Ознаке


Едгар Алан По рођен је 19. јануара 1809. године као друго дете глумице Елизабете Арнолд Хопкинс По и глумца Дејвида Поа млађег. Имао је старијег брата Вилијема Хенрија Леонарда и сестру Розали. Сматра се да је добио име по лику из Шекспировог Краља Лира којег су његови родитељи играли те, 1809. године. Отац је 1810. године напустио породицу, а мајка је, годину дана касније, умрла од туберкулозе. Поа је у своју кућу узео Џон Алан, успешни шкотски трговац из Ричмонда, који је трговао дуваном, мермером и – робовима. Аланови су одгајали Едгара, али га нису усвојили. Похађао је основну школу у шкотском граду Ирвину (родном граду његовог поочима), а потом учио у Челзију, па у предграђу Лондона, Стоук Њуингтону. У Ричмонд се вратио 1820. године. Године 1826. уписао се на Университет Вирџинија, где је студирао језике. Тамо долази до озбиљних несугласица са поочимом, јер је университет имао строга правила о понашању студената, у погледу младићких порока, које песник, изгледа, није поштовао, јер је био склон коцки. Поочим му ускраћује финансијска средства, он се враћа у Бостон, где се осећа неугодно – јер се налази у породици у којој је поглед на свет једноставан: или студираш и полажеш испите, или зарађујеш, у зноју лица свог. Неко време ради као продавац новина, а онда се у мају 1827. пријављује у армију као војник, узевши име Едгар А. Пери, слагавши да има 22 године, иако је имао осамнаест. Исте те године довршава своју прву песничку збирку, „Тамерлан и друге песме“, коју штампа у 50 примерака под псеудонимом „Бостонац“. Године 1829. отпуштен је из армије, да би се уписао на војну академију Вест Поинт. Исте године објављује другу књигу, „Ал Арааф, Тамерлан и мале песме“, у Балтимору. Поочим расињује посинка и он је принуђен да напусти Вест Поинт. Олази за Њујорк где штампа трећу збирку – поново објављује „Тамерлана“, али додаје и прве верзије песама „Хелени“, „Израфел“, „Град у мору“. Првог августа 1831. умро је, после безуспешне борбе са алкохолизмом, његов брат Хенри. Песник остаје сам: он је један од првих писаца на свету који су покушали да живе искључиво од свог пера. То, између осталог, значи да ће га беспарица, лажна обећања издавача, сељакања, на које је придодао и неизлечив алкохолизам, пратити до краја живота. Поставши професионални писац, принуђен је да се лати писања прозе, јер за поезију, наравно, плаћају мало. Објављује неколико прича у Филаделфијским новинама. Једна његова прича добија награду у Бостону, и скреће на себе пажњу писца и утицајног политичара Џона П. Кенедија који му помаже да објави неке приче и упознаје га са уредником часописа из Ричмонда, Томасом Вајтом, где добија место уредника, али ускоро добија отказ, због пијанства. Вративши се у Балтимор, тамо се тајно жени са Вирџинијом, 22. септембра 1835. године, својом тринаестогодишњом нећаком. Брак ће бити обзнањен на другој церемонији, јавној, 16. маја 1836. године. Године 1838. излази Поов роман „Путовање Артура Гордона Пима“. У лето 1839. ради као помоћник уредника часописа „Џентлмен“. Тамо објављује мноштво прича и бележака, стичући репутацију најоштријег критичара. Наредне године објављује књигy прича „Гротеске и арабеске“ у два тома. Напушта часопис „Џентлмен“, да би заузео уредничко место у „Магазину“. Тих година његов пријатељ Фредерик Томас, уз помоћ сина председника Тајлера, Роберта, покушава да га политички активира, али пресудни сусрет пропада – По је тврдио, због његове болести, док је Томас веровао да је у питању алкохол. У јануару 1842. Вирџинија показује прве симптоме туберкулозе. Певала је за клавиром, и добила напад крварења. Од тог тренутка По почиње неумерено да пије. Напушта уредничко место и тражи неко државно намештење. Враћа се у Њујорк, где ради за „Ивнинг Мирор“, па се лаћа уредничког места у „Бродвеј журналу“. Ионако, као оштар критичар књижевне продукције, стао на зуб свима и свакоме, окреће против себе јавно мнење кад оптужује Лонгфелоуа да је плагијатор. Двадесет деветог јануара 1845. објављује песму „Гавран“ која постиже изванредан успех. Но, беспарица се наставља, тим пре јер се „Бродвеј журнал“ гаси. Последње године живота По проводи у кућици у Фордхаму. Вирџинија умире 30. јануара 1847. године. После њене смрти, По је покушао везу са песникињом Саром Хелен Витман, која је живела у Провиденсу. Али та веза се испоставила немогућом због његовог алкохолизма и социјално неприхватљивог понашања које је из алкохолизма произилазило. Трећег октобра 1849. године, Поа су пронашли на улицама Балтимора у стању делиријум тременса, „у великим мукама“, како је описао грађанин Џозеф Вокер, који је на њега набасао. Пребачен је у Вошингтонску болницу, где је умро 7. октобра 1849. године, у пет сати изјутра. Неки су, потом, тврдили да су му задње речи биле „Господе, спаси моју јадну душу“. Медицинска документација је изгубљена, а новине су извештавале о смрти као последици „парализе мозга“ или „запаљења мозга“, што су били уобичајени еуфемизми за алкохолизам.
По је велики писац, у много чему родоначелник „црног романтизма“ који ће, преко енглеских и француских песника, узнети светско песништво на вишу раван, додајући му, уз друштвено незадовољство, езотеричну визију „проклетог уметника“ чији свеувид „ока катастрофе“ не доноси само читалачки ужитак, већ узнемирује, исказујући незадовољство положајем човека у свету. По је зачетник детективске приче коју ће наставити Дојл, с тим што у његову причу улазе необична, богата знања из граничних наука које је yводио у свој књижевни систем. С временом, његова проза и есејистика су надилазили поезију, можда и зато што неки битни песници енглеског језика у двадесетом веку нису волели његове песме (међу њима је, изненађујућа ствар, Јејтс, који је Поову поезију сматрао „вулгарном“; но, Јејтса не памтимо као критичара). Поова поезија је, међутим, апсолутни, можда и једини прави предшасник рембоовских и бодлеровских езотеричних визија. Саставни део овог избора, је, по својој вредности, и песма „Гавран“. Али, с обзиром на то да ју је Владета Кошутић, са њеним бројним унутрашњим римама и десетак пута понављајућом завршном фразом „Никад више“, урадио како ваља, сваки наредни покушај, било променио ту фразу, или је поновио, показао би се извесним насилништвом.
У Ричмонду и Балтимору данас постоје музеји посвећени Едгару Алану Поу.

Ћутање

Има појава чија срж сливена
двоструки живот у сва својства збија.
Двострука бића таквих једињења,
ствар су и сенке, сјај и материја.
Има двоструке ћутње која сроди
душу и тело, копно и лик водин,
места где трава траг стари надсводи
и поглед дубок; ту спомен још дише
ал његово је име: “Никад више”.
То је Ћутања тело: без бојазни!
Ту нема снаге која на зло зове.
Ал ако сенка промакне (у казни)
елфа (што стани баш пределе ове,
та усамљена места где још нога
човека није прошла) – моли Бога!

Језеро

Од младог доба навикнут
бејах на овај света кут,
више од сваког другог кутка:
тако осама беше љупка
језера дивљег где је крш, и
где борик као кула стрши.

Али кад ноћ свој покров црн
баци на свет и на крај стрм,
мистични ветри кад развију
своју мрморну мелодију,
ах, тад се будих ја, сам, веран
свим ужасима тог језера.

Али тај ужас не би страх,
већ сласт од које стаје дах –
какву не да ни драги камен,
нити ми пружа, ван осаме,
чак ни Љубави твоје пламен.

Смрт је у валу отрованом
гробницу скрила на дну самом
за сваког који олакшање
постиже самцит ту, маштањем –
кад сазда душа тек пред крај
од тог језера тамног Рај.

Сонет науци

Науко! Кћери Древног Времена, зашто мењаш
све, упијањем строгим очију оштро тачних,
зашто реметиш снове песничког поклоњења,
копче, чија су крила замах истина мрачних?
Како да те заволи и подчини се песник?
Умртвљујеш све живо и сва си чуда скрила,
док он, тражећи блага у сферама небеским,
спрема се да рашири своја слободна крила?
Ко заустави коње и кола Дијанина?
Ко је из шуме брсне прогнао Хамадријаду
да тражи уточиште и сазвежђа тајнија?
Ниси ли ти из воде протерала Најаду,
из густе траве Елфе, и зар ти не избриса
мој летњи сан међ дивним стаблима тамариса?

Јелени

Јелена, твоја лепота је
као Никејске лађе неке
која, с чежњом за родним крајем,
носи путнике, кроз препреке,
до луке, драге и далеке.

Морима лутам и ја с њима,
и тек класични лик твој зна да
води ме кући, гласовима
славе чији су дом Хелада
и грандиозна свемоћ Рима.

Гле, у дубини залебдела,
стојиш, бисерни кип у пени
прозора, с лампом свога тела!
Ах, Психо, ти си из предела
који су Света Земља мени!

Елдорадо

Леп и ведар
витез један
на пут се одважи,
жегом, мразом,
пева – стазом
Елдорадо тражи.

Старост стиже,
време гриже –
он већ губи наду
а не срета
парче света
слично Елдораду.

Већ клонуо,
оронуо,
спази сен и знан до.
Рече: “Сени,
реци мени,
где је Елдорадо?”

“Преко гора
куд се мора,
низ поље безнадно,
јаши даље”,
сен га шаље:
“Тражи Елдорадо!”


Анабел Ли

То беше давно, давно, у царству
крај дугог морског жала,
где имао сам девојку красну,
Анабел Ли се звала;
и ништа осим да ме воли
није хтела ни знала.

Био сам дете, ко и она,
у царству што нас скри;
и волесмо се надљубавно
ја и Анабел Ли –
љубављу којој серафими
завидели су сви.

И то је био разлог да се,
у царству што нас скри,
ветар с облака сручи на њу,
лепу Анабел Ли;
и рођаци је однесоше
да не знам где сад сни,
у којем гробу забаса
крај свемогућих таласа.

Анђели с неба не беху срећни –
завидели су сви –
да! то је разлог (сви то знају
у царству што нас скри)
што скрши дивљи ветар ноћник
моју Анабел Ли.

Ал љубав наша надљубавна
јача беше од ветра, кише,
од свих што знају од нас више;
ни анђели са неба плава
ни демони под морем зли
нису успели да раздвоје моју душу од душе моје
лепе Анабел Ли: –

Јер кад се месец сном узнесе
лепотом њеном сни;
и звезда је ко ока бездан
дивне Анабел Ли;
по сву ноћ лежим крај прелесне
моје вољене и невесте,
у њеном гробу који вали,
још, оплакују на обали.

Град у мору

Гле! Смрт је себи дигла трон
у граду – тако сам је он –
тамо, где Запад гута вир,
где зли и добри – непрозир
стичу, и са њим – вечни мир.
Куле су чудну форму нашле
(време их круни, ал не руши!) –
нису налик на куле наше.
Свуд, безветрицом која гуши,
огледајући празне своде
меланхоличне леже воде.

Небу се нико ту не нада,
дуга ноћ сво је време града;
светлост, тек, споља, с мора, сине
да надопуни лик тишине –
змијуљи у двор, кроз зидине
кроз холове, до скритог трона,
до кула новог Вавилона,
међ терасама, намењеним
цватним врбама скамењеним –
кроз дивне зграде, горе, доле,
где се украси, параболе,
сплићу ко вино и виоле.
Куле, сливене с кужним сплином,
као да висе над празнином,
а с врха у сам центар града
џиновски поглед смрти пада.

Отварају се раке грозне
до површине луминозне
ал нико ко ту мал свој стече
из дијамантског ока неће
исцедити ведрину сјаја –
покушај вала из лежаја;
ни гребен врхом да прободе
мир мртваје у стаклу воде –
да уздахне бар ветар с гора
и да помакне површ мора –
нема знака да икад хтеде
олују ведру да наведе.

Ал, чуј, у зраку, ехо гласа!
Ево покрета и таласа!
Ко да су куле, торњи, куће,
разбили море потонућем –
а чинило се да им врси
свод отварају, према сврси.
Ко да ће вале да разлије
дисање сати све празније:
у трену, с ломом страшним, кад
потоне према дну тај град,
хад ће, из многих кула рођен,
ући у њега, ослобођен.

+ + +

Судбина земна мене не ремети –
што живети ми остало је мало,
што у биткама са злом мимолетним
љубави ми је увек недостало;
жалим не што сам од свих људи с нама
гори и мањи, тога се не бојим,
већ што за мојом судбом жалиш сама –
није јој дат пут ићи с путем твојим.

Advertisements