Ознаке


Данте Габријел Росети рођен је у Лондону, 12. маја 1828. године, као син италијанског револуционара и песника Габријела Пасквалеа Ђузепеа Росетија који је, после неуспеха антимонархистичког устанка, емигрирао у Енглеску, и Франсисе Полидори. Име је добио у част песника Дантеа Алигијерија. Имао је две сестре и брата, који су сви били писци: песникиња Кристина Росети, писац Марија Франсис Росети и критичар, уредник и издавач Вилијам Мајкл Росети. Они су и зачетници прерафаелитског круга сликара и песника, у који су улазили, још, сликари Xон Еверет Миле и Вилијам Хилман Хант, као и песници Свинберн и Вајлд.
Габријел Данте се припремао за сликара, ступивши на Краљевску академију коју је, ипак, напустио 1848. године Потом је постао ученик сликара Форда Медокса Брауна с којим је склопио доживотно пријатељство. Први пут се у јавности појавио кад је осликао песме, тада широј јавности још увек мало познатог, заправо заборављеног, Xона Китса, под чијим утицајем је и почео да пише поезију и да преводи Дантеа и Вијона. Године 1850. упознао је Елизабет Сидел која је била модел прерафаелитским сликарима (па и њему). Венчали су се године 1860. Брак се није показао срећним, тим пре јер Елизабет није могла да изнесе трудноћу; после побачаја почела је да узима лауданум. Умрла је године 1862. узевши превелику дозу. Очајни Росети је у косу мртве супруге уплео своје необјављене песме и она је сахрањена на гробљу Хајгејт. Настаје период алкохолизма, незаустављен ни познанством са Фани Корнфорт која му постаје модел, кућаница и љубавница. Ступа у љубавну везу са Xејн Барден која је нека врста женског идеала за прерафаелите, иначе супругом свог пријатеља, архитекте и социјалисте Вилијама Мориса. У то време развија своју опсесију према егзотичним животињама, а посебно према вомбату. Стално је у зоолошком врту. Напокон је, 1869, набавио вомбата и држао га као кућног љубимца. Имао их је укупно два. Први, по имену Топ, имао је свој посебан сто за ручавање. Но, сенка преминуле супруге и даље га је пратила. Године 1869, у време кад је, под утицајем алкохола и дрога, убедио себе да ће ослепети и да више неће моћи да слика, на наговор свог агента, озлоглашеног Чарлса Аугустуса Хауела, он је дао да се ексхумира тело супруге. Сам није присуствовао ексхумацији, али Хауел јесте. Хауел је потом тврдио да је тело Елизабете Сидал било очувано у негдашњој лепоти, само да јој је, у међувремену, нарасла коса (која по смрти није престала да расте); у праменовима покојничине косе пронашао је заплетену Росетијеву песничку збирку. Збирка је наредне, 1870. године, и објављена. Изненадила је јавност отвореним еротичним сензуализмом. Један од сонета, рецимо, пише о љубавницима, уснулим после секса – ти сонети су зачетак његовог сонетног циклуса „Кућа живота“ који се бави сложеношћу интимних односа између љубавника. За такве теме енглеска јавност није била спремна. Остатак живота Росети је провео у некој врсти продуженог самоуништења. Да би ублажио последице употребе алкохола, узима седатив хлорал, који је, заправо, наркотик од којег такође постаје завистан. Последње године живота провео је у менталној нестабилности за коју многи, осим наведених узрока, окривљују и готово дивљачке нападе критичара на његове песме, па и на морбидне околности под којима су те песме нађене. Због тога се повукао из јавног живота. Умро је 9. априла 1882. године у сеоској кући где је боравио на позив једног пријатеља, у узалудном покушају да обнови изгубљено здравље. Сахрањен је у Бирхингтону на мору, у Кенту.
Габријел Данте Росети је велики сликар. Као песник, остао је Китсов следбеник, али без мајсторове једноставности, прошле колоплет сложених слика које задржавају пуноту. Тежећи законодавној дефиницији, он често згомила речи, те се у његовој песми осети исувишност непесничке, сликарске природе. Китсовска једноставност се, међутим, давала Росетијевом кисту. Уопште, прерафаелитска лепота била је уметност коју Европа, наредног, двадесетог века, није могла да задржи. Заправо, да издржи. Њени творци то су могли, изгледа, једино самоуништењем, често последњим излазом из осамности врхова које су својом истинском побуном заузели. Али, куда даље? Росети је, наиме, говорио: „Најгори трен за атеисту је онај кад треба да се захвали, и схвати да нема коме“.

Геније лепоте

Лепота њена, то је генијалност.
Не Хомерова, нити Дантеова,
није то рука Микеланђелова:
пре мистерије сушта музикалност.
Не, не Пролећа и Лета посета,
пре дар што живот у наслеђе даје
и царски дели то што недостаје
чаролијама зидних сенки света.
Много њих пева у младости, али
тек једна струна душе дужи руб,
чак ни да песма не мења се, тражи.
Дакле, година пизму, чији зуб
растрже љупкост врх руина палих,
моћ те лепоте надиђе без лажи.

Границе мора

Као да морем звона се разлише;
време, у себи, разговетним чини
мрморе тла у сопственој дубини.
Јер настављања тајна сублимише
руб мора: корак може тек донекле
даље. Јер време музе су порекле
тај звук и време погрешно се слише.

Није тишина, ни смрт – то се рађа
јутарња лудост старинског безнађа,
што вечно траје ко досадна свађа.
То светско срце кроз љутњу и казну
болно пулсира у вреломе песку.
Ову потоњу потпуност небеску
незнану, сиву, препознај ко стазу.

Ћутљиво подне

Твој длан отворен лежи у дугој свежој трави,
прсти застиру поглед сличан ружином цвату.
Твоје око: осмехнут мир. Травнат мрак у злату
надима небо. Шири и прикупља свод плави.
У наше гнездо поглед не може допирати,
влада златном вештином та сребрна њивица
где крава скида сукње жбунова и живица.
Тишина је видљива као кроз чашу сати.

Дубоко вилин коњиц лута кроз сунчев јар,
обешен ко плав конац са неба непозната:
дакле, то крила сати капљу, озго, на нас.
Закопчај наша срца у тај бесмртни дар
скривеног дружбеништва оног немуштог сата
кад двострука тишина љубави беше час.

Ка љубави кроз смрт

Ко терет који избећи не уме
замах ветрова кад се земљи руга,
ко разне форме многоструког круга
ноћних валова што с напором шуме,
ко мрмор мора, језик ватре прости,
ко чаша коју пуни наш дах крти,
срца нам ломе дивље слике Смрти,
и плићак сенки са руба вечности.

Упркос Смрти сен креће до звезда
Самотном Снагом, ко узлет голуба
који потомство заштити сред гнезда.
Реци ми, срце – да л анђела с врата,
ил крила које праг и под дохвата,
ил ватре – чији господар је Qубав?

Млечика

Ветар се игра, зановета,
отресен с брега и дрвета:
себе сам вољи ветра дао
ал застах кад је ветар стао.

Међ коленима мојим – чело,
усне не жале моје дело.
Моја коса врх траве, воде,
и уши чују – дан већ оде.

Очи ми широм отворене
виде црнину изнад мене;
У њој, ван сунца, изван сјаја,
млечике цвет три чашке спаја.

Не треба тужно савршенство
спомен, ил мудрост, ил првенство:
једнина учи шта је вредно –
млечика од три ствара једно.

Advertisements