом се запослио у штампарији „Патриота“, па код штампара Вортингтона у Бруклину и напокон у штампарији Лонг Ајленд Стар, где повремено, анонимно, неке од својих првих стихова шаље „Њујорк Мирору“. У шеснаестој години прелази у Њујорк да ради као словослагач; једва саставља крај с крајем, поготово кад наступа прва од великих америчких рецесија, такозвана „панична 1837. година“; те године су изненада пропале све банке и привреда запала у рецесију дугу пет наредних година. У мају 1836. с породицом се сели у Хемпштад, на Лонг Ајленду. Покушава поново да похађа школу, али се две године касније враћа у Њујорк где штампа сопствене новине, „Лонг Ајлендер“. Он је, разуме се, штампар, уредник, главни новинар, дистрибутер. Данас не постоји ни једна копија тих Витменових новина. У лето 1839. налази посао као словослагач у листу „Лонг Ајленд Демократ“, који уређује Xејмс Бентон. Године 1841. поново се сели у Њујорк, где ради ситније новинарске послове у новинама „Нови свет“. У то време већ озбиљно сарађује у неколиким часописима, од 1842. године је уредник у „Аурори“, а од 1846. до 1848. у „Бруклинском орлу“. Потом, због унутрашњих раскола у Демократској странци, финансијеру листа, губи то место.
Тих година, он пише прве стихове који ће, касније, чинити прво издање књиге „Влати траве“. Првобитна идеја је била да напише један „амерички еп“, у слободном стиху, и изразу који би био сличан библијском. Године 1855. излази прво издање „Влати траве“ које је привукло пажњу јавности, делом, и као „опсцено“ дело, које се не либи „сексуалних“ слика. Наредне године излази друго издање, 1856. треће, а 1867. године Витмен је, са четвртим издањем, већ писац крупног имена. Многи познати писци посећују га, међу њима Олкот и Торо. Но, без обзира на ове успехе, Витмен је у финансијским проблемима и мора да ради као новинар, углавном за бруклински „Дејли тајмс“ – одакле одлази 1859. и до данас није јасно да ли је добио отказ на уредничко место које је тада заузимао, или је отишао добровољно. Почетком америчког грађанског рата он објављује песму „Удрите, удрите бубњеви“, у корист Севера. Године 1862, преко пријатеља Чарлија Елриxа, постаје добровољац-болничар. Године 1863. описаће своја ратна искуства, најпре у новинском фељтону, а дванаест година касније и у засебној књизи. У то време покушава да пронађе место у државној служби, преко Емерсона, у министарству финансија, али му то, у тај мах, не полази за руком. У фебруару 1865. ипак добија посао у Канцеларији за Индијанска питања, захваљујући пријатељу, песнику Вилијему Дагласу О’ Конору. Но, само неколико месеци касније, 30. јуна, песник је отпуштен, са још неколико колега, званично, „због нередовног долажења на посао“, а заправо због „иморалног“ садржаја „Влати траве“. (Могуће је да се говоркало и о песниковој наводној сексуалној усмерености; он се није женио, иако је био у платонској вези с једном глумицом, а као кандидата за „љубав његовог живота“ биографи спомињу извесног Петера Бојла, возача аутобуса, који ће после Витменове смрти дати интервју с двосмисленим изјавама у том смеру; иначе, сам Витмен је, вероватно намерно усмеравајући пажњу јавности, у једном интервјуу изјавио да има шесторо ванбрачне деце, што се није дало аргументовати; и песник Едвард Карпентер, социјалист и геј-активиста, близак Витмену, године 1924. године поткрепљивао је тезу о Витменовој хомосексуалности).
Како било, на смрт Абрахама Линколна, Витмен штампа песму „Капетане, мој капетане“, која доживљава велики успех и која, једина, за Витменовог живота, налази места у тадашњим изборима америчке новије поезије. Августа 1868, он припрема ново издање „Влати траве“, али ће налажење издавача потрајати – књигу објављује овог пута у Енглеској, захваљујући утицају Вилијама Мајкла Росетија, брата песника Дантеа Габријела Росетија и песникиње Кристине Росети. Наредно издање те књиге – из 1871. године – било је финансијски успешно зато што се у новинама, готово истог дана кад је изашла књига, појавила вест да је песник, наводно, погинуо у саобраћајном удесу. Но, његова интернационална слава песника који је „прешао океан“ и ступио на тле Европе – сада је непобитна.
Године 1873. Витман је изгубио мајку и, некако у исто време, добио прве нападе парализе. Он прелази у Кемден, Њу Xерси, да живи заједно са братом Xорxом. Узима за кућепазитељку Мери Оукс Дејвис, удовицу поморског капетана, заједно с њеним кућним љубимцима, мачком, псом, две корњаче, канаринцем и другим животињама које је усвојила. Заредом, излазе нова издања „Влати траве“ – 1876, 1881. и 1889. године. Године 1891. припремао је, како је говорио, „последње“ издање те књиге. Исте године наручује гранитни надгробни маузолеј, налик на мању кућу, и даје инструкције за његову градњу. У последњој недељи живота не може да подигне нож за столом, и пише: „Патим све време: нема одушка, нема бекства: то је монотонија, монотонија, монотонија – у патњи“. Умро је 26. марта 1892. године од последица бронхијалне пнеумоније. Његово тело је јавно изложено у Камден хоуму; песнику је одало пошту преко хиљаду посетилаца. Сахрањен је на Харли гробљу у Камдену, четири дана после смрти. Касније су у маузолеј пренете кости његова два брата, и родитеља.
Витмена сматрају оцем белог стиха и посебног, америчког, израза у модерном песништву. О његовим манама песничким увек је било мање говора него о врлинама, као да је реторичка силина бурне бујице односила све пред собом, па и разложни увид у његове стихове. Витмен је често безразложно одушевљен, реторичан, утилитаран у лошем политичком смислу (не покушава да разуме, или одбрани, поражене, већ се труди да буде на страни будућих победника). Као и већина песника широких тема, мотива и израза, распричан преко сваке мере, за меру, заправо, не жели да зна. У тој слабости највећа је његова врлина. Такви песници теже да се прошире на континент као његова сушта, али и заморна, ником потребна, мудрост. Витмен, заправо, у краћим комадима, све то каже сажетије, али тада се постављају друкчији проблеми белих стихова – како да концизност избегне неизбежно идејно паролаштво прозе (које се у дужим облицима избегава коришћењем лајт-мотива). Та поезија тежи да се разлије ван својих природних оквира и да пређе у проповед, као, касније, код Тагоре или Клодела.
Како било, Витмен је добро примљен пре свега у Европи, код енглеских песника (Свинберн му посвећује оду), касније и другде, рецимо код Мајаковског коме је, чини се, један од узора, мање техником и стилом, више солипсизмом што мери свет. Витмен је имао америчке наследнике који га нису надмашили; неки песници из битничког покрета као да су представљали његову карикатуру. Па и данашња Америка је, чини се, једна Витменовска карикатура, нарочито ако се сетимо његових грчевитих зазивања демократије и слободе које би требало да одговоре идеји нове, обећане земље. Витмен лако прелази преко чињенице да је обећана земља на крви и мачу освојена. Да и не говоримо о томе да је двадесети век којем се он с надом обраћао, човечанство довео до ивице опстанка (развој науке и технике нису пропратиле идеје слободе и демократије, већ репресије, масовних убистава и угњетења духа).
Песник, међутим, није дужан да буде пророк; на Витмена су сваљивали пророчку одежду, не без његове кривице, али он је понајмање крив што се она претворила у одећу пајаца. Кад стиша реторику и посвети се конкретности, Витмен показује свеувид који не захтева бусање у прса. На таквим местима, повратка реке току који се излио, избистри се лепих мисли и стихова, неретко и песама.
Витменов утицај на америчку културу јаче се испољио с нарастањем битничког покрета; најближи баштиник је Ален Гинзберг. Занимљиво је да је Брем Стокер, аутор Дракуле, који је с Витменом био у преписци, непосредно пре песникове смрти, моделовао главни лик свог славног романа управо према лику Витменовом.

Колумбова молитва

Поражен, стар, дрхтав,
бачен на дивље острво, далеко, далеко од отаxбине,
дванаест тужних месеци, заробљен међ стрмим стенама и морем,
болестан, изможден, раме уз раме са смрћу,
лутам дуж обале,
душу намучену испуштајући.

Огорченост ме само испуњава!
До сутра, можда, доживети нећу:
ни одморити се, о Боже, не могу, ни пити, ни јести, ни заспати,
док своју молитву не дорекнем пред тобом,
не нагледах се, не надисах се Тебе, не наразговарах се с Тобом,
не стигох рачуне да Ти положим.

Ти познајеш сав живот мој, годину за годином,
дуг, испуњен не само добростивошћу – градитељским трудом;
Ти знаш пост и молитве младости моје,
Ти знаш замишљену важност и прозрења зрелости моје,
Ти знаш да све, пре него што започнем, предам Теби,
Ти знаш да сва обећања сам испуњавао, да сам их се тврдо држао,
Ти знаш, ни једном нисам изгубио веру, ни усхићење Тобом,
у оковима, у казаматима, у немилости покорно
све од Тебе прихватао сам, како и ваља – све што си ми слао.

Све што започех, посвећено је Теби,
све идеје и сви рачуни замишљени су и извршени с мишљу на Тебе,
по морима сам пловио, копнима странствовао – према Теби,

жеље, намере, тежње, све то сам постигао – због Тебе.
О, сигуран сам да је све у суштини до Тебе –
побуда, сагоревање, несавладивост воље,
јасна унутрашња наредба која је јача од речи,
посланство Небеса које ми се нашапта чак у сну –
ево шта ме водило напред.

С Божјом помоћи заврших свој труд,
ослободих и рашчистих најдревније делове земље, зарасле и подивљале,
приближих полулопте и непознато повезах с познатим,

Крај је непознат мени, сав је у Теби он,
велики ли ће бити ил јадан, не знам,
можда крије у себи необухват простора и држава,
можда груб, људски коров који меру не познаје – мени добро знан –
овде преживеће после сеобе, устаће, просветлити се, постати Тебе достојан,
можда ће се баш овде мачеви прековати у рала,
можда мртви крст, беживотни крст Европе, ту ће младице пустити и уцветати.

Један напор још: нек овај нежив песак послужи као олтар;
Због тога што си Ти, о Боже, освештао живот мој,
који си ниспослао зраком, спокојним, тихим,
сјај светлији од сјаја самога,
неизразив, неизрецив сјајем,
због тога, Боже, на коленима, својом последњом речју
ја, остарели, ослабљен нишчи, захваљујем се Теби.

Крај мој је близу,
облаци су се скупили нада мном,
скренуо сам са курса, пловидба је неуспела,
уступам бродове Теби.
Руке, све моје мишице ослабиле су,
мој мозак је збуњен и изможден,
нек се распадну гранате снасти, нећу се Тебе одрећи,
привићу се к Теби, о Боже, пусти ме да се накољем таласа,
Тебе, Тебе јединога напокон да упознам.
Да ли пророкујем, ил бунцам?
Шта о животу знам? О себи?
Не знам чак је ли довршено што започе.

Преда мном, тргајући ме, изводећи ме ван ума, простиру се нејасне,
маглене загонетке
о новим, бољим световима, о њиховој снажној отаxбини.
А нова ненадна привиђења – шта значе она?
Чудесно, као на Божијим дланима, моје се одвезаше очи,
кроз небеса и ваздух мутна ми се осмехну авет,
док таласима далеким плове безбројни бродови,
док химне на непознатим језицима поздрављају ме.

+ + +

Душмани неће ме савладати – за част своју пред њима не бринем се.
Ал они које волим неразумно – Боже! – Владају мноме!
Господе, незаштићен остах одасвуд, немоћан, разоружан!
Најпрезренији, пред ноге им се простирем прашином.

+ + +

Има их који уче тек спокоју, тек нехају;
а ја предајем смрт и ратове вољенима,
да не затекну их неспремне, у наречени час.

Једном од председника

Све што делате и говорите ви – над Америком је мрешна плавет,
не доучисте од Природе политику природе – ширину,
директност, непристрасност,
не схватисте да само то и приличи Сједињеним Државама,
да све од тога мање, пре или касније, као магла ће расејано бити.

Ономе ком је скоро мрети

Међу људима свим издвајам те, јер ти доносим вест,
ускоро ћеш умрети – нек други веле шта им воља, нећу душу да грешим,
директан сам и немилостан, али те волим – спасенија ти нема.

Нежно на тебе стављам десницу своју руку, и ти је осећаш.
Не говорим ти ништа, ћутке приклањам ти главу,
тихо седам крај тебе, јер сам ти веран,
ја сам за тебе више него редуша, ил отац, или ближњи,
отпуштам те од свега, остављам само душу и тело, и бесмртан си, оков ћеш да збациш.
Леш који остаје за тобом, то ниси ти, већ терет.

Изненадно, блеснуло је сунце, где га чекали нису,
сигурност и душевни спокој те испуњавају, и осмехну се ти,
заборавио си на болест, и ја такође заборавих да болујеш,
шта ће ти апотекарске бочице, шта ридање пријатеља – кад ја сам с тобом.

Нека остали оду, ту нема шта да се жали, не треба погруженост,
не приспех да тугујем, већ да те поздравим.

Уличној проститутки

Не стиди се, не околиши са мном – та ја сам Волт Витмен,
штедар и снажан, као Природа.
Док те Сунце не одбаци, нећу одбацити тебе,
док воде не одбију да светлуцају због тебе и лишће
док шуми за тебе, речи моје неће одбити да заблистају
и да зашуште за тебе.

Девојко, обећавам да ћу ти доћи у наречен час,
достојна буди да ме дочекаш.
Наређујем ти да будеш стрпљива и блага,
док не дођем код тебе.

А дотле те поздрављам многозначајним погледом,
да ме не заборавиш.

Једном док пролажах градом

Једном док пролажах великим, многољудним
градом, покушавао сам у сећање да сместим његове улице,
здања, обичаје, ћуди,
али сад сам заборавио тај град, памтим само једну жену
коју сам случајно тамо срео и која ме задржала,
зато што ме заволела.
Дан за даном, ноћ за ноћ, били смо нераздвојни – све остало
одавно сам заборавио.
Памтим само њу, ту жену која се страсно припила
уз мене,
и опет лутамо нас двоје, волимо се и растајемо опет,
опет ме она држи за руку и моли да не одлазим,
видим је, она је уз мене, њене тужне усне ћуте
и дрхте.

Рођен на Поманоку

11

Шетах, обично, изјутра Алабамом,
волео сам да пратим женку коса, она
насађиваше птиће у шипковоме жбуну.
И мужјака посматрао сам,
застао, каткад, недалеко, боље да га чујем:
радосна песма птици пунила је грло.

И једном схватих, песма његова за нас није,
већ за то неуловљиво, схватљиво једва, што беше скрито још.
Јер скривено посланство песма његова беше, тајни дар ономе ко се рађа.

18

Гле – пароброди плове кроз моје поеме,
Гле – имигранти пристижу и силазе на обалу,
Гле – ево вигвама, ено стазе и ловачке кућице,
Ено чамца. Ево кукурузног поља, ево пропланка, ево
обичне ограде и сеоцета у глувој шуми,
Гле – на једној страни мојих поема Западна је обала,
а на другој – Источна, али, као на свим обалама, у мојим
поемама има осеке и плиме,
Гле – ево у мојим поемама пасишта и шумских чистина,
звери дивљих и питомих, а тамо, даље, иза Коа, стада бивола
пасу траву на равницама,
Гле – ево у мојим поемама великих, чврсто грађених
градова, њихових здања од гвожђа и камена, мостова
замошћених, а колико је на њима кола, и каква се трговина води!
Гле – ево многоцилиндричних парних штампарија
и електричног телеграфа који се прућио преко континента,
Гле – пулсеви Америке кроз дубине Алтантика куцкају о
обале Европе и она их враћа натраг,
Гле – моћне и брзе локомотиве се запућују на пут
и звижде, уздишући у трку,
Гле – ево механичара на својим радним местима,
у њиховим рукама је инструмент – међу њима ће угледати врховне
судије, философе и председнике,
Гле – а ово ја лутам по Сједињеним Државама, избијам час у пољу, час
у трговинама, вуцарам се, завољен од свих, загрљен с ноћима и данима,
ослушкујући громки одјек мојих песама – и схвати, напокон,
о чему говоре оне.

Песма о мени

6

Дете запита: Шта је то трава? И принесе ми пуне
шаке траве;
шта сам могао одговорити детету? Знам не више од њега
шта трава јест.

Можда је то застава мојих осећања, саткана од зелене
материје – боје наде.

Или, можда, марамче од Бога,
намирисано, намерно нам бачено за успомену, на дар,
негде у куту постоји њен белег – ко га увиди могао би
рећи чија је?

Или је, можда, трава и сама дете, узрастао
младенац зелени?

А можда је то хијероглиф, вечно сам и исти
и, можда, значи: “Прорастајући свуд где ми се хоће,
сред црнокожих и белих људи,
и Канука, и Токахоа, и конгресмена, и црнаца – прихватам
их истима, свима дајем се једнако.

А сада ми се чини предивним нестриженим косама
гробница.

Умршене траве, нежно ћу вас гледати,
можда растете из груди неких младића
које бих заволео, да сам их познавао,
можда растете из стараца или деце тек
отргнуте од чрева матерњег,
можда ви и јесте материнско крило.

Ова је трава тако тамна, није могла израсти из седих материнских
глава,
она је тамнија од безбојне браде стараца,
она је тамна и није могла нићи из бледо-ружичастих уста.

О, одједном увидех: све су то језици, ова трава збори;
дакле, не узалуд расте она из људских уста.
Хтео бих да јој предам нечувену реч о умрлим младићима
и девојкама,
такође о старцима и старицама, и о младенчади, тек
одбијеној од матера.

Шта се, по вашем мишљењу, зби са старцима и младићима?
У шта се претворише, сада, деце и жене?
Они су живи, добро им је,
и најмањи раст је сведочанство – смрти, у ствари, нема.
А ако и била јест, за собом живот је водила, не вреба
живот она да би га прекратила.
Она сама умре, једва ли се укаже живот.

Све иде напред и напред, и не умире ништа.
Умрети – није то што си замишљао, већ боље.

7

Је ли ко помислио да је родити се на свет – срећа?
Журим да, њему ил њој, поверим да је умрети – такође срећа,
ја то добро знам.

Умирем заједно са умирућима и рађам се заједно
с тек окупаном бебом, не станем сав ја између
својих ципела и капе,
разне предмете видим: ниједан није налик на други,
већ сваки леп,
земља је лепа, звезде су добре, сапутници су њихови ваљани.

Ја нисам земља, нисам сателит земљин,
друг сам и сабрат људи, бесмртних и неисцрпних
као сам што сам
(они не знају да су бесмртни, али ја то знам).

Свак постоји за себе, једнога, али због мене су мушки
и женски,
због мене су бивши дечаци и они који жене воле,
због мене самољубив је мушкарац који зна како пецкају
увреде,
због мене невеста и остарела девојка, због мене матере и матере
матера,
због мене усне које су се смешиле, очи које пролише сузе,
због мене деца и они који децу рађају;

Скините покрове! Преда мном ни у чему нисте криви, због мене
нисте престарели и одбачени нисте,
видим кроз танке одежде и кроз перле,
ту сам крај вас, упоран, похлепан, неутажив, немогуће вам је
мене се избавити.

8

Бепче спава у љуљци,
подижем прекривач, дуго га гледам и, тихо тихо, одгоним
муве.

Младић и румена девојка свратили су с пута и спремају се
на прекривену жбуњем планину,
оштро их посматрам с врха.

Самоубица се прућио у спаваћој соби на окрвављеном поду,
пажљиво разгледам леш бризган крвавим
власима и примам к знању где је пао пиштољ.

Грохот са моста, точкови вагона, шкрипа ђонова,
разговори пролазника,
тешки аутобус, кочијаш који зачикује своје суседе, цоктање
копита по калдрми,
санке, звончићи, громке шале, пршић,
радост љубимаца гомиле и јарост разгневљене масе,
шушањ завеса на затвореним носиљкама – болесника носе
у болницу,
коштац непријатеља, изненадна псовка, туча, нечији пад,
разуларена маса, полицајац са звездом брзо
клини се у средину гомиле,
бестрасно камење које прима и предаје тако мноштво
еха,
какви јецаји преситих, или умирућих од глади, палих
од сунчаног удара или епилепсије,
какви вапаји родиља, постигнутих грчевима, које журе
кућама да се породе,
какве речи су живеле овде, и биле сахрањене овде, и вечно
лебде овде, какви звиждуци, уситњени васпитањем,
хапшења преступника, увреде, предлози за куповину љубави,
њихово прихватање и одбијања (с презривим кривљењем усана),
примећујем све то, одјеке, одзиве и одсјаје света –
долазим и одлазим опет.

17

Уистину, мисли свих људи, у временима свим, у свим земљама,
родише се не само у мени,
ако нису твоје, већ само моје, ништа су ил скоро ништа,
нису ли загонетка и одгонет загонети, ништа су,
ако нису толико блиске колико и далеке ми,
ништа су.
Трава су што посвуда расте где има земље и воде,
ваздух су, за све једнак, што шар земни грли.

25

То огромно, то јарко сунце, како би ме брзо убило,
да исто такво сунце у мени не узлази.

И нисходимо попут сунца, тако огромни и јарки,
да место нађемо, о душо, у свежини и спокоју зоре.

Мом гласу доступно је и то, очима мојим недосежно,
кад језик мичем загрлим светове и милионе светова приде.

Вид и говор – близанци су, реч не мери се речју,
она се увек нада мном гицка, говори ругајућ се:
“Волте, не мало битнога садржиш, зашто му не даш
напоље изаћи?”

Довољно си се ругала нада мном, исувишну придајеш
вредност изговореноме,
зар не знаш, о Речи, како набирају се под тобом пупољи?
Како у мраку чекају, како их вејава штити?
Земљо, која се шириш пред мојим тварима вапијући,
првоисток појава сам свих, све су уравнотежене мноме,
моје знање у мом живом телу одговара смислу
постојања читавог,
Срећи (нек свако ко ме зачује устане сад и
нек крене да га тражи).

Није у теби моја темељна вредност, не дозвољавам ти да отргнеш
истинску личност моју,
измери светове у васељени, ал не покушавај мене измерити,
једва те погледавши зазваћу најбоље у теби.
Ш
Ни писање, ни реч не потврђују ме,
све што ме потврђује изражено је на лицу мом,
усне моје чак и кад заћуте неверујуће посрамљују.

50

Постоји у мени нешто – не знам шта, ал знам: у мени.
Тело моје, скврчено и знојно, успокоји се
тада,
заспим – и спавам дуго.

Не познајем је – безимену – ту реч, још неречену,
нема је ни у једном речнику, изрецивост није, није симбол.

Нешто на чему се љушка, веће од земље на којој
вртим се ја,
за њу је сва васељена – пријатељ чији загрљај ме буди.

Можда, могао бих рећи више. Обриси само!
Иступам за моју браћу и сестре.

Видите ли, браћо моја и сестре?
То није хаос, није смрт – то је поредак, јединство, план –
вечни живот, Срећа.

52

Шарени јастреб пролете корећи ме, зашто
брбљам, зашто нећкам се.

Тако сам недостижно диваљ,
испуштам варварски крик над крововима света.

Последњи бистри облачић задржа се мене ради,
да одбаци моје уобразиље, једну за другом,
одсечно, сваку, над луговима погруженим
у сен.
Саблажњава ме топљењем у маглу и пару.

Одлећем, као ваздух, развијоравам своје седе коврче за
одбеглим сунцем,
нек потече плот моја таласима, нек се пролије чипкастим вијугама.
Завештавам себе прљавој земљи, да израстем у своју вољену
траву,
пожелиш ли да ме опет видиш, потражи ме под својим
ђоновима.

Једва препознаћеш ме, једва довићеш се да схватиш шта желим,
ал ипак ћу за тебе бити здравље,
прочистићу ти и ојачати крв.

Ако ти не пође за руком да ме нађеш, духом не клони,
ако не нађеш ме на једном месту, потражи ме на другом,
застао негде чекам те.

Капетане! Мој Капетане!

Капетане! Мој Капетане! Завршена је рута,
плен је задобијен, стари брод не залута,
лука је надомак, чујем звона, народа глас се ори,
очи им љубе кобилицу, чамац се с валом бори;
али о срце! Срце! Срце!
крваве капи, јао!
На палуби мој Капетан лежи,
хладан и мртав пао.

Капетане! Мој капетане! Устани, зачуј звона!
Устани – за тебе заставе су – за тебе фанфаре с трона,
за тебе букети и венци – маса се обалом јати:
маса те зове, зањихана, чека да се обратиш:
Овамо, Капетане! Драги оче!
Што им отпоздрав ниси дао?
Зар на палуби сањаш, где си
хладан и мртав пао.

Мој Капетан не одговара, његова уста су нема,
мој отац руке не осећа, пулса у њима нема,
брод је укотвљен и сигуран, путовање је свршено,
победио је брод, дошао са освојеним пленом;
Нек слави обала, нек звоне звона!
А ја сам туробан стао
тамо где је Капетан мој
хладан и мртав пао.

Advertisements